Uništiće nas prostaci
Nekadašnji ambasador Srbije u Austriji za "NS reporter" kaže da se ni po koju cenu ne treba miriti s tim stanjem i poziva na borbu: na sve strane trenerke i kapuljače. Nikakve to veze sa sportom nema, već samo prostaštvo. Ne miriti s postojećim stanjem. Skinuti kapuljaču, biti jeretik do kraja tako što ostaješ gospodin. To je pravi put
Dragan Velikić jedan je od najpoznatijih i najprevođenijih pisaca s nekadašnjeg jugoslovenskog prostora. Malo je pisaca čije su sve knjige prevedene na nemački. Velikić je u tome uspeo. Pojedine knjige prevedene su mu na još petnaest jezika. Za roman "Ruski prozor" dobio je Ninovu nagradu, nagradu "Meša Selimović" i Srednjoevropsku nagradu za književnost. To je ujedno i njegovo najprevođenije delo.
Njegov novi roman "Bonavia" govori o životnim pričama nekoliko junaka koji su međusobno povezani prijateljskim, rodbinskim ili ljubavnim vezama. Uz to svi junaci putuju, kao i sam autor, koji ponekad i zaluta.
Izgubili ste se na putu Beograd – Novi Sad?
– Znam da zvuči neverovatno. Išli smo starim putem i kod Stare Pazove hteli smo da se uključimo na auto-put, ali nije bilo nikakvih oznaka pa smo promašili smer. Iz te epizode sam shvatio da je svejedno gde živiš kad je dobra infrastruktura, ali kad je nema, onda je bolje da tu ne živiš.
Otkud naslov "Bonavia"?
– Naslov je uvek važan. Naslov za ovaj roman nisam smislio iz prve, a znam da kada smislim naziv, onda dalje sve ide kako treba. U vreme dok sam pisao roman, odseo sam u hotelu "Bonavia" u Rijeci i video sam tu monografiju o hotelu. Dobar put. Svi moju junaci putuju. A i postoji nešto konkretno, stvarno s tim nazivom. To je bilo to. Našao sam naslov. Znam da nije baš patriotski, ali to je naslov koji se ne prevodi nigde u svetu. Tako sam knjigu pisao polako, čitave tri godine, bez definitivnog naslova. A kada sam ga konačno dobio, sve je krenulo mnogo brže, pa sam poslednje poglavlje napisao za samo četiri dana. Eto šta znači dobar naslov.
Volite da putujete?
– Da, ali nikad me nije zanimalo da putujem kao turista. Zabranio bih putovanja, recimo, u Grčku ako putnik nije pročitao bar jednu tragediju. Uvek sam hteo da provedem bar dva-tri meseca u nekom gradu. Tek tada mogu da uhvatim tu svakodnevicu, pravi duh grada. Kada prvi put dođem u neki grad, prvo idem na pijacu, kupim lokalne novine i svratim u kafanu. Na osnovu toga mogu da steknem neki utisak. Nešto što nije pripremljeno za turiste i našminkano.
Kako to da se rečenica iz jedne novinske kritike našla na korici romana?
– Sećam se kad sam napisao prvu knjigu, čuo sam moje roditelje kako raspravljaju o njoj. Mama je rekla: "On na 17 mesta spominje reč otac, a samo na dva majka". Pomislio sam da li je moguće da o tome pričaju, pa to nije normalno. Međutim, ovo je knjiga, kako je to lepo sročio Teofil Pančić, o "odviše odsutnim očevima i suviše prisutnim majkama". Da sam ja smislio tu rečenicu, sigurno bi ušla u roman. Ovako ju je smislio Teofil pa se našla na korici romana.
Jeste li čitaniji ovde ili u inostranstvu?
– To nije za poređenje. Naravno da sam neuporedivo čitaniji na srpskom jeziku. Mislim da su stvoreni izvesni stereotipi usled neodgovornosti i hvalisanja nekih naših pisaca koji čim s prvim prevodom primirišu neki strani jezik, već misle da su osvojili svet. Sama činjenica da su svi moji romani prevedeni na nemački, da me nemačka književna kritika prati, da me zovu na književne večeri, već predstavlja jako mnogo. Uostalom, u kontinuitetu kao pisac postojim na tom jeziku pune dve decenije. Moj novi roman "Bonavia" izaći će na nemačkom do kraja godine kod izdavača "Hanzer".
