„Knjigu sam počeo da pišem pre dve godine. Da sam tada znao šta će se događati sada na Bliskom Istoku, priča bi bila još žešća, začinjena činjenicama iz surove realnosti. Roman počinje ubistvom monaha ispred jevrejske sinagoge u Beogradu. Ko je ubijeni monah i zašto je ubijen baš ispred sinagoge? To su početna pitanja koja muče glavnog junaka, ali i strane tajne službe nekoliko država. Priča seže u XI vek kada je na Sinaju, u Manastiru Svete Katarine, napisan Sinajski molitvenik, najstariji spis na staroslovenskom jeziku, pisan glagoljicom. Do sada je pronađeno 209 strana. Šta se nalazi na stranama koje nedostaju? Da li je tamo napisan dogovor predaka o podeli Sinaja na kome su nastale tri religije – hrišćanstvo, islam i judaizam? Odgovor interesuje Mosad, Palestince, Egipćane... Zainteresovan je i jedan investicioni fond iz Amerike. Moto romana glasi – kako pročitati ono što nije napisano, a odgovor je možda u rečenici: Ne traži ono što ne sme biti nađeno“, priča Vanja Bulić.

„Sinajski testament“ je deseti Bulićev roman u kome je glavni junak novinar Novak Ivanović, njegova koleginica Muška, privatni detektiv Obrad, ali i redakcija Duge, u kojoj je pisac proveo nezaboravne dane kao novinar i urednik.

„Dugu je, nažalost, zajedno sa izdavačkom delatnošću kupila Školska sveska iz Zagreba. Zato Duge nema u stvarnosti, ali je ima u mojim knjigama. Inače, svaki pisac sanja o tome da će njegova knjiga biti ekranizovana. Meni se to pozlatilo sa ratnom reportažom ‘Osam dana u grobu’ koja je prethodila filmu ‘Lepa sela lepo gore’ i romanu ‘Tunel’. Ali film je skupa igračka. Poznato je kako se danas dolazi do para za snimanje serija i filmova. A ja samo pišem. Doduše, jedan ozbiljan producent je otkupio prava na ekranizaciju mojih knjiga, a to je samo prvi korak. Bolje reći, naznaka prvog koraka“, kaže Bulić.

Kada stvara romane, Vanja uvek naglasi da se bavi istraživanjem tema o kojima piše. Na pitanje koliko je danas popularno istraživačko novinarstvo i postoji li bez posledica, Bulić kaže:

„Često me pitaju da li je Novak Ivanović moj alter ego. Pravi odgovor bi bio da je Novakovo novinarstvo omaž jednom novinarstvu koje je počelo da umire, što je paradoks, sa rušenjem režima Slobodana Miloševića. U novinama retko možete pročitati reportaže, koje su mnogim novinarima odškrinule vrata literature. U nekadašnjoj Dugi, na primer, većina tekstova je ličila na sinopsise romana ili scenarija. Gotovo svi novinari i urednici Duge su danas pisci. Kada pominjete reč posledice uz istraživačko novinarstvo, jasno je da je jedna od posledica društvo u kome živimo, jer je u njemu gotovo ugašeno istraživačko novinarstvo koje je imalo uticaja na kretanja i potom promene u društvu. A kad ste već pomenuli reč popularnost – istraživačko novinarstvo je uvek bilo cenjeno i voljeno kod čitalaca, a bilo je kost u grlu vlasti.“

Iako poslednjih godina čitaoci uživaju u njegovim krimi romanima, gledaoci ipak više gledaju Vanjine komedije na pozorišnim scenama.

„Trenutno se na scenama u Beogradu igraju tri moje komedije: ‘Jače smo od sudbine’, ‘Sponzoruša’ i ‘Bitanga u boji’. Nevolje sa pozorišnim komadima koji nisu na stalnom repertoaru teatarskih kuća su u tome što su poznati glumci, ako su u podeli, opterećeni snimanjem serija i filmova. Naravno, radujem se zbog toga, iako neke od mojih komedija čekaju mesecima da se sakupi ekipa. Volim da pišem komedije i satirične priče. Stalni sam saradnik Ježa od 1980. godine, a pre dve godine sam dobio nagradu ‘Radoje Domanović’ za knjigu satiričnih priča. To umeće sam ugradio u komedije koje su uronjene u savremeni život. U komediji ‘Jače smo od sudbine’, na primer, glavna tema su nacionalne penzije. Priča je jednostavna: pevačica narodne muzike, poznata kao Bambi Nacionale, i prvakinja nacionalnog teatra traže nacionalnu penziju i igrom slučaja ostanu same u jednoj prostoriji u ministarstvu. Potom sledi međusobno dokazivanje koja je od njih dve više zaslužila nacionalnu penziju. Iako se ljudi smeju do suza, na kraju nisu sigurni da li su gledali komediju ili tragediju“, priča pisac.

Sa sinom Dušanom Vanja već izvesno vreme priprema projekat „Oko otoka“.

„Pre dve godine je potpisan predugovor za seriju, koja ne može i ne sme biti jeftina. Tema Golog otoka je kod nas još, bar na ekranima, nedovoljno obrađena tema. A ‘Oko otoka’ je porodična priča u trajanju od pedeset godina. Kroz tu golootočku priču je prikazan život i smrt jedne države“, kaže Bulić i otkriva da li postoji neki projekat koji ga godinama „kopka“ da ga realizuje.

„Interesuju me pseudohrišćanske sekte, koje su prisutne i u našem društvu. Ali to je suviše ozbiljna tema za brzo pisanje.“

Dobro je poznato da je Vanja pomagao i u pisanju autobiografije muzičara Ace Lukasa. Zanimalo nas je da li planira da pretoči još nečiju biografiju u knjigu...

„Volim takve knjige. Pisao sam monografije pet velikih glumaca, koje liče na male romane: Petra Božovića, Seke Sablić, Marka Nikolića, Lazara Ristovskog i Miše Janketića. A život golmana Milutina Šoškića sam pretočio u pravi roman ‘Šole’. Interesantan je život Vlade Perovića, vlasnika nekadašnjeg noćnog kluba Duga, estradnog menadžera, plejboja...“, kaže Vanja.

Dok mnogi planiraju da provedu odmor pored vode, Vanjini slobodni dani su vezani za Zlatibor.

„Priznajem da je Zlatibor moja letnja baza iz koje odlazim prvo u Grčku, a potom, u avgustu, u Risan. I dok nisam bio u penziji, jul i avgust su bili rezervisani za Zlatibor. Dok ovo pišem, jedna veverica me nervira i sa bora gađa šišarkama“, šali se na kraju Bulić.

Vanja često napominje da su mu unuci Todor i Bodin promenili život. Međutim, dolazi i unuka...

„Kad pitate nekog tatu kako je njegov sin, stisne obrve, blago se namršti i kaže nekoliko reči koje bi trebalo da opišu sina kao mangupa, nalik tati. A kad pitate šta radi ćerka, razvuče osmeh od usta do usta. Drugim rečima, čeka me večni osmeh“, priča ponosni deda.

---