Uroš Petrović: Pisanje za decu je teže ali lepše
Knjiga „Bajke – Prvih sedam“ Uroša Petrovića odmah nakon izlaska postala je regionalni bestseler i proglašena je za najbolju knjigu iz oblasti književnosti za decu na Novosadskom sajmu knjiga 2023. godine.
Naš sagovornik, koji posle više od dvadeset napisanih knjiga danas slovi za jednog od najpopularnijih pisaca za decu na ovim prostorima, piše knjige za decu i mlade koje pomeraju granice u savremenoj srpskoj literaturi. Počev od zbirki priča – mozgalica i romana u zagonetkama do fantastičnih pripovesti – dela ovog autora jesu originalne pustolovine koje nagrađuju čitaoce. Razmrdavanje vijuga, susret sa čudesnim, neobičnim ali i zastrašujućim, raskošna mašta i osobeni humor u njegovim knjigama, sve više postaju omiljeno štivom i za odrasle. Jedan od najomiljenijih pisaca za decu na ovim prostorima ume često da kaže: „Može se odrasti i bez čitanja bajki, nisam siguran u šta...“
„Ja to zaista i mislim. Obično i napišem šta mislim, što nije uvek pametno. Može da se odraste na razne načine, ali ako se odraste bez iskustva da ti je neko čitao bajke kad si bio dete i da si ih malo kasnije sam čitao, nisam siguran da možeš da odrasteš u osobu koja ima saosećajnost, koja ume da jasno razlikuje dobro od zla, jer, to je najvažniji period u svakom životu, taj najraniji. Tu se praktično stvaraju karakteri, stvaraju se osobine, stvaraju se ljudi na kraju krajeva“, kaže Uroš Petrović u intervjuu za Borbu.
„Ja to zaista i mislim. Obično i napišem šta mislim, što nije uvek pametno. Može da se odraste na razne načine, ali ako se odraste bez iskustva da ti je neko čitao bajke kad si bio dete i da si ih malo kasnije sam čitao, nisam siguran da možeš da odrasteš u osobu koja ima saosećajnost, koja ume da jasno razlikuje dobro od zla, jer, to je najvažniji period u svakom životu, taj najraniji. Tu se praktično stvaraju karakteri, stvaraju se osobine, stvaraju se ljudi na kraju krajeva“, kaže Uroš Petrović u intervjuu za Borbu.
Ovo je dvadeset druga Vaša knjiga po redu. Kako i kada ste odlučili da pišete bajke?
Imao sam razne literarne avanture. Pisao sam epsku fantastiku, priče za rešavanje, romane u zagonetkama, horor za decu, pseudoistoriju. Mislim da je inicijalna kapisla bila pored jednog slučajnog događaja to što je Albert Ajnštajn izjavio ili nije izjavio, a to su mu pripisali na Internetu što takođe nije retka pojava: „Ako hoćeš da ti dete bude inteligentno, čitaj mu bajke, a ako hoćeš da ti dete bude još inteligentnije, čitaj mu još bajki.“ Kad je dobri doktor Ajnštajn to rekao, odlučio sam da dam svoj doprinos i počeo sam da pišem bajke. Prva knjiga je izašla prošle godine i doživela veliki uspeh, uz ilustracije Aleksandra Zolotića koje su savršene i onda je bilo prirodno da prošle godine izađu i bajke „Drugih sedam“.
I Vaše knjige ali i Vi ste deo odrastanja mališana poslednjih nekoliko decenija. U kojoj meri deca čitaju ili ne čitaju? Roditelji i nastavnici se žale da se deca radije okreću mobilnim telefonima, internetu, da im lektiru pišu roditelji...