Da li su Nemci upoznati sa srpskom književnošću?
– Naša savremena književnost nije nepoznata Nemcima. Aleksandar Tišma ima tamo status klasika. Isto kao Andrić i Kiš. Pre dve godine Srbija je bila zemlja-gost na Sajmu knjiga u Lajpcigu, i to jesu široka vrata kako za naše prozaiste tako i za pesnike. U Nemačkoj se mnogo prevodi. U svakom slučaju, naši pisci su na nemačkom govornom području daleko zastupljeniji nego na francuskom ili engleskom jeziku. To je činjenica koja se lako empirijski dokazuje. Kada bi Srbija kao država imala status u Evropi kakav ima njena književnost, imali bismo razloga da budemo veoma zadovoljni.
Koliko su povezana ovdašnja i evropska književnost?
– Možemo govoriti o uticajima, međutim, ja lično ne podležem modama u književnosti, dakle, niti me zanima niti pratim onu globalnu liniju proizvodnje savremene književnosti, jer je to uvek i svuda "fast food". To nije moja hrana. Nimalo mi ne smeta postojanje i takve književnosti, svakako mnogo manje nego postojanje one kvaziozbiljne literature koju proizvode vredni i ambiciozni poslenici duha.
Kakve su veze na ex-YU prostoru?
– Stanje na ex-YU prostoru, tačnije u regionu, bolje je danas nego juče, a verujem da će sutra biti bolje nego danas. Krećemo se, čitamo jedni druge. U Srbiji imate u knjižarama na sve strane dela hrvatskih pisaca u izdanju hrvatskih izdavača. U Hrvatskoj nije tako. Jer, da bi savremeni srpski pisac stigao do hrvatske publike, nepisani uslov je da ga objavi hrvatski izdavač. To su činjenice.
Bili ste ambasador u Beču. Kako ste predstavljali ovdašnju kulturu Austrijancima? Da li to inače rade naši ambasadori?
– Na ovo pitanje mogao bih čitav esej izgovoriti. Ambasade nisu kulturni centri, i kada bih vam sada izneo šta je sve u opisu posla ambasadora i diplomata, bila bi to duga lista. Činjenica je da se diplomate u matičnom ministarstvu ocenjuju prema izveštajima koje šalju. Tako je to u svim zemljama sveta. E sada, ukoliko je ambasador harizmatična osoba, koja mimo posla koji kao diplomata obavlja, ako jeste umetnik, onda je u mogućnosti da i na taj način predstavlja svoju zemlju. Ipak, to se ne boduje i, ma koliko svima u vlasti bila usta puna kulture, nije to moneta do koje naša država drži. Samo na rečima. Međutim, to ostaje i ne zaboravlja se u zemlji službovanja. Period koji sam proveo u Beču kao ambasador jeste vreme izuzetne zastupljenosti srpske ambasade u javnom životu Beča i uopšte Austrije. Imao sam fantastičan tim, vrsne diplomate. Po prirodi sam otvorena osoba, ne robujem besmislenim sujetama, a to i te kako jeste prednost u tom poslu.
Da li smatrate da ljudi iz kulture treba da budu ambasadori, kao između dva svetska rata, ili samo karijeristi?
– Ponoviću po ko za koji put da su svi ti naši pisci, od Andrića do Dučića i Crnjanskog, između dva rata bili zaposleni kao profesionalne diplomate. Dakle, oni su godinama bili zaposleni u Ministarstvu spoljnih poslova. Ne mislim da je neko samim tim što je pisac već preporučen za diplomatu. Sve to zavisi od slučaja do slučaja. Ipak, veoma je važno za diplomatu da je elokventan, da poznaje jezik zemlje u koju odlazi, da je komunikativan i da je spreman da radi i bude na raspolaganju dvadeset četiri sata. Mislim da političari ne bi trebalo da idu u ambasadore jer onda ministarstvo spoljnih poslova mora da šalje jaku osobu broj dva koja će faktički raditi posao ambasadora. Političari su sami po sebi zaštićeni svojom strankom i od njih se i ne očekuje da rade. Doživljavaju to kao sinekuru. Može im se.
Dobili ste NIN-ovu nagradu 2007. za "Ruski prozor", sada ste bili kandidat s romanom "Bonavia". Koliki je ugled NIN-a danas?
