Vanja Bulić: Novinarstvo je uvek slobodno onoliko koliko je slobodna vlast
Novinar i voditelj VanjaBulić autor je romana „Simeonovpečat“, „Teodorinprsten“, „Jovanovozaveštanje“, „DosijeBogorodica“ i mnogih drugih. Na BK televiziji vodio je kultnu emisiju „Biseri“, čiji je voditelj i dan-danas. Za Studentski dnevni list Vanja Bulić je govorio o novinarstvu tokom devedesetih godina, svom radu u Dugi i o reportaži zbog koje je nastao film „Lepa sela lepo gore“.
Kako biste opisali novinarstvo danas i u kojoj meri je ono slobodno i nezavisno?
Novinarstvo je uvek, u svim vremenima, bilo slobodno onoliko koliko je slobodna vlast u tom trenutku. Novinarstvo prati društvo u svakom koraku. Ako je društvo slobodno, slobodno je i novinarstvo. Kažu da nam je gore neko ikad pre, tako obično svi kažu, a ja, otkad sam novinar, već 50 godina, znam da se tako govorilo uvek. Kad bih upoređivao pojedine periode, čini mi se da sam, prema novinama u kojima sam radio, bio najslobodniji devedesetih godina kada bi inače čovek pomislio da je bilo najmanje slobode. Možda zato što sam imao sreću što sam radio u časopisu Duga i onda se uvek setim svog prvog urednika koji mi je rekao: „Jedva čekam dan kada ću moći da objavim naslov preko cele prve strane koji sadrži tri slova“. Ja ga gledam i pitam koji, a on kaže: „Rat“. Nekad pomislim da su uvek ta krizna vremena najgora za običnog čoveka, a najbolja za novinara, u profesionalnom smislu, a najbolja su i za profesiju jer se tada vidi ko je pravi novinar, a ko nije. Tada obično neko ko je nadojen patriotizmom zaboravi da nije sve samo u tome, da treba gledati malo šire. Mislim da je danas novinarstvo slobodno toliko koliko je slobodan čovek koji će sebi dozvoliti dokle može da se pruži u pisanju. Nijedan moj tekst nikada nije zabranjen, a računali su me za slobodnog u onome što pišem. Uvek sam vodio računa da znam do koje granice može da se ide. To je pošteno prema novinama za koje radiš i prema urednicima koji ti rade na tekstu. Ništa nisi uradio ako objaviš tekst zbog kojeg te zabrane novine. Bolje deset malih koraka zbog kojih si nešto promenio, nego kad više nema ni tebe ni teksta.
Na koji način je književnost implementirana u novinarstvo kada je u pitanju Vaše obavljanje tog posla?
Meni je to, zapravo, obrnuto. Živeo sam u srećno vreme kada si mogao da pišeš duge istraživačke tekstove i reportaže u kojima je mogla da se vidi nečija literarna crta. U suvoparnom tekstu, u čistom političkom novinarstvu, teško možeš u nekome prepoznati da on ima nešto što je više od novinarstva, nešto bliže literaturi. Ja sam imao tu sreću, pošto sam prvo radio u listu Zum reporter, listu Dvoje, pa onda u Dugi, pošto su to novine koje su gajile upravo tu vrstu tekstova, da sam uporedo sa tim napisao svoje knjige. Meni su iz reportaža, recimo iz emisije „Biseri“ na BK televiziji, izašla četiri romana i dve monodrame. Iz jedne reportaže „Osam dana u grobu“ izašao je scenario za film „Lepa sela lepo gore“. To je nešto što su i drugi ljudi prepoznali. Reditelj filma „Lepa sela lepo gore“ SrđanDragojević je pročitao moju reportažu i rekao: „Da Amerikanci imaju ovakvu priču, oni bi napravili film.