Uroš Petrović: Igra je jedna od najozbiljnijih stvari na svetu, i samo je neozbiljni ljudi posmatraju kao nešto što je neozbiljno!
Uroš Petrović (1967) je priznati srpski književnik čija dela pomeraju granice u savremenoj literaturi za decu i mlade. Autor je dvanaest knjiga i dobitnik isto toliko nagrada za književnost za mlade. Sve knjige su mu među najčitanijim naslovima srpske književnosti za decu, a rado ih čitaju i odrasli. Dela mu se nalaze i u izbornoj lektiri za škole a objavljene su do sada i u Italiji, Mađarskoj, Grčkoj, Makedoniji i Češkoj. Po Petrovićevom nagrađenom romanu "Peti leptir" je snimljen prvi 3D dugometražni igrani film u istoriji srpske kinematografije. Koautor je inovativnog programa „NTC sistem učenja” koji se primenjuje u više od deset zemalja Evrope. Gostuje kao predavač na fakultetima i drugim obrazovnim ustanovama u zemlji i inostranstvu. Pored toga što je borac za zanimljivije i efikasnije obrazovanje dece, tera čitavu naciju na razmišljanje u novoj sezoni kultne serije "Fazoni i fore" i u kvizu na Javnom servisu Radio televizije Srbije "Lavirint". Dobitnik je i najprestižnijih nagrada za fotografiju. Bio je dugogodišnji predsednik Mense Srbije i jedan je od najuspešnijih rešavača IQ X testa na svetu.
Uroše, da li je inteligencija nešto, s čime se rodimo ili je možemo “natrenirati”?
Važno je da shvatimo prirodu inteligencije i prihvatimo dokaze da se na sposobnosti dece u velikoj meri može uticati. Što ranije – to bolje, jer što je mozak mlađi njegove promene su burnije i efikasnije. Nasledni faktor nije za potcenjivanje ali je još manje za precenjivanje! Šta vredi imati roditelje Nobelovce ako se u najvažnijem periodu razvoja nalazite u nestimulativnom okruženju, gde oko vas nema izazova, igara, svih čudesa detinjstva? Igra je jedna od najozbiljnijih stvari na svetu, i samo je neozbiljni ljudi posmatraju kao nešto neozbiljno. Eto, da pojednostavim, igra je možda najmoćniji tvorac funkcionalne, kreativne neuronske mreže, sposobne da se izbori sa budućim izazovima života. Ako utihne igra, na svim poljima će biti manje prodora, ideja i elana.
Danas o našem mozgu znamo više nego ikada. Kako su se promjenile metode istraživanja mozga u poslednjim godinama?
Mislim da je to najlakše objasniti putem nečega što je svima blisko - razmotrite koliko se promenila fotografija! Nedavno smo još uvek imali filmove sa 36 snimaka, razvijanje, papir sa hemijskim otiskom, strepnju kako će fotografija ispasti kada se razvije. Danas svako dete poseduje bolji uređaj za fotografisanje nego što ga je pre desetak godina imala tajna služba njegove zemlje. E, pa sličan napredak se dogodio u svim oblastima – u naučnim laboratorijama pogotovo. Tehnologija napreduje koracima koje je teško i ispratiti – postoje već snimci električnih impulsa pokrenutih različitim vidovima razmišljanja. Dakle, već možemo da nazremo puteve misli. Nauka je u naletu, naš je zadatak da tu bujicu iskorisimo za dobrobit, takođe da prepoznamo i umanjimo opasnosti koje ista pojava nosi. Na primer, danas većina dece u prvom razredu osnovne škole ima poremećaj govora, motorike, držanja, koncentracije. To znači, po čistoj logici, da su tokom predškolskog perioda nedovoljno pričali, crtali, trčali, skakali... Razmislite šta im je zauzelo vreme za sve to što su propustili – opet tehnologija.
Problem je danas i u roditeljima koji su skloni prezaštićivanju dece a valjda je već jasno - sve što uradite umesto svog deteta, uradili ste protiv njega.
Što smo saznali o mozgu s tim novim metodama? Kako se je naš pogled na mozak promjenio?
Neuroplastičnost je, na primer, dokazana, iako je dugo bila osporavana – mozak nema strogo utvrđenu mapu sposobnosti, ona se menja i prilagođava potrebama. Dakle, zaista možemo birati šta ćemo da razvijamo. Takođe, uočeno je da je deo neuronske mreže zadužen za kreativnost u umetnosti podudaran sa onim za kreativnost u nauci ili biznisu. Puno je toga zanimljivog već otkriveno, ali mislim da pravi vatromet otkrića tek predstoji. Tek ćemo se iznenaditi...
