Stalno pomerajući granice u srpskoj literaturi za decu i mlade, Uroš Petrović stiče veliku popularnost i van granica zemlje. Njegove priče-mozgalice, romani sa zagonetkama i fantastične pustolovine osvajaju i čitaoce u Mađarskoj, Grčkoj, Italiji, Češkoj, Makedoniji, a nedavno je ovaj autor svoju raskošnu maštu predstavio i hrvatskoj publici.

Tokom višednevne turneje imao je književne susrete u Koprivnici, Pazinu, Poreču, Umagu i Zagrebu:

– Bilo je veoma inspirativno, druženja su organizovali zagrebački Gete institut i biblioteke iz pomenutih živopisnih gradića - kaže za “Novosti” Petrović, autor “Dece Bestragije”, “Petog leptira”, “Misterija Ginkove ulice”...

U čemu ste naročito uživali?

– Nikada ne putujem tek tako, samo iz profesionalnih poriva - to onda ne bi bio put na kojem se događa život, to bih smatrao stranputicom. Ne samo da sam uživao u živahnoj kulturološkoj razmeni, stigao sam i da zakačen na sajlu dva puta preletim preko Pazinskog ponora, učestvujem u prvoj istarskoj aukciji knjiga u Poreču (i uspešno izlicitiram staru, potpisanu knjižicu sa notama i rečima pesama iz mog omiljenog filma “Kekec”), probam podravske i istarske specijalitete čija imena zvuče jednako egzotično kao što im je i ukus, zagubim se u uskim uličicama od kamena i saznam, na primer, da se tamošnje selo Kringa pročulo po vampirima.

Šta vam je ostavilo najlepši utisak?

– Dogodilo se nedavno, baš tu na hrvatskom primorju, i nešto zaista posebno - rodio se dečak Aven, koji je ime dobio po junaku iz mog prvog romana “Aven i jazopas u Zemlji Vauka”. Postoji li bolja, lepša i inspirativnija posledica onoga što radim? Ja ne mogu da je zamislim.

Nastavljate li putovanje, šta vas čeka posle Hrvatske?

– Ponekad pamtim u skupovima po sedam, a i da ne bih ovaj članak pretvorio u nešto nalik na geografski pojmovnik, evo taman toliko narednih destinacija: Veliko Gradište, Sirig, Geteborg, Aleksandrovac, Ljubljana, Portorož, Bečej. Tim redom. Jedva čekam.

MUDRI STARAC

Koji dečji komentari su vas oduševili?

– Ima pravih bisera – od molbe da ih upoznam sa nekim od likova iz knjige (najčešće sa zelenokosom Martom), do toga da su me, pre nego što su me videli uživo, zamišljali kao mudrog starca dugačke brade, koji sedi pored kamina i, dok mu senke igraju po licu, smišlja priče. Jednoga dana, možda će ta njihova zamisao biti sasvim podudarna sa stvarnošću.

O čemu je reč u novom romanu “Karavan čudesa”, koji ste upravo završili?

– Kada bih pokušao u nekoliko rečenica da opišem temu novog romana, slutim opravdanu bojazan da bi taj skup reči izgledao prilično sumanuto. Već na prvoj stranici, dečak koji je glavni junak biva iznenada uhvaćen za vrat, strpan u vreću i natovaren na misteriozna, grbava leđa. Ne umem da pišem po unapred osmišljenom sinopsisu – mislim da bi to bilo preudobno za moj lutajući način delanja. “Karavan čudesa” je svojim daljim tokom iznenadio i mene, te neka i put te knjige bude poput puta tajanstvene kolske povorke koji je u njoj i opisan – truckav, vijugav i nepredvidljiv. Izlazi uskoro.

Roman objavite na svake tri godine. Da li je toliko vremena potrebno da sazri nova priča?

– Ne promišljam rokove, pišem kada mi se piše – samo sam primetio da je tri godine moj dosadašnji romanopisni manir. Ipak, pri ovakvom tempu koji me je snašao, tri godine je odlično prolazno vreme.

Šta nas još čeka iz vaše radionice?