“ Ja sam onda rekao da ću uraditi scenario, pa smo se onda mučili i četvorica su radili na tom scenariju. Oni su imali nešto što je polazno i što je krenulo iz novina. Moja knjiga „Tataudrugomstanju“ je rađena po tekstovima koje sam pre toga stavio u knjigu „Kakosamgajioblizance“ i oni su izlazili u Praktičnoj ženi. Dakle, izašao je roman „Tata u drugom stanju“ i ići će serija u 24 nastavka. Manje je onih nekadašnjih tema u vezi sa kriminalom i politikom. Od knjige AceLukasa koju sam priredio – „Ovosamja,“ sad ide film od dva dela i serija u 20 nastavaka, a sve je krenulo prvo od tekstova i njegovih intervjua po raznim novinama. Može nešto da se nađe i od toga nešto da bude, ali ako se zanemari da je to samo lična priča. On se čak u filmu neće zvati Aca Lukas, već će priča kroz estradu prikazati naš život. Osamdesetih godina kada su svi bili rokeri, a onda kad su ti isti rokeri ušli u devedesete i prodali sebe, tražili su izlaz iz te izdaje – u drogi, kocki i ostalim stvarima, pa su najveće zvezde među njima izašle odatle. Ima dosta inspiracije, samo je problem u novinarstvu zato što dolaziš u devet sati, staviš karticu da se upišeš da si došao i izlaziš u pet. Dok sam ja bio urednik, kod nas je bilo kad predaš tekst: „Šta ćeš, bre, u redakciji? Idi po gradu, saznaćeš nešto.“ Danas te nabiju uz kompjuter da tražiš kako ćeš proširiti vest sa interneta, da bi ispalo kao da si ti bio tamo.
Kao pisac romana koji se temelje na istorijskim činjenicama, zbog čega birate da se u stvaranju prepustite faktima, a ne spinovanju i fikciji?
Moji romani su trileri i baziraju se na istoj priči – kada rešiš tajnu iz prošlosti, rešićeš i nešto što se danas događa. U romanu „Vizazanebo“ čovek koji je radio u Državnoj bezbednosti, koji je ubijao za njih, stalno govori: „Ja imam imena i svih onih koji su naručivali to, ja ću promeniti istoriju kad se to pojavi.“ Onda njegovi bivši nalogodavci i šefovi pošalju nekoga da ga primiri i u toj tuči opali metak, te on pada smrtno pogođen. Dok pada, vidi da ima tetoviranog „Belog anđela“. Cela priča u knjizi je o tome kada rešiš tajnu „Belog anđela“, rešićeš i gde se nalaze njegovi spisi. Naša istorija, posebno istorija u vezi sa religijom, jeste toliko bogata da nemaš šta da izmišljaš, kao Den Braun što laže i izmišlja. Njega su izbacili iz crkve zbog toga što se igrao time, dok kod nas nemaš razloga za tim, toliko je sve to bogato. Onda to malo implementiraš u ono što se danas događa i vidiš da se stvari samo ponavljaju, samo što dođe neko modernije vreme, pa je sve to samo na drugi način. Kada se to sve lepo sklopi, ljudi vole to da čitaju. Meni sad izlazi deveti roman sa tim glavnim junakom Novakom Ivanovićem, koji je dobio ime po NovakuĐokoviću, a prezime po Ani Ivanović. Pošto smo svi hteli da ih spojimo u životu, pa nismo uspeli, ja sam ih spojio u knjizi.
Koliko je današnje novinarstvo slično fiktivnom štivu kada se uzmu u obzir izvrtanje podataka i stavljanje istine po strani?