Napisali ste, da možemo s novim poznavanjem o djelovanju mozga njega naterati u usmeren razvoj. S kakvim metodama?
Mozak razume samo jedan jezik – ono šta radite prepoznaje kao važno i pravi veze između neurona u tom smeru. Dakle, mozak nepogrešivo čita poruke koje dobija, ali one koje su mu ovlaš poslate zanemaruje. Hoćete li da budete virtuoz na klaviru, računaru ili konopcu? Može, samo onim što činite to uporno saopštavajte vašem mozgu, najbolje na vreme. Londonski taksisti su imali razvijeniji deo mozga za orijentaciju od ostatka populacije jer su mesecima saopštavali svom mozgu da im je potrebno prepoznavanje pravaca i prostora. Danas ta razlika ne postoji, jer je GPS preuzeo tu zahtevnu funkciju. Uostalom, pogledajte na internetu kako se, na primer, u prostoru snalazi slepi Amerikanac Daniel Kish, i mnogo toga postaće jasnije. Nazreli smo metode pri kojima se delanjem jasno, glasno i razgovetno saopštava mozgu šta da ostvari, a ujedno i kako da se mnogo efikasnije koriste osobine tog malenog ali moćnog svemira koje već postoje.
Poznati ste i kao autor knjiga za djecu i odrasle. Ima čitanje utjecaj na naš mozak? Kako ih još možemo “trenirati”?
Napisao sam dvanaest knjiga za decu i mlade, i sve su veoma čitane – redovno doživljaju nova izdanja i prevode. Objavljene su i u Italiji, Grčkoj, Makedoniji, Mađarskoj i Češkoj. Samo na srpskom jeziku prodato je oko 200.000 primeraka knjiga koje sam napisao. Dakle, sledeće reči o neophodnosti čitanja ne govorim zbog toga što mi je profesija ugrožena, već i iz istinske želje da uputim čitaoce ovih redova kako da izbegnu još jednu skrivenu ali opasnu zamku roditeljstva.
Dokazano je da čitanje knjiga može da osnaži veze između neurona i donese pozitivne, trajne neurološke promene. Poznato je i da deca koja ne čitaju knjige imaju siromašniji rečnik i opskurnije izražavanje. To se prepoznaje posle nekoliko rečenica, ne može se sakriti. Logično je da ti mališani neće biti u stanju da u budućnosti kvalitetno obavljaju mnoga zanimljiva zanimanja, sva ona u kojima je poželjno lepo, osmišljeno izražavanje. Nije to uzak krug profesija – počev od moje i Vaše, novinarske, do predavača u školi ili na fakultetu. Dakle, već u ranom periodu života, izbor im biva sužen.
Neka istraživaja govore o tome da oni koji su tokom detinjstva čitali knjige imaju za trećinu veća postignuća u školovanju i u životu. Ako opet upotrebimo čistu logiku, znači da ako propustimo da našu decu naviknemo na knjigu na vreme, već sa osam, devet godina im izmičemo trećinu šansi za ozbiljniji uspeh u raznim oblastima života. Znajući sve to, znamo li šta su nam prioriteti? Da podsetim na deo odgovora na Vaše drugo pitanje - većina mališana regiona u prvom razredu osnovne škole pokazuje elemente poremećaja govora, kažu logopedi. Kažu, kad stignu, jer su prezauzeti - nikada nisu imali više posla.
Saznanja o mozgu i njegovim potencialima ste upotrebili u razvoju programa NTC. Kakav program je to i na čime je osnovan?
Autor NTC programa je dr Ranko Rajović, lekar i osnivač srpske (i još nekih, pa i slovenačke) Mense. Ja sam, kao koautor, uradio jedan deo, onaj u kojem se razmišljanje metodički podiže na najviši nivo. Na primer, umesto da decu pitamo samo reproduktivna pitanja, uvodimo i sasvim drugačije izazove: Koje su vrtse životinja dobile zvanična imena po predmetu od metala ili zašto su krovovi kuća u Kranju zakošeniji nego oni u Kopru?
