Upoznajte Stefaniju Auči, autorku romana čija je popularnost premašila naslove Elene Ferante
Romansirana istorija bogate i moćne porodice Florio „Sicilijanski lavovi“ našla se na italijanskim top-listama iznad nenadmašnih trilera Andree Kamilerija i romana Elene Ferante. Autorka se zove Stefanija Auči, poreklom iz Trapanija, preselila se u Palermo gde je pustila korene. Udata je i ima dvoje dece od 12 i 14 godina. Radi kao pomoćna profesorka u jednoj turističkoj školi u kvartu Zen, koji je jedan od najtežih u gradu. Jak sicilijanski akcenat, veseo smeh. Mnogo pragmatizma, malo spisateljskih poza. Radosna, ujedinjena porodica, koja će, više puta, s puno ljubavi, prekinuti naš sastanak.
Šta osećaš s obzirom da se tvoja knjiga prodala u toliko primeraka u vremenima kada su knjige češće postovane na Instagramu nego čitane?
Radije o tome ne mislim, ne zadržavam se previše na toj činjenici. Uspeh niko zaista ne očekuje. Za sobom imam deset godina učenja zanata, srećna sam što sam ubrala plodove mog rada. Ne želim da budem fenomen samo ovog trenutka.
Počela je pišući fan fiction (knjige koje pišu fanovi nalazeći inspiraciju u likovima iz knjiga, filmova, serija, itd) na internetu. „Da, posle toga sam objavila dva istorijaska romana za izdavačke kuće Harlekin i Baldini e Castoldi. Ovoj izdavačkoj kući sam predložila još jednu knjigu, priču o homoseksualnoj ljubavi. Odbili su je.“
A onda, kao u najlepšim bajkama, iz neuspeha je rođen uspešni roman?
Skoro. Jedan prijatelj mi je rekao: „Zašto ne napišeš neku porodičnu sagu?“ U tom trenutku sam ga poslala dođavola. Mnogo smo se smejali i nismo više o tome razgovarali. Onda sam počela da čitam „Kuću duhova“ Izabele Aljende, pa sam se predomislila. Razmišljala sam o velikim porodicama iz Palerma i pali su mi napamet Kjaramonteovi i Florijevi. Posle malo proučavanja sam se odlučila za ove druge: industrijalce, kalabrijskog porekla. Napravili su imperiju – brodovi, firme, tunjare, počevši od male prodavnice začina. Moje istraživanje je počelo od četvrte generacije, najpoznatije, ali odmotavajući film unazad, upoznala sam i prvu, onu od koje je sve počelo, pa sam od nje i krenula.
Kako ste radili na „Sicilijanskim lavovima“?
Faza proučavanja je bila veoma duga i podeljena na dva dela. Prvi na terenu, na fizičkim mestima: kuće, palate, ulice, dok je drugi bio više bibliografski, koristeći istorijski metod. Ovo je bilo posebno kompleksno jer mnoge stare knjige i ondašnje novine nisu bili dostupni, ali su mi onlajn arhive umnogome pomogli. Nije bilo jednostavno romansirati priču, ravnoteža između stvarnosti i fikcije je proizvod mnogobrojnih pisanja i brisanja. Bacila sam prvih 60 strana jer sam bila unela previše istorije i premalo detalja iz porodičnog života. Posle toga, knjiga je dobila zamah. Trebalo mi je tri godine da je napišem, sa različitim trenucima obeshrabrenosti, ali priča me je dozivala, tražila je da bude pretočena na papir.
Kako sebi objašnjavate prijem na koji ste naišli? Svakako se ne radi o prvoj italijanskoj porodičnoj sagi…
Ne znam. Dala sam sve od sebe, voleći ono što sam radila. Nije knjiga koja je konstruisana na teorijski način. Naprotiv, glavna urednica izdavačke kuće je na početku bila neodlučna, mislila je da je ne prihvati. Onda je promenila mišljenje. Likovi, iako su živeli u drugim vremenima, mogu biti veoma aktuelni. Pre svega, radi se o migrantima, jer dolaze iz Kalabrije i na početku se muče da bi se integrisali. Ima i žena koje su prisiljene da žive u braku bez ljubavi, i da se skoncentrišu samo na decu. Danas bi imale drugačija sredstva za izlaženje na kraj sa ovom situacijom, ali su problemi i dalje isti. Onda preduzetnička genijalnost, ali i slaba društvena mobilnost, večito breme naše zemlje. Mnogo sam radila na jeziku. Na mešanju standardnog jezika i dijalekta, koji je u vreme Florijevih bio mnogo korišćen i u otmenim porodicama, kao i na dijalozima. Ne verujem da književnost mora nužno da bude sinonim za kompleksnost. Ne volim knjige u kojima je čitalac prinuđen da se vraća na istu rečenicu previše puta.
Neki su vas kritikovali govoreći da je korišćeni jezik banalan.
Naprotiv, za mene je jednostavnost bila opsesija, kako u leksici tako i u interpunkciji. Možda je upravo zbog toga moja knjiga toliko čitana.
Nedavno ste se vratili na posao pomoćne profesorke. Kako uspevate da pomirite jednu tako kompleksnu aktivnost sa pisanjem i porodicom?
Trenutno radim na drugom, i poslednjem delu, romana o Florijevima. Budim se u 4.30, stavljam veš da se pere, spremam doručak, a onda radim na romanu sve dok ne dođe vreme da idem u školu. Onda se obavljam skoro sve razgovore u vezi sa knjigom dok sam u kolima i vozim prema školi u kojoj radim. To je trenutak kada zovem urednika, odeljenje za marketing, itd. Tokom časova ne mogu mnogo da gledam telefon. Uveče, naravno, padam u krevet u devet sati.