Spomenuli ste, malopre, jedan lep izraz – spinovanje. Kad spinuješ javnost, znači da u stvari lažeš. Spinovanje javnosti je poturanje nekih činjenica kojima tu nije mesto. Najlakše je reći: „Zar nije činjenica istinita?“ Pa jeste, ali je upotrebljena u pogrešnom kontekstu. To se tako danas radi. Svi tabloidi se bave time. Nekome će napolju ono što u tabloidima objavljuju kao zvaničnu istinu izgledati kao sciencefiction, kao da je nešto što je nemoguće da se dogodi. Danas kada predaš potpuno tačan tekst, pošto nemaš više toliko istine u novinama, pomisliće i reći će: „U, što je ovo dobra satira!“ Prošle godine sam dobio nagradu „Radoje Domanović“ za satirične priče – prva priča počinje tako što je u današnjoj skupštini usvojen „Dušanov zakonik“, tako što je neko poturio taj zakonik, a tamo svi dižu ruke. U prvom članu „Dušanovog zakonika“ piše da sudija mora suditi po zakoniku, a ne po strahu od cara. A ko je danas car – predsednik države. Dođeš u jednu kontradiktornost – napisao si istinu, a ispašće da je čista satira.
Zašto je religija jedna od glavnih motiva u Vašoj prozi?
Ja nisam vernik. Mogli bismo sad da pričamo o tome da moji čitaoci misle da jesam. U stvari, ja sam veliki poštovalac naše religije i onoga što je religija učinila za nas i naš narod kroz vekove. Nepošteno je ne reći da je crkva sačuvala identitet ovog naroda i duh ovog naroda. Najveće duhovno bogatstvo je u riznicama naših crkava, manastira, posebno tamo na Svetoj Gori. Kada je gorela biblioteka 6. aprila, izgorelo je, između ostalog, 2.000 rukopisa i knjiga iz ranog srednjeg veka. To mi sada nemamo, jer je to izgorelo. Voleo bih da se neka država tamo u Evropi pohvali da je to imala u ranom srednjem veku. Kada ti to nemaš, tebi je izbrisan jedan deo istorije. To su te istorijske rupe koje se nama javljaju i koje se svima podvaljuju, a onda ti uvaljuju laži, spinuju, što je glavna tema mog romana „Milutinov greh“ koji će izaći negde u januaru. Nama se poturaju lažne ili izmišljene informacije, jer nemamo prave dokaze. Recimo, u toj biblioteci koja je izgorela bila je glavna prepiska Srbije sa Rusijom, Austrougarskom i Turskom. Kad to nemaš, ti nemaš originale, istorijske podatke o tom vremenu. Ono što možeš da koristiš, treba iskoristiti. To je bogatstvo neviđeno u našim manastirima, posebno pravoslavlje koje je verovatno najbliže običnom čoveku. Vrlo je blizak tome i islam, samo što je on zloupotrebljen zbog dve sure koje su pisali Britanci u 18. veku i one se odnose na džihad.
Autor ste romana „Tunel – Lepaselalepogore “ i koscenarista filma Srđana Dragojevića. Iako je cela priča većini dobro poznata, kao i poruka koju nosi, kako ste je Vi doživeli i kako je ona uticala na Vas?
To je rađeno po reportaži „Osam dana u grobu“. To je možda dobra priča za novinare – kako prepoznati nešto. Pročitao sam pet redova u Expres politici da je sedam srpskih boraca bilo u tunelu, muslimani na tunelu, da je njih četvoro uspelo da preživi, da su se spasli i izašli iz tunela, te da se preživeli nalaze u bolnici u Užicu. Ja sam onda, naravno, otišao u Užice u bolnicu i našli smo jednog momka koji se zove Slađan Simić. On mi je ispričao šta se sve događalo. Priča bi bila jednodimenzionalna kad bih samo to objavio. Bio bi, dakle, tunel i njihovi razgovori. Onda se pojavilo nešto u čemu možeš da prepoznaš priču koja se nadgrađuje. Nama su doveli neke muslimanske borce sa ratišta u bolnicu u Užicu da bi pokazali, jer dolaze strani novinari, kako mi i muslimanski borci možemo da živimo zajedno. Kaže: „U času kada zaspe medicinske sestre i lekari, mi idemo da im čupamo infuzije.