Ja sam poslednji koji ima razloga da se žali na to zato što su mi knjige prilično čitane. Imao sam mnogo sreće, uz splet okolnosti. Danas je mnogo veća konkurencija. Knjige moraju da budu drugačije, moraju da „zgrabe“ čitaoca već na prvoj, drugoj strani. Ja ih razumem zašto ne mogu da čitaju knjige koje smo mi voleli. Ja sam jako voleo „Doživljaje Toma Sojera“, „Decu kapetana Granta“, ali to su knjige spore za tempo, za percepciju današnje dece, tako da kad Tom Sojer farba ogradu na tri-četiri strane ili brod izlazi iz luke na tri-četiri strane, uz opise kako izgleda zaliv, potpuno je razumljivo zašto deca imaju neku vrstu otpora prema takvoj vrsti literature. Oni danas mogu da vide toliko senzacija za jedan minut koliko nije mogao da vidi prosečan čovek pre dvadeset ili trideset godina za čitav život. Nije pak dovoljno da sad sedimo i kukamo, već treba da pokušamo da napravimo stvari koje će biti konkurencija svim čudima tehnološkim koja su jako zavodljiva. I mene su zavela a kamoli decu.
Imao sam razne literarne avanture. Pisao sam epsku fantastiku, priče za rešavanje, romane u zagonetkama, horor za decu, pseudoistoriju. Mislim da je inicijalna kapisla bila pored jednog slučajnog događaja to što je Albert Ajnštajn izjavio ili nije izjavio, a to su mu pripisali na Internetu što takođe nije retka pojava: „Ako hoćeš da ti dete bude inteligentno, čitaj mu bajke, a ako hoćeš da ti dete bude još inteligentnije, čitaj mu još bajki.“ Kad je dobri doktor Ajnštajn to rekao, odlučio sam da dam svoj doprinos i počeo sam da pišem bajke. Prva knjiga je izašla prošle godine i doživela veliki uspeh, uz ilustracije Aleksandra Zolotića koje su savršene i onda je bilo prirodno da prošle godine izađu i bajke „Drugih sedam“.
I Vaše knjige ali i Vi ste deo odrastanja mališana poslednjih nekoliko decenija. U kojoj meri deca čitaju ili ne čitaju? Roditelji i nastavnici se žale da se deca radije okreću mobilnim telefonima, internetu, da im lektiru pišu roditelji...
Ja sam poslednji koji ima razloga da se žali na to zato što su mi knjige prilično čitane. Imao sam mnogo sreće, uz splet okolnosti. Danas je mnogo veća konkurencija. Knjige moraju da budu drugačije, moraju da „zgrabe“ čitaoca već na prvoj, drugoj strani. Ja ih razumem zašto ne mogu da čitaju knjige koje smo mi voleli. Ja sam jako voleo „Doživljaje Toma Sojera“, „Decu kapetana Granta“, ali to su knjige spore za tempo, za percepciju današnje dece, tako da kad Tom Sojer farba ogradu na tri-četiri strane ili brod izlazi iz luke na tri-četiri strane, uz opise kako izgleda zaliv, potpuno je razumljivo zašto deca imaju neku vrstu otpora prema takvoj vrsti literature. Oni danas mogu da vide toliko senzacija za jedan minut koliko nije mogao da vidi prosečan čovek pre dvadeset ili trideset godina za čitav život. Nije pak dovoljno da sad sedimo i kukamo, već treba da pokušamo da napravimo stvari koje će biti konkurencija svim čudima tehnološkim koja su jako zavodljiva. I mene su zavela a kamoli decu.
Sve ove knjige nesumnjivo svedoče Vaš književni talenat. Kada ste odlučili da pišete knjige za decu?
Nije bilo promišljeno. Nisam seo i odlučio čak ni da pišem, a kamoli da pišem knjige za decu. Ja sam pre nešto više od dvadeset godina završio roman od tri stotine strana koji sam sam ilustrovao. Ne znam ni sam zašto sam počeo da ga pišem, nije mi baš jasno. Verovatno je izronilo nešto iz detinjstva, kao i sve što se čoveku dogodi izroni iz tih klica najranijih. Kada sam već napisao knjigu od tri stotine strana, a reč je o knjizi „Aven i Jazopas u Zemlji Vauka“, epska fantastika. Rešio sam tu knjigu da izdam sam i to sam i uradio, bez profesionalne lekture i korekture, sa mnogo grešaka. Biblioteke su otkupile polovinu tiraža, a ostatak sam odneo u tada popularne knjižare. Nakon toga sam odlučio da pronađem izdavača. Ono što je presudilo da postanem pisac, da mi to bude profesija iako sam po zanimanju diplomirani inženjer tehnologije, dakle, nema veze sa književnošću. Onda se dogodilo da mi se javila Dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, koju nisam poznavao, nekako je moja knjiga došla do nje. Ona mi je poslala imejl, mada mi je kasnije rekla da nema običaj da ih šalje nepoznatim ljudima. Ona me je ubedila da je to što sam napisao nešto novo, drugačije. Tako da danas o toj knjizi postoji preko deset ozbiljnih naučnih radova, a ja sam pisao samo zato što mi se pisalo. I danas pišem samo zato što mi se piše i zato što me to mnogo zabavlja.
Mislite li da je lakše pisati za decu nego za odrasle ili pak da je obratno – da je zahtevnije pisati za decu?
Ne mislim, ja sam potpuno siguran da je teže pisati za decu. To se i vidi. Neki vrhunski pisci sednu i misle da mogu lako da napišu nešto za decu i misle da je dovoljno da se malo izbenave i da je to dovoljno, ali nije. Ja ne samo da moram da branim svoje kolege i ono što rade, siguran sam da je pisanje za decu teži posao. Veća je odgovornost. I ne samo pisanje nego i prezentacija knjiga. Ako odeš na književno veče za odrasle, ti ćeš iz pristojnosti, ma koliko tamo dosadno bilo, dobiti neki aplauz, ali kod dece toga nema. Kod njih nema glume, oni će vam odmah pokazati kako se osećaju, da li bi više voleli da su na nekom drugom mestu ili ne, s tim da uz tu misao da sve što vredi je zahtevno i da ne postoji ništa lako što vredi, stoji da je pisanje za decu teže ali lepše.
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Borba
Nije bilo promišljeno. Nisam seo i odlučio čak ni da pišem, a kamoli da pišem knjige za decu. Ja sam pre nešto više od dvadeset godina završio roman od tri stotine strana koji sam sam ilustrovao. Ne znam ni sam zašto sam počeo da ga pišem, nije mi baš jasno. Verovatno je izronilo nešto iz detinjstva, kao i sve što se čoveku dogodi izroni iz tih klica najranijih. Kada sam već napisao knjigu od tri stotine strana, a reč je o knjizi „Aven i Jazopas u Zemlji Vauka“, epska fantastika. Rešio sam tu knjigu da izdam sam i to sam i uradio, bez profesionalne lekture i korekture, sa mnogo grešaka. Biblioteke su otkupile polovinu tiraža, a ostatak sam odneo u tada popularne knjižare. Nakon toga sam odlučio da pronađem izdavača. Ono što je presudilo da postanem pisac, da mi to bude profesija iako sam po zanimanju diplomirani inženjer tehnologije, dakle, nema veze sa književnošću. Onda se dogodilo da mi se javila Dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, koju nisam poznavao, nekako je moja knjiga došla do nje. Ona mi je poslala imejl, mada mi je kasnije rekla da nema običaj da ih šalje nepoznatim ljudima. Ona me je ubedila da je to što sam napisao nešto novo, drugačije. Tako da danas o toj knjizi postoji preko deset ozbiljnih naučnih radova, a ja sam pisao samo zato što mi se pisalo. I danas pišem samo zato što mi se piše i zato što me to mnogo zabavlja.
Mislite li da je lakše pisati za decu nego za odrasle ili pak da je obratno – da je zahtevnije pisati za decu?
Ne mislim, ja sam potpuno siguran da je teže pisati za decu. To se i vidi. Neki vrhunski pisci sednu i misle da mogu lako da napišu nešto za decu i misle da je dovoljno da se malo izbenave i da je to dovoljno, ali nije. Ja ne samo da moram da branim svoje kolege i ono što rade, siguran sam da je pisanje za decu teži posao. Veća je odgovornost. I ne samo pisanje nego i prezentacija knjiga. Ako odeš na književno veče za odrasle, ti ćeš iz pristojnosti, ma koliko tamo dosadno bilo, dobiti neki aplauz, ali kod dece toga nema. Kod njih nema glume, oni će vam odmah pokazati kako se osećaju, da li bi više voleli da su na nekom drugom mestu ili ne, s tim da uz tu misao da sve što vredi je zahtevno i da ne postoji ništa lako što vredi, stoji da je pisanje za decu teže ali lepše.
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Borba
Autor: Uroš Petrović