Ko su današnji Florijevi?
Ne pada mi napamet nijedno određeno ime. Ali ih zamišljam kao porodicu koja je vlasnik tima Formule 1.
Autor: Mikol Sarfati
Izvor: corriere.it
Foto: Yuma Martellanz
Radije o tome ne mislim, ne zadržavam se previše na toj činjenici. Uspeh niko zaista ne očekuje. Za sobom imam deset godina učenja zanata, srećna sam što sam ubrala plodove mog rada. Ne želim da budem fenomen samo ovog trenutka.
Počela je pišući fan fiction (knjige koje pišu fanovi nalazeći inspiraciju u likovima iz knjiga, filmova, serija, itd) na internetu. „Da, posle toga sam objavila dva istorijaska romana za izdavačke kuće Harlekin i Baldini e Castoldi. Ovoj izdavačkoj kući sam predložila još jednu knjigu, priču o homoseksualnoj ljubavi. Odbili su je.“
A onda, kao u najlepšim bajkama, iz neuspeha je rođen uspešni roman?
Skoro. Jedan prijatelj mi je rekao: „Zašto ne napišeš neku porodičnu sagu?“ U tom trenutku sam ga poslala dođavola. Mnogo smo se smejali i nismo više o tome razgovarali. Onda sam počela da čitam „Kuću duhova“ Izabele Aljende, pa sam se predomislila. Razmišljala sam o velikim porodicama iz Palerma i pali su mi napamet Kjaramonteovi i Florijevi. Posle malo proučavanja sam se odlučila za ove druge: industrijalce, kalabrijskog porekla. Napravili su imperiju – brodovi, firme, tunjare, počevši od male prodavnice začina. Moje istraživanje je počelo od četvrte generacije, najpoznatije, ali odmotavajući film unazad, upoznala sam i prvu, onu od koje je sve počelo, pa sam od nje i krenula.
Kako ste radili na „Sicilijanskim lavovima“?
Faza proučavanja je bila veoma duga i podeljena na dva dela. Prvi na terenu, na fizičkim mestima: kuće, palate, ulice, dok je drugi bio više bibliografski, koristeći istorijski metod. Ovo je bilo posebno kompleksno jer mnoge stare knjige i ondašnje novine nisu bili dostupni, ali su mi onlajn arhive umnogome pomogli. Nije bilo jednostavno romansirati priču, ravnoteža između stvarnosti i fikcije je proizvod mnogobrojnih pisanja i brisanja. Bacila sam prvih 60 strana jer sam bila unela previše istorije i premalo detalja iz porodičnog života. Posle toga, knjiga je dobila zamah. Trebalo mi je tri godine da je napišem, sa različitim trenucima obeshrabrenosti, ali priča me je dozivala, tražila je da bude pretočena na papir.
Kako sebi objašnjavate prijem na koji ste naišli? Svakako se ne radi o prvoj italijanskoj porodičnoj sagi…
Ne znam. Dala sam sve od sebe, voleći ono što sam radila. Nije knjiga koja je konstruisana na teorijski način. Naprotiv, glavna urednica izdavačke kuće je na početku bila neodlučna, mislila je da je ne prihvati. Onda je promenila mišljenje. Likovi, iako su živeli u drugim vremenima, mogu biti veoma aktuelni. Pre svega, radi se o migrantima, jer dolaze iz Kalabrije i na početku se muče da bi se integrisali. Ima i žena koje su prisiljene da žive u braku bez ljubavi, i da se skoncentrišu samo na decu. Danas bi imale drugačija sredstva za izlaženje na kraj sa ovom situacijom, ali su problemi i dalje isti. Onda preduzetnička genijalnost, ali i slaba društvena mobilnost, večito breme naše zemlje. Mnogo sam radila na jeziku. Na mešanju standardnog jezika i dijalekta, koji je u vreme Florijevih bio mnogo korišćen i u otmenim porodicama, kao i na dijalozima. Ne verujem da književnost mora nužno da bude sinonim za kompleksnost. Ne volim knjige u kojima je čitalac prinuđen da se vraća na istu rečenicu previše puta.
Neki su vas kritikovali govoreći da je korišćeni jezik banalan.
Naprotiv, za mene je jednostavnost bila opsesija, kako u leksici tako i u interpunkciji. Možda je upravo zbog toga moja knjiga toliko čitana.
Nedavno ste se vratili na posao pomoćne profesorke. Kako uspevate da pomirite jednu tako kompleksnu aktivnost sa pisanjem i porodicom?
Trenutno radim na drugom, i poslednjem delu, romana o Florijevima. Budim se u 4.30, stavljam veš da se pere, spremam doručak, a onda radim na romanu sve dok ne dođe vreme da idem u školu. Onda se obavljam skoro sve razgovore u vezi sa knjigom dok sam u kolima i vozim prema školi u kojoj radim. To je trenutak kada zovem urednika, odeljenje za marketing, itd. Tokom časova ne mogu mnogo da gledam telefon. Uveče, naravno, padam u krevet u devet sati.
Ko su današnji Florijevi?
Ne pada mi napamet nijedno određeno ime. Ali ih zamišljam kao porodicu koja je vlasnik tima Formule 1.
Autor: Mikol Sarfati
Izvor: corriere.it
Foto: Yuma Martellanz
Autor: Stefanija Auči