“ Ta rečenica je meni otvorila celu priču – fiktivnu priču o bolnici. Da nije bilo te priče o bolnici, koja je paralelna priča sa ovim što se događa u tunelu, ne bi bilo ni filma, ne bi bilo ni knjige. Prema tome, o tome smo pričali malopre – da neko prepozna u nečemu onu literarnu priču, a neko ne prepozna. Sad kad me sretne neko od kolega, kaže: „Je li, bre, kako ti dobro idu ove tvoje knjige, je l’ može da se zaradi nešto? U, pa moraću ja nešto da pišem.“ Nije to baš tako. Ili znaš ili ne znaš. Ili umeš da prepoznaš temu ili ne umeš.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Ana Adamović
Izvor: Studentski dnevni list
Novinarstvo je uvek, u svim vremenima, bilo slobodno onoliko koliko je slobodna vlast u tom trenutku. Novinarstvo prati društvo u svakom koraku. Ako je društvo slobodno, slobodno je i novinarstvo. Kažu da nam je gore neko ikad pre, tako obično svi kažu, a ja, otkad sam novinar, već 50 godina, znam da se tako govorilo uvek. Kad bih upoređivao pojedine periode, čini mi se da sam, prema novinama u kojima sam radio, bio najslobodniji devedesetih godina kada bi inače čovek pomislio da je bilo najmanje slobode. Možda zato što sam imao sreću što sam radio u časopisu Duga i onda se uvek setim svog prvog urednika koji mi je rekao: „Jedva čekam dan kada ću moći da objavim naslov preko cele prve strane koji sadrži tri slova“. Ja ga gledam i pitam koji, a on kaže: „Rat“. Nekad pomislim da su uvek ta krizna vremena najgora za običnog čoveka, a najbolja za novinara, u profesionalnom smislu, a najbolja su i za profesiju jer se tada vidi ko je pravi novinar, a ko nije. Tada obično neko ko je nadojen patriotizmom zaboravi da nije sve samo u tome, da treba gledati malo šire. Mislim da je danas novinarstvo slobodno toliko koliko je slobodan čovek koji će sebi dozvoliti dokle može da se pruži u pisanju. Nijedan moj tekst nikada nije zabranjen, a računali su me za slobodnog u onome što pišem. Uvek sam vodio računa da znam do koje granice može da se ide. To je pošteno prema novinama za koje radiš i prema urednicima koji ti rade na tekstu. Ništa nisi uradio ako objaviš tekst zbog kojeg te zabrane novine. Bolje deset malih koraka zbog kojih si nešto promenio, nego kad više nema ni tebe ni teksta.
Na koji način je književnost implementirana u novinarstvo kada je u pitanju Vaše obavljanje tog posla?
Meni je to, zapravo, obrnuto. Živeo sam u srećno vreme kada si mogao da pišeš duge istraživačke tekstove i reportaže u kojima je mogla da se vidi nečija literarna crta. U suvoparnom tekstu, u čistom političkom novinarstvu, teško možeš u nekome prepoznati da on ima nešto što je više od novinarstva, nešto bliže literaturi. Ja sam imao tu sreću, pošto sam prvo radio u listu Zum reporter, listu Dvoje, pa onda u Dugi, pošto su to novine koje su gajile upravo tu vrstu tekstova, da sam uporedo sa tim napisao svoje knjige. Meni su iz reportaža, recimo iz emisije „Biseri“ na BK televiziji, izašla četiri romana i dve monodrame. Iz jedne reportaže „Osam dana u grobu“ izašao je scenario za film „Lepa sela lepo gore“. To je nešto što su i drugi ljudi prepoznali. Reditelj filma „Lepa sela lepo gore“ SrđanDragojević je pročitao moju reportažu i rekao: „Da Amerikanci imaju ovakvu priču, oni bi napravili film.