Upoznajte Bet Mori, autorku hit romana „Spasavanje Misi Karmajkl“
Pre objavljivanja romana „Spasavanje Misi Karmajkl“, časopisi Gardijan, Telegraf, Tajms i Bukseler su ga hvalili i najavljivali kao jedan od najiščekivanijih romana 2020. godine. Bet Mori se tako našla na listi zvezda u usponu: „Debitantkinja Bet Mori je napisala jedno od najiščekivanijih izdanja 2020. godine i deset izdavača se bori za prava na objavljivanje.“ Dodatno interesovanje pobudila je činjenica da će audio verziju knjige čitati oskarovka Herijet Volter.
Do danas, prava za roman su prodata u 16 zemalja.
Bet Mori je radila kao kreativna direktorka RDF televizije, a sada se bavi isključivo pisanjem. Živi u Londonu sa suprugom, dva sina i psom Poli.
Šta vas je inspirisalo da napišete roman?
Oduvek sam želela da napišem knjigu, ali sa dvoje dece i zahtevnim poslom nikada nisam imala priliku. Kada sam bila na porodiljskom bolovanju sa drugim sinom, suprug je predložio da ga dajemo dva dana nedeljno u jaslice kako bih konačno mogla da ispunim svoju ambiciju. Dok smo čekali mesto u jaslicama, gurala sam kolica i vodila psa na povocu kroz lokalni park i osmišljavala ideje za knjigu. Tako da je inspiracija došla u parku, od ljudi koje sam sretala i mog psa.
Vaša omiljena knjiga?
Od klasika, to je verovatno „Kvaka 22“ Džozefa Helera. Dopada mi se kombinacija mraka i humora – u jednom trenutku se smejete naglas, već u sledećem javlja se užas. Od novijih knjiga, to je „Pandora“ M. R. Kerija. Obožavam je, imam utisak kao da je napisana za mene. Velika sam obožavateljka naučne fantastike, a Majk Keri piše sjajne priče.
Kako vam dolaze ideje?
Javljaju se dok trčim, dok sam pod tušem ili – to me nervira – dok pokušavam da zaspim. Ponekad mi se javljaju u snu! Celo Fa-Fa poglavlje na početku „Spasavanja Misi Karmajkl“ zasnovano je na snu. Bio je poprilično intenzivan, a kako nisam mogla da prestanem da razmišljam o njemu, sela sam i zapisala ga.
Gde pišete?
Uglavnom u kafeima. Volim žamor u pozadini, mogućnost da se uključite u tuđe razgovore, da budete svesni dešavanja oko sebe. Nisam od onih pisaca kojima je potrebna potpuna tišina. Mogu da radim kod kuće, ali postoji opasnost da ću prestati kako bih uključila mašinu za veš ili okrečila plafon u kuhinji.
Kako teče vaš proces pisanja?
Odem da trčim ili prošetam psa kako bih razmislila i isplanirala, a zatim oko 10 časova odlazim u kafe gde provedem u proseku četiri sata. Možda na trenutak bacim oko na tviter ili pomazim nečijeg psa, ali najčešće pišem veoma disciplinovano. Ponekad dobro teče, ponekad se razvlači, ali sam prilično opuštena. Oko 14 časova se vraćam kući da ručam i onda pogledam šta sam uradila i procenim da li je dobro ili loše. Ponekad uveče, kada dečaci odu na spavanje, pišem u mraku uz vino. Taj proces daje veoma različite rezultate.
Moj proces je zapravo: „Misli polako, piši brzo, uređuj polako.“ Iako veoma detaljno planiram, sve je uglavnom u mojoj glavi jer ne volim da pravim beleške kako ne bih upropastila magiju. Pišem instinktivno jer sam otkrila da se iznenađujuće stvari dešavaju tokom tog procesa. A onda uređujem polako.
Odakle je potekla ideja za „Spasavanje Misi Karmajkl“?
Potekla je iz različitih mesta i stvari, iz slojeva iskustava i misli koji su se preklopili. Na primer, deo je potekao iz Bi Bi Sijeve drame „First and last“ gde postoji veoma dirljiva scena u kojoj glavni lik posrće na putu dok ga supruga tajno posmatra. To me je navelo da razmišljam o pronicljivosti poznih godina i trajanju braka. S druge strane, bila sam pomalo opsednuta zabavom na Kembridžu 1956. godine gde je Silvija Plat upoznala Teda Hjuza – zamislila sam drugi par koji se upoznao na toj zabavi i želela da saznam šta se dogodilo sa njima. Sve te niti su se spojile tokom vremena.
Kako se osećate sada kada knjiga treba da ugleda svetlost dana?
Paničim! Kada sam sanjala da postanem pisac, razmišljala sam o tome da će moja knjiga biti na policama kao neki muzejski eksponat. Nikada nisam pomišljala da bi je neko kupio. Sada treba da se naviknem na ideju da zaista postoje ljudi koji su kupili i pročitali moju knjigu. Ali, sama ideja da mogu da uđem u knjižaru i vidim knjigu sa mojim imenom na rikni – to je ostvarenje sna. Osećam se izuzetno srećno, sa blago povišenim krvnim pritiskom.
Kako se opuštate nakon pisanja?
Pisanje je opuštanje! Osećam se smireno, fokusirano i srećno dok to radim. Ali ponekad mi nakon svega toga bude zbrka u glavi pa obično sa suprugom gledam nešto na Netfliksu. Volim serije „The Crown“ i „Succession“. Takođe, volim da kuvam pa kada sam pod stresom, pravim nešto komplikovano poput jagnjetine sa karijem. Moj suprug je svakako profitirao od mog novog života spisateljice.
Izvor: madeleinemilburn.co.uk
Prevod: Dragan Matković
Foto: © Gerrard Gethings
Do danas, prava za roman su prodata u 16 zemalja.
Bet Mori je radila kao kreativna direktorka RDF televizije, a sada se bavi isključivo pisanjem. Živi u Londonu sa suprugom, dva sina i psom Poli.
Šta vas je inspirisalo da napišete roman?
Oduvek sam želela da napišem knjigu, ali sa dvoje dece i zahtevnim poslom nikada nisam imala priliku. Kada sam bila na porodiljskom bolovanju sa drugim sinom, suprug je predložio da ga dajemo dva dana nedeljno u jaslice kako bih konačno mogla da ispunim svoju ambiciju. Dok smo čekali mesto u jaslicama, gurala sam kolica i vodila psa na povocu kroz lokalni park i osmišljavala ideje za knjigu. Tako da je inspiracija došla u parku, od ljudi koje sam sretala i mog psa.
Vaša omiljena knjiga?
Od klasika, to je verovatno „Kvaka 22“ Džozefa Helera. Dopada mi se kombinacija mraka i humora – u jednom trenutku se smejete naglas, već u sledećem javlja se užas. Od novijih knjiga, to je „Pandora“ M. R. Kerija. Obožavam je, imam utisak kao da je napisana za mene. Velika sam obožavateljka naučne fantastike, a Majk Keri piše sjajne priče.
Kako vam dolaze ideje?
Javljaju se dok trčim, dok sam pod tušem ili – to me nervira – dok pokušavam da zaspim. Ponekad mi se javljaju u snu! Celo Fa-Fa poglavlje na početku „Spasavanja Misi Karmajkl“ zasnovano je na snu. Bio je poprilično intenzivan, a kako nisam mogla da prestanem da razmišljam o njemu, sela sam i zapisala ga.
Gde pišete?
Uglavnom u kafeima. Volim žamor u pozadini, mogućnost da se uključite u tuđe razgovore, da budete svesni dešavanja oko sebe. Nisam od onih pisaca kojima je potrebna potpuna tišina. Mogu da radim kod kuće, ali postoji opasnost da ću prestati kako bih uključila mašinu za veš ili okrečila plafon u kuhinji.
Kako teče vaš proces pisanja?
Odem da trčim ili prošetam psa kako bih razmislila i isplanirala, a zatim oko 10 časova odlazim u kafe gde provedem u proseku četiri sata. Možda na trenutak bacim oko na tviter ili pomazim nečijeg psa, ali najčešće pišem veoma disciplinovano. Ponekad dobro teče, ponekad se razvlači, ali sam prilično opuštena. Oko 14 časova se vraćam kući da ručam i onda pogledam šta sam uradila i procenim da li je dobro ili loše. Ponekad uveče, kada dečaci odu na spavanje, pišem u mraku uz vino. Taj proces daje veoma različite rezultate.
Moj proces je zapravo: „Misli polako, piši brzo, uređuj polako.“ Iako veoma detaljno planiram, sve je uglavnom u mojoj glavi jer ne volim da pravim beleške kako ne bih upropastila magiju. Pišem instinktivno jer sam otkrila da se iznenađujuće stvari dešavaju tokom tog procesa. A onda uređujem polako.
Odakle je potekla ideja za „Spasavanje Misi Karmajkl“?
Potekla je iz različitih mesta i stvari, iz slojeva iskustava i misli koji su se preklopili. Na primer, deo je potekao iz Bi Bi Sijeve drame „First and last“ gde postoji veoma dirljiva scena u kojoj glavni lik posrće na putu dok ga supruga tajno posmatra. To me je navelo da razmišljam o pronicljivosti poznih godina i trajanju braka. S druge strane, bila sam pomalo opsednuta zabavom na Kembridžu 1956. godine gde je Silvija Plat upoznala Teda Hjuza – zamislila sam drugi par koji se upoznao na toj zabavi i želela da saznam šta se dogodilo sa njima. Sve te niti su se spojile tokom vremena.
Kako se osećate sada kada knjiga treba da ugleda svetlost dana?
Paničim! Kada sam sanjala da postanem pisac, razmišljala sam o tome da će moja knjiga biti na policama kao neki muzejski eksponat. Nikada nisam pomišljala da bi je neko kupio. Sada treba da se naviknem na ideju da zaista postoje ljudi koji su kupili i pročitali moju knjigu. Ali, sama ideja da mogu da uđem u knjižaru i vidim knjigu sa mojim imenom na rikni – to je ostvarenje sna. Osećam se izuzetno srećno, sa blago povišenim krvnim pritiskom.
Kako se opuštate nakon pisanja?
Pisanje je opuštanje! Osećam se smireno, fokusirano i srećno dok to radim. Ali ponekad mi nakon svega toga bude zbrka u glavi pa obično sa suprugom gledam nešto na Netfliksu. Volim serije „The Crown“ i „Succession“. Takođe, volim da kuvam pa kada sam pod stresom, pravim nešto komplikovano poput jagnjetine sa karijem. Moj suprug je svakako profitirao od mog novog života spisateljice.
Izvor: madeleinemilburn.co.uk
Prevod: Dragan Matković
Foto: © Gerrard Gethings
Autor: Bet Mori