– NIN-ova nagrada jeste fenomen i teško ju je devalvirati. To nije pošlo za rukom ni njoj samoj nakon silnih promašaja u poslednjih dvadesetak godina. Uvek će se osporavati odluke žirija. Nikada nisam javno komentarisao rad žirija. Pet puta sam bio laureat za NIN-ovu nagradu. Još od svog prvog romana "Via Pula". Ipak, nema te nagrade koja na duži rok može nekoga učiniti važnim piscem ukoliko on to nije.
Novčani deo Vitalove nagrade sada iznosi 3.000 evra, doskora je bio 10.000 evra. Da li je to obezvređivanje pisaca i poruka da je uloga književnosti u ovom društvu sve manje bitna?
– Ne mislim da je to obezvređivanje pisca. Šta mislite koliko zarađuje radnica ili radnik "Vitala" na proizvodnoj traci? Dobro je da nagrade uopšte postoje. Uloga književnosti je određena i budžetom, time koliko je uopšte državi kultura važna.
Kulturi ide svega 0,6 odsto budžeta, evropski standard je od tri do pet odsto. Šta to govori o odnosu države prema kulturi?
– Sa 0,62 odsto, koji je novi pozivni broj za Srbiju, država, tj. sadašnja vlada pokazala je koliko joj je do kulture uopšte stalo. Pre svega, kultura je dugoročna priča. A što bi se stranke na vlasti bavile bilo čime dugoročnim? Ne mislim da veliki budžet za kulturu automatski proizvodi dobru književnost. Međutim, odnos prema kulturi na dugu stazu određuje kvalitet života građana. Konkretno, neverovatno visoki prihodi grada Beča od turizma u direktnoj su vezi s kulturom. Austrijanci su jedini u Evropi i ove godine povećali budžet za kulturu, budući da je kultura njihov važan izvozni "artikl".
Kažete da su devedesete bile totalitarne, kako ocenjujete period od 2000. godine do današnjih dana?
– Stalno vraćanje istog. Eto, tako bih opisao Srbiju. Loša beskonačnost. Mrcvarenje. I nije najgore to što je loše, već je mnogo gore to što se ne vidi da će nam skoro biti bolje.
Jednom ste rekli da je korupcija ključni problem. Imate li utisak da se to pitanje sada rešava ili je sve ovo još jedna velika prevara?
– Nema tu rezultata odmah. To je proces. Rekao bih da ova vlast ozbiljno kreće u obračun s korupcijom. Ipak, i dalje mediji ne prestaju da podižu adrenalin građanima. To permanentno nipodaštavanje svega i svačega, to mi smeta. Čak i ozbiljni novinari boluju od tog garda. Takav odnos nikud ne vodi. Prosto, mora se ući u rizik i verovati, biti pozitivan. Postali smo bolesno društvo. Ne mislim da je ulazak u obračun s korupcijom prevara, no pitanje je da li će se ići do kraja u času kada trag ili, tačnije, tragovi stignu do nekih adresa visoko gore.
Koji je kulturni model u kome živimo?
– Pa da je prostaštvo uzelo maha kao model u svakodnevnom životu, to je činjenica. Brate, to je tako. Kada čujemo ono, brate, naježim se. Na sve strane trenerke i kapuljače. Nikakve to veze sa sportom nema, već samo prostaštvo. Krkljanac u saobraćaju, psovke, odmah bi da se tuku, potežu noževe i pištolje ti naši burazeri. U svakodnevnoj komunikaciji pred šalterima državnih ustanova, u gradskom prevozu, na sve strane veoma mnogo prostaka. Možda njih i nema toliko, ali su dobro organizovani, mnogo se čuju. I zvukom i mirisom. Ne miriti se s postojećim stanjem. Skinuti kapuljaču, biti jeretik do kraja tako što ostaješ gospodin. To je pravi put.
Andrić je ustajao zorom da bi pisao. Džek London je pisao svakog dana 1.000 reči. Ćopić je pisao u krilu. Šta prija vašoj invenciji?
– Pišem isključivo ujutro. I to na laptopu. Ne pišem svaki dan, međutim, kada počnem nov roman, onda nastojim da sam svakodnevno u dodiru s onim što radim, makar da iščitavam napisano, svakoga dana, jer pisanje nije samo tipkanje po tastaturi, pisanje je pre svega razmišljanje. Pišem o svetu koji poznajem. Pišem o ljudima koji se menjaju. Kažu da je čovek mlad dok može da se zaljubljuje. Dodao bih da je mlad dok može da se menja. Šta to znači "ja sam takav". Ne moraš da budeš takav, menjaj se, čoveče. To što si tvrdoglav ne znači da treba takav i da ostaneš.
Izvor: "NS reporter"
Dragan Velikić jedan je od najpoznatijih i najprevođenijih pisaca s nekadašnjeg jugoslovenskog prostora. Malo je pisaca čije su sve knjige prevedene na nemački. Velikić je u tome uspeo. Pojedine knjige prevedene su mu na još petnaest jezika. Za roman "Ruski prozor" dobio je Ninovu nagradu, nagradu "Meša Selimović" i Srednjoevropsku nagradu za književnost. To je ujedno i njegovo najprevođenije delo.
Njegov novi roman "Bonavia" govori o životnim pričama nekoliko junaka koji su međusobno povezani prijateljskim, rodbinskim ili ljubavnim vezama. Uz to svi junaci putuju, kao i sam autor, koji ponekad i zaluta.
Izgubili ste se na putu Beograd – Novi Sad?
– Znam da zvuči neverovatno. Išli smo starim putem i kod Stare Pazove hteli smo da se uključimo na auto-put, ali nije bilo nikakvih oznaka pa smo promašili smer. Iz te epizode sam shvatio da je svejedno gde živiš kad je dobra infrastruktura, ali kad je nema, onda je bolje da tu ne živiš.
Otkud naslov "Bonavia"?
– Naslov je uvek važan. Naslov za ovaj roman nisam smislio iz prve, a znam da kada smislim naziv, onda dalje sve ide kako treba. U vreme dok sam pisao roman, odseo sam u hotelu "Bonavia" u Rijeci i video sam tu monografiju o hotelu. Dobar put. Svi moju junaci putuju. A i postoji nešto konkretno, stvarno s tim nazivom. To je bilo to. Našao sam naslov. Znam da nije baš patriotski, ali to je naslov koji se ne prevodi nigde u svetu. Tako sam knjigu pisao polako, čitave tri godine, bez definitivnog naslova. A kada sam ga konačno dobio, sve je krenulo mnogo brže, pa sam poslednje poglavlje napisao za samo četiri dana. Eto šta znači dobar naslov.
Volite da putujete?
– Da, ali nikad me nije zanimalo da putujem kao turista. Zabranio bih putovanja, recimo, u Grčku ako putnik nije pročitao bar jednu tragediju. Uvek sam hteo da provedem bar dva-tri meseca u nekom gradu. Tek tada mogu da uhvatim tu svakodnevicu, pravi duh grada. Kada prvi put dođem u neki grad, prvo idem na pijacu, kupim lokalne novine i svratim u kafanu. Na osnovu toga mogu da steknem neki utisak. Nešto što nije pripremljeno za turiste i našminkano.
Kako to da se rečenica iz jedne novinske kritike našla na korici romana?
– Sećam se kad sam napisao prvu knjigu, čuo sam moje roditelje kako raspravljaju o njoj. Mama je rekla: "On na 17 mesta spominje reč otac, a samo na dva majka". Pomislio sam da li je moguće da o tome pričaju, pa to nije normalno. Međutim, ovo je knjiga, kako je to lepo sročio Teofil Pančić, o "odviše odsutnim očevima i suviše prisutnim majkama". Da sam ja smislio tu rečenicu, sigurno bi ušla u roman. Ovako ju je smislio Teofil pa se našla na korici romana.
Jeste li čitaniji ovde ili u inostranstvu?
– To nije za poređenje. Naravno da sam neuporedivo čitaniji na srpskom jeziku. Mislim da su stvoreni izvesni stereotipi usled neodgovornosti i hvalisanja nekih naših pisaca koji čim s prvim prevodom primirišu neki strani jezik, već misle da su osvojili svet. Sama činjenica da su svi moji romani prevedeni na nemački, da me nemačka književna kritika prati, da me zovu na književne večeri, već predstavlja jako mnogo. Uostalom, u kontinuitetu kao pisac postojim na tom jeziku pune dve decenije. Moj novi roman "Bonavia" izaći će na nemačkom do kraja godine kod izdavača "Hanzer".
Da li su Nemci upoznati sa srpskom književnošću?