Program obuhvata rani razvoj, kao i detinjstvo do odrastanja, i do sada je pokazao takve rezultate da se primenjuje u više od deset zemalja Evrope, uključujući i Sloveniju. Znamo već da je koristan i inspirativan za sve uzraste, od mališana sa problemima i darovite dece do poslovnih ljudi i penzionera koji žele da što duže sačuvaju svoj intelekt od posledica starenja i nestanka neuronskih veza. Uostalom, hajde da iskoristimo nesagledivu dostupnost informacija danas – dakle, utipkajte u pretraživač "ntc program" - uštedećemo stotinak redaka u ovom intervjuu te ujedno dobiti priliku da ga izuzetno efektno završimo!
Urednički tekst u originalu je na slovenačkom jeziku.
Autor: Dušan Matičič
Izvor: Magazin ADMA
Uroše, da li je inteligencija nešto, s čime se rodimo ili je možemo “natrenirati”?
Važno je da shvatimo prirodu inteligencije i prihvatimo dokaze da se na sposobnosti dece u velikoj meri može uticati. Što ranije – to bolje, jer što je mozak mlađi njegove promene su burnije i efikasnije. Nasledni faktor nije za potcenjivanje ali je još manje za precenjivanje! Šta vredi imati roditelje Nobelovce ako se u najvažnijem periodu razvoja nalazite u nestimulativnom okruženju, gde oko vas nema izazova, igara, svih čudesa detinjstva? Igra je jedna od najozbiljnijih stvari na svetu, i samo je neozbiljni ljudi posmatraju kao nešto neozbiljno. Eto, da pojednostavim, igra je možda najmoćniji tvorac funkcionalne, kreativne neuronske mreže, sposobne da se izbori sa budućim izazovima života. Ako utihne igra, na svim poljima će biti manje prodora, ideja i elana.
Danas o našem mozgu znamo više nego ikada. Kako su se promjenile metode istraživanja mozga u poslednjim godinama?
Mislim da je to najlakše objasniti putem nečega što je svima blisko - razmotrite koliko se promenila fotografija! Nedavno smo još uvek imali filmove sa 36 snimaka, razvijanje, papir sa hemijskim otiskom, strepnju kako će fotografija ispasti kada se razvije. Danas svako dete poseduje bolji uređaj za fotografisanje nego što ga je pre desetak godina imala tajna služba njegove zemlje. E, pa sličan napredak se dogodio u svim oblastima – u naučnim laboratorijama pogotovo. Tehnologija napreduje koracima koje je teško i ispratiti – postoje već snimci električnih impulsa pokrenutih različitim vidovima razmišljanja. Dakle, već možemo da nazremo puteve misli. Nauka je u naletu, naš je zadatak da tu bujicu iskorisimo za dobrobit, takođe da prepoznamo i umanjimo opasnosti koje ista pojava nosi. Na primer, danas većina dece u prvom razredu osnovne škole ima poremećaj govora, motorike, držanja, koncentracije. To znači, po čistoj logici, da su tokom predškolskog perioda nedovoljno pričali, crtali, trčali, skakali... Razmislite šta im je zauzelo vreme za sve to što su propustili – opet tehnologija.
Problem je danas i u roditeljima koji su skloni prezaštićivanju dece a valjda je već jasno - sve što uradite umesto svog deteta, uradili ste protiv njega.
Što smo saznali o mozgu s tim novim metodama? Kako se je naš pogled na mozak promjenio?
Neuroplastičnost je, na primer, dokazana, iako je dugo bila osporavana – mozak nema strogo utvrđenu mapu sposobnosti, ona se menja i prilagođava potrebama. Dakle, zaista možemo birati šta ćemo da razvijamo. Takođe, uočeno je da je deo neuronske mreže zadužen za kreativnost u umetnosti podudaran sa onim za kreativnost u nauci ili biznisu. Puno je toga zanimljivog već otkriveno, ali mislim da pravi vatromet otkrića tek predstoji. Tek ćemo se iznenaditi...
Napisali ste, da možemo s novim poznavanjem o djelovanju mozga njega naterati u usmeren razvoj. S kakvim metodama?