– Spremam se za novu sezonu kviza “Lavirint”, u kojoj ćemo od septembra naciju staviti pred još zabavnije pustolovine mozga. Prethodna rečenica nije puka, latentna reklama za taj domaći format – to je, naprotiv, vrlo promišljena, nedvosmislena, propagandna poruka. Nisam im sklon, ali sam sasvim siguran da je “Lavirint” hvale vredna televizijska forma koja promoviše znanje, pamet, sport, umetnost i nauku. Ova vremena vape za takvim putokazima.

Koji recept treba primeniti da bi današnjoj deci knjige postale jednako zanimljive, uzbudljive i važne kao čarobne elektronske sprave?

– To je veoma važan zadatak, jer deca koja čitaju postaju uspešniji ljudi – rezultat je ozbiljnog istraživanja rađenog u Nemačkoj. Kada pročitam nešto slično, ipak priložene podatke uvek pokušam da preispitam zdravom logikom. Moram priznati da je sve navedeno u tom tekstu sasvim logično – deca koja više čitaju imaju bogatiji rečnik, lepše se izražavaju, mogu više toga da objasne ili opišu. Na kraju, moći će da biraju i zanimanja koja zahtevaju lepršaviju retoriku, a takvih profesija je mnogo. Dakle, naravno da su malim čitaocima šanse i u školovanju i u životu veće! Imamo li pravo da im te procente vezane za uspeh tako rano izmaknemo, pravdajući se manjkom vremena ili tehnološkim novotarijama? Mislim da nemamo.

LEPI KVADRATIĆI

Spremate li izložbu fotografija?

– Za klasična izlaganja na zidovima galerija trenutno nemam vremena. Ipak, izložba mojih fotografija traje već godinama, i nema vremenskih niti prostornih ograničenja. Dovoljno je ukucati u pretraživač www.fotografijesrbije.com a to je moja stranica koja ni na koji način nije komercijalna – služi samo tome da se neko zaintigira predelima i ostalim prizorima iz ovih krajeva. Na kraju, neophodno je da se fotografije vide, jer tek tada taj skup od nekoliko miliona jednobojnih kvadratića postaje smislen, a potom nekome i lep.

Koji je, onda, savet?

– Dakle, dragi moji, Ršuma u šake! Za pažnju mališana, neophodan je samo jedan uslov – da ono što im ponudimo bude zanimljivo! U tom slučaju će deca zdušno posegnuti za avanturama u bilo kojoj oblasti – književnosti, hemiji, istoriji, sasvim je svejedno. Nažalost, važi i obratna zakonitost.

Da li se vremenom i deca menjaju, ima li bitne razlike između nekadašnjih i sadašnjih generacija?

– Razlike između današnje i dece pre samo nekoliko godina su velike. Ono što je ostalo isto jesu razigranost i radoznalost, i to ne zato što su deca slučajno takva – na to ih tera njihov moćni mozak, da bi razvili sve mehanizme neophodne za život. Zahvaljujući nekim aspektima današnjice, taj krucijalno važan proces je ozbiljno ometan. Zato veliki deo energije i vremena ulažem u aktivnosti sa doktorom Rankom Rajovićem vezane za naš NTC sistem učenja. Verujem da je to veoma smislen trud. Na kraju, zbog rezultata i ni zbog čega drugog, taj program je na ovaj ili onaj način zastupljen u više od deset evropskih zemalja.

Kakva je slika naše kulture i obrazovanja, kako usmeravamo mlade?

– Stanje je onakvo kakvim smo ga formirali. Sasvim je naše, i ti, ponekad nezadovoljni i neraspoloženi likovi u odrazu ogledala, to smo mi. Mislim da nije ni vreme ni mesto za puku kritiku ili nabrajanje onoga šta ne valja, lamentiranje nad okolnostima je u suštini čin samotrovanja. Uvek je, zapravo, i vreme i mesto za delanje, u slučaju da stvarno želimo da nešto poboljšamo. Kada takav stav budemo usvojili kao način života i trajno ga usadili u decu i mlade, krenuće i tanane, gotovo neprimetne promene. Za godinu dana, čudili bismo se kako smo mogli da živimo okruženi nekim od lanjskih manjkavosti.

Autor: Branislav Đorđević
Izvor: Novosti