– Naša savremena književnost nije nepoznata Nemcima. Aleksandar Tišma ima tamo status klasika. Isto kao Andrić i Kiš. Pre dve godine Srbija je bila zemlja-gost na Sajmu knjiga u Lajpcigu, i to jesu široka vrata kako za naše prozaiste tako i za pesnike. U Nemačkoj se mnogo prevodi. U svakom slučaju, naši pisci su na nemačkom govornom području daleko zastupljeniji nego na francuskom ili engleskom jeziku. To je činjenica koja se lako empirijski dokazuje. Kada bi Srbija kao država imala status u Evropi kakav ima njena književnost, imali bismo razloga da budemo veoma zadovoljni.
Koliko su povezana ovdašnja i evropska književnost?
– Možemo govoriti o uticajima, međutim, ja lično ne podležem modama u književnosti, dakle, niti me zanima niti pratim onu globalnu liniju proizvodnje savremene književnosti, jer je to uvek i svuda "fast food". To nije moja hrana. Nimalo mi ne smeta postojanje i takve književnosti, svakako mnogo manje nego postojanje one kvaziozbiljne literature koju proizvode vredni i ambiciozni poslenici duha.
Kakve su veze na ex-YU prostoru?
– Stanje na ex-YU prostoru, tačnije u regionu, bolje je danas nego juče, a verujem da će sutra biti bolje nego danas. Krećemo se, čitamo jedni druge. U Srbiji imate u knjižarama na sve strane dela hrvatskih pisaca u izdanju hrvatskih izdavača. U Hrvatskoj nije tako. Jer, da bi savremeni srpski pisac stigao do hrvatske publike, nepisani uslov je da ga objavi hrvatski izdavač. To su činjenice.
Bili ste ambasador u Beču. Kako ste predstavljali ovdašnju kulturu Austrijancima? Da li to inače rade naši ambasadori?
– Na ovo pitanje mogao bih čitav esej izgovoriti. Ambasade nisu kulturni centri, i kada bih vam sada izneo šta je sve u opisu posla ambasadora i diplomata, bila bi to duga lista. Činjenica je da se diplomate u matičnom ministarstvu ocenjuju prema izveštajima koje šalju. Tako je to u svim zemljama sveta. E sada, ukoliko je ambasador harizmatična osoba, koja mimo posla koji kao diplomata obavlja, ako jeste umetnik, onda je u mogućnosti da i na taj način predstavlja svoju zemlju. Ipak, to se ne boduje i, ma koliko svima u vlasti bila usta puna kulture, nije to moneta do koje naša država drži. Samo na rečima. Međutim, to ostaje i ne zaboravlja se u zemlji službovanja. Period koji sam proveo u Beču kao ambasador jeste vreme izuzetne zastupljenosti srpske ambasade u javnom životu Beča i uopšte Austrije. Imao sam fantastičan tim, vrsne diplomate. Po prirodi sam otvorena osoba, ne robujem besmislenim sujetama, a to i te kako jeste prednost u tom poslu.
Da li smatrate da ljudi iz kulture treba da budu ambasadori, kao između dva svetska rata, ili samo karijeristi?
– Ponoviću po ko za koji put da su svi ti naši pisci, od Andrića do Dučića i Crnjanskog, između dva rata bili zaposleni kao profesionalne diplomate. Dakle, oni su godinama bili zaposleni u Ministarstvu spoljnih poslova. Ne mislim da je neko samim tim što je pisac već preporučen za diplomatu. Sve to zavisi od slučaja do slučaja. Ipak, veoma je važno za diplomatu da je elokventan, da poznaje jezik zemlje u koju odlazi, da je komunikativan i da je spreman da radi i bude na raspolaganju dvadeset četiri sata. Mislim da političari ne bi trebalo da idu u ambasadore jer onda ministarstvo spoljnih poslova mora da šalje jaku osobu broj dva koja će faktički raditi posao ambasadora. Političari su sami po sebi zaštićeni svojom strankom i od njih se i ne očekuje da rade. Doživljavaju to kao sinekuru. Može im se.
Dobili ste NIN-ovu nagradu 2007. za "Ruski prozor", sada ste bili kandidat s romanom "Bonavia". Koliki je ugled NIN-a danas?
– NIN-ova nagrada jeste fenomen i teško ju je devalvirati. To nije pošlo za rukom ni njoj samoj nakon silnih promašaja u poslednjih dvadesetak godina. Uvek će se osporavati odluke žirija. Nikada nisam javno komentarisao rad žirija. Pet puta sam bio laureat za NIN-ovu nagradu. Još od svog prvog romana "Via Pula". Ipak, nema te nagrade koja na duži rok može nekoga učiniti važnim piscem ukoliko on to nije.