Mozak razume samo jedan jezik – ono šta radite prepoznaje kao važno i pravi veze između neurona u tom smeru. Dakle, mozak nepogrešivo čita poruke koje dobija, ali one koje su mu ovlaš poslate zanemaruje. Hoćete li da budete virtuoz na klaviru, računaru ili konopcu? Može, samo onim što činite to uporno saopštavajte vašem mozgu, najbolje na vreme. Londonski taksisti su imali razvijeniji deo mozga za orijentaciju od ostatka populacije jer su mesecima saopštavali svom mozgu da im je potrebno prepoznavanje pravaca i prostora. Danas ta razlika ne postoji, jer je GPS preuzeo tu zahtevnu funkciju. Uostalom, pogledajte na internetu kako se, na primer, u prostoru snalazi slepi Amerikanac Daniel Kish, i mnogo toga postaće jasnije. Nazreli smo metode pri kojima se delanjem jasno, glasno i razgovetno saopštava mozgu šta da ostvari, a ujedno i kako da se mnogo efikasnije koriste osobine tog malenog ali moćnog svemira koje već postoje.
Poznati ste i kao autor knjiga za djecu i odrasle. Ima čitanje utjecaj na naš mozak? Kako ih još možemo “trenirati”?
Napisao sam dvanaest knjiga za decu i mlade, i sve su veoma čitane – redovno doživljaju nova izdanja i prevode. Objavljene su i u Italiji, Grčkoj, Makedoniji, Mađarskoj i Češkoj. Samo na srpskom jeziku prodato je oko 200.000 primeraka knjiga koje sam napisao. Dakle, sledeće reči o neophodnosti čitanja ne govorim zbog toga što mi je profesija ugrožena, već i iz istinske želje da uputim čitaoce ovih redova kako da izbegnu još jednu skrivenu ali opasnu zamku roditeljstva.
Dokazano je da čitanje knjiga može da osnaži veze između neurona i donese pozitivne, trajne neurološke promene. Poznato je i da deca koja ne čitaju knjige imaju siromašniji rečnik i opskurnije izražavanje. To se prepoznaje posle nekoliko rečenica, ne može se sakriti. Logično je da ti mališani neće biti u stanju da u budućnosti kvalitetno obavljaju mnoga zanimljiva zanimanja, sva ona u kojima je poželjno lepo, osmišljeno izražavanje. Nije to uzak krug profesija – počev od moje i Vaše, novinarske, do predavača u školi ili na fakultetu. Dakle, već u ranom periodu života, izbor im biva sužen.
Neka istraživaja govore o tome da oni koji su tokom detinjstva čitali knjige imaju za trećinu veća postignuća u školovanju i u životu. Ako opet upotrebimo čistu logiku, znači da ako propustimo da našu decu naviknemo na knjigu na vreme, već sa osam, devet godina im izmičemo trećinu šansi za ozbiljniji uspeh u raznim oblastima života. Znajući sve to, znamo li šta su nam prioriteti? Da podsetim na deo odgovora na Vaše drugo pitanje - većina mališana regiona u prvom razredu osnovne škole pokazuje elemente poremećaja govora, kažu logopedi. Kažu, kad stignu, jer su prezauzeti - nikada nisu imali više posla.
Saznanja o mozgu i njegovim potencialima ste upotrebili u razvoju programa NTC. Kakav program je to i na čime je osnovan?
Autor NTC programa je dr Ranko Rajović, lekar i osnivač srpske (i još nekih, pa i slovenačke) Mense. Ja sam, kao koautor, uradio jedan deo, onaj u kojem se razmišljanje metodički podiže na najviši nivo. Na primer, umesto da decu pitamo samo reproduktivna pitanja, uvodimo i sasvim drugačije izazove: Koje su vrtse životinja dobile zvanična imena po predmetu od metala ili zašto su krovovi kuća u Kranju zakošeniji nego oni u Kopru?
Program obuhvata rani razvoj, kao i detinjstvo do odrastanja, i do sada je pokazao takve rezultate da se primenjuje u više od deset zemalja Evrope, uključujući i Sloveniju. Znamo već da je koristan i inspirativan za sve uzraste, od mališana sa problemima i darovite dece do poslovnih ljudi i penzionera koji žele da što duže sačuvaju svoj intelekt od posledica starenja i nestanka neuronskih veza. Uostalom, hajde da iskoristimo nesagledivu dostupnost informacija danas – dakle, utipkajte u pretraživač "ntc program" - uštedećemo stotinak redaka u ovom intervjuu te ujedno dobiti priliku da ga izuzetno efektno završimo!
Urednički tekst u originalu je na slovenačkom jeziku.
Autor: Dušan Matičič
Izvor: Magazin ADMA
Autor: Uroš Petrović