“ Ja sam onda rekao da ću uraditi scenario, pa smo se onda mučili i četvorica su radili na tom scenariju. Oni su imali nešto što je polazno i što je krenulo iz novina. Moja knjiga „Tataudrugomstanju“ je rađena po tekstovima koje sam pre toga stavio u knjigu „Kakosamgajioblizance“ i oni su izlazili u Praktičnoj ženi. Dakle, izašao je roman „Tata u drugom stanju“ i ići će serija u 24 nastavka. Manje je onih nekadašnjih tema u vezi sa kriminalom i politikom. Od knjige AceLukasa koju sam priredio – „Ovosamja,“ sad ide film od dva dela i serija u 20 nastavaka, a sve je krenulo prvo od tekstova i njegovih intervjua po raznim novinama. Može nešto da se nađe i od toga nešto da bude, ali ako se zanemari da je to samo lična priča. On se čak u filmu neće zvati Aca Lukas, već će priča kroz estradu prikazati naš život. Osamdesetih godina kada su svi bili rokeri, a onda kad su ti isti rokeri ušli u devedesete i prodali sebe, tražili su izlaz iz te izdaje – u drogi, kocki i ostalim stvarima, pa su najveće zvezde među njima izašle odatle. Ima dosta inspiracije, samo je problem u novinarstvu zato što dolaziš u devet sati, staviš karticu da se upišeš da si došao i izlaziš u pet. Dok sam ja bio urednik, kod nas je bilo kad predaš tekst: „Šta ćeš, bre, u redakciji? Idi po gradu, saznaćeš nešto.“ Danas te nabiju uz kompjuter da tražiš kako ćeš proširiti vest sa interneta, da bi ispalo kao da si ti bio tamo.
Kao pisac romana koji se temelje na istorijskim činjenicama, zbog čega birate da se u stvaranju prepustite faktima, a ne spinovanju i fikciji?
Moji romani su trileri i baziraju se na istoj priči – kada rešiš tajnu iz prošlosti, rešićeš i nešto što se danas događa. U romanu „Vizazanebo“ čovek koji je radio u Državnoj bezbednosti, koji je ubijao za njih, stalno govori: „Ja imam imena i svih onih koji su naručivali to, ja ću promeniti istoriju kad se to pojavi.“ Onda njegovi bivši nalogodavci i šefovi pošalju nekoga da ga primiri i u toj tuči opali metak, te on pada smrtno pogođen. Dok pada, vidi da ima tetoviranog „Belog anđela“. Cela priča u knjizi je o tome kada rešiš tajnu „Belog anđela“, rešićeš i gde se nalaze njegovi spisi. Naša istorija, posebno istorija u vezi sa religijom, jeste toliko bogata da nemaš šta da izmišljaš, kao Den Braun što laže i izmišlja. Njega su izbacili iz crkve zbog toga što se igrao time, dok kod nas nemaš razloga za tim, toliko je sve to bogato. Onda to malo implementiraš u ono što se danas događa i vidiš da se stvari samo ponavljaju, samo što dođe neko modernije vreme, pa je sve to samo na drugi način. Kada se to sve lepo sklopi, ljudi vole to da čitaju. Meni sad izlazi deveti roman sa tim glavnim junakom Novakom Ivanovićem, koji je dobio ime po NovakuĐokoviću, a prezime po Ani Ivanović. Pošto smo svi hteli da ih spojimo u životu, pa nismo uspeli, ja sam ih spojio u knjizi.
Koliko je današnje novinarstvo slično fiktivnom štivu kada se uzmu u obzir izvrtanje podataka i stavljanje istine po strani?
Spomenuli ste, malopre, jedan lep izraz – spinovanje. Kad spinuješ javnost, znači da u stvari lažeš. Spinovanje javnosti je poturanje nekih činjenica kojima tu nije mesto. Najlakše je reći: „Zar nije činjenica istinita?“ Pa jeste, ali je upotrebljena u pogrešnom kontekstu. To se tako danas radi. Svi tabloidi se bave time. Nekome će napolju ono što u tabloidima objavljuju kao zvaničnu istinu izgledati kao sciencefiction, kao da je nešto što je nemoguće da se dogodi. Danas kada predaš potpuno tačan tekst, pošto nemaš više toliko istine u novinama, pomisliće i reći će: „U, što je ovo dobra satira!“ Prošle godine sam dobio nagradu „Radoje Domanović“ za satirične priče – prva priča počinje tako što je u današnjoj skupštini usvojen „Dušanov zakonik“, tako što je neko poturio taj zakonik, a tamo svi dižu ruke. U prvom članu „Dušanovog zakonika“ piše da sudija mora suditi po zakoniku, a ne po strahu od cara. A ko je danas car – predsednik države. Dođeš u jednu kontradiktornost – napisao si istinu, a ispašće da je čista satira.