Novčani deo Vitalove nagrade sada iznosi 3.000 evra, doskora je bio 10.000 evra. Da li je to obezvređivanje pisaca i poruka da je uloga književnosti u ovom društvu sve manje bitna?
– Ne mislim da je to obezvređivanje pisca. Šta mislite koliko zarađuje radnica ili radnik "Vitala" na proizvodnoj traci? Dobro je da nagrade uopšte postoje. Uloga književnosti je određena i budžetom, time koliko je uopšte državi kultura važna.
Kulturi ide svega 0,6 odsto budžeta, evropski standard je od tri do pet odsto. Šta to govori o odnosu države prema kulturi?
– Sa 0,62 odsto, koji je novi pozivni broj za Srbiju, država, tj. sadašnja vlada pokazala je koliko joj je do kulture uopšte stalo. Pre svega, kultura je dugoročna priča. A što bi se stranke na vlasti bavile bilo čime dugoročnim? Ne mislim da veliki budžet za kulturu automatski proizvodi dobru književnost. Međutim, odnos prema kulturi na dugu stazu određuje kvalitet života građana. Konkretno, neverovatno visoki prihodi grada Beča od turizma u direktnoj su vezi s kulturom. Austrijanci su jedini u Evropi i ove godine povećali budžet za kulturu, budući da je kultura njihov važan izvozni "artikl".
Kažete da su devedesete bile totalitarne, kako ocenjujete period od 2000. godine do današnjih dana?
– Stalno vraćanje istog. Eto, tako bih opisao Srbiju. Loša beskonačnost. Mrcvarenje. I nije najgore to što je loše, već je mnogo gore to što se ne vidi da će nam skoro biti bolje.
Jednom ste rekli da je korupcija ključni problem. Imate li utisak da se to pitanje sada rešava ili je sve ovo još jedna velika prevara?
– Nema tu rezultata odmah. To je proces. Rekao bih da ova vlast ozbiljno kreće u obračun s korupcijom. Ipak, i dalje mediji ne prestaju da podižu adrenalin građanima. To permanentno nipodaštavanje svega i svačega, to mi smeta. Čak i ozbiljni novinari boluju od tog garda. Takav odnos nikud ne vodi. Prosto, mora se ući u rizik i verovati, biti pozitivan. Postali smo bolesno društvo. Ne mislim da je ulazak u obračun s korupcijom prevara, no pitanje je da li će se ići do kraja u času kada trag ili, tačnije, tragovi stignu do nekih adresa visoko gore.
Koji je kulturni model u kome živimo?
– Pa da je prostaštvo uzelo maha kao model u svakodnevnom životu, to je činjenica. Brate, to je tako. Kada čujemo ono, brate, naježim se. Na sve strane trenerke i kapuljače. Nikakve to veze sa sportom nema, već samo prostaštvo. Krkljanac u saobraćaju, psovke, odmah bi da se tuku, potežu noževe i pištolje ti naši burazeri. U svakodnevnoj komunikaciji pred šalterima državnih ustanova, u gradskom prevozu, na sve strane veoma mnogo prostaka. Možda njih i nema toliko, ali su dobro organizovani, mnogo se čuju. I zvukom i mirisom. Ne miriti se s postojećim stanjem. Skinuti kapuljaču, biti jeretik do kraja tako što ostaješ gospodin. To je pravi put.
Andrić je ustajao zorom da bi pisao. Džek London je pisao svakog dana 1.000 reči. Ćopić je pisao u krilu. Šta prija vašoj invenciji?
– Pišem isključivo ujutro. I to na laptopu. Ne pišem svaki dan, međutim, kada počnem nov roman, onda nastojim da sam svakodnevno u dodiru s onim što radim, makar da iščitavam napisano, svakoga dana, jer pisanje nije samo tipkanje po tastaturi, pisanje je pre svega razmišljanje. Pišem o svetu koji poznajem. Pišem o ljudima koji se menjaju. Kažu da je čovek mlad dok može da se zaljubljuje. Dodao bih da je mlad dok može da se menja. Šta to znači "ja sam takav". Ne moraš da budeš takav, menjaj se, čoveče. To što si tvrdoglav ne znači da treba takav i da ostaneš.
Izvor: "NS reporter"
Autor: Dragan Velikić