Zašto je religija jedna od glavnih motiva u Vašoj prozi?
Ja nisam vernik. Mogli bismo sad da pričamo o tome da moji čitaoci misle da jesam. U stvari, ja sam veliki poštovalac naše religije i onoga što je religija učinila za nas i naš narod kroz vekove. Nepošteno je ne reći da je crkva sačuvala identitet ovog naroda i duh ovog naroda. Najveće duhovno bogatstvo je u riznicama naših crkava, manastira, posebno tamo na Svetoj Gori. Kada je gorela biblioteka 6. aprila, izgorelo je, između ostalog, 2.000 rukopisa i knjiga iz ranog srednjeg veka. To mi sada nemamo, jer je to izgorelo. Voleo bih da se neka država tamo u Evropi pohvali da je to imala u ranom srednjem veku. Kada ti to nemaš, tebi je izbrisan jedan deo istorije. To su te istorijske rupe koje se nama javljaju i koje se svima podvaljuju, a onda ti uvaljuju laži, spinuju, što je glavna tema mog romana „Milutinov greh“ koji će izaći negde u januaru. Nama se poturaju lažne ili izmišljene informacije, jer nemamo prave dokaze. Recimo, u toj biblioteci koja je izgorela bila je glavna prepiska Srbije sa Rusijom, Austrougarskom i Turskom. Kad to nemaš, ti nemaš originale, istorijske podatke o tom vremenu. Ono što možeš da koristiš, treba iskoristiti. To je bogatstvo neviđeno u našim manastirima, posebno pravoslavlje koje je verovatno najbliže običnom čoveku. Vrlo je blizak tome i islam, samo što je on zloupotrebljen zbog dve sure koje su pisali Britanci u 18. veku i one se odnose na džihad.
Autor ste romana „Tunel – Lepaselalepogore “ i koscenarista filma Srđana Dragojevića. Iako je cela priča većini dobro poznata, kao i poruka koju nosi, kako ste je Vi doživeli i kako je ona uticala na Vas?
To je rađeno po reportaži „Osam dana u grobu“. To je možda dobra priča za novinare – kako prepoznati nešto. Pročitao sam pet redova u Expres politici da je sedam srpskih boraca bilo u tunelu, muslimani na tunelu, da je njih četvoro uspelo da preživi, da su se spasli i izašli iz tunela, te da se preživeli nalaze u bolnici u Užicu. Ja sam onda, naravno, otišao u Užice u bolnicu i našli smo jednog momka koji se zove Slađan Simić. On mi je ispričao šta se sve događalo. Priča bi bila jednodimenzionalna kad bih samo to objavio. Bio bi, dakle, tunel i njihovi razgovori. Onda se pojavilo nešto u čemu možeš da prepoznaš priču koja se nadgrađuje. Nama su doveli neke muslimanske borce sa ratišta u bolnicu u Užicu da bi pokazali, jer dolaze strani novinari, kako mi i muslimanski borci možemo da živimo zajedno. Kaže: „U času kada zaspe medicinske sestre i lekari, mi idemo da im čupamo infuzije.“ Ta rečenica je meni otvorila celu priču – fiktivnu priču o bolnici. Da nije bilo te priče o bolnici, koja je paralelna priča sa ovim što se događa u tunelu, ne bi bilo ni filma, ne bi bilo ni knjige. Prema tome, o tome smo pričali malopre – da neko prepozna u nečemu onu literarnu priču, a neko ne prepozna. Sad kad me sretne neko od kolega, kaže: „Je li, bre, kako ti dobro idu ove tvoje knjige, je l’ može da se zaradi nešto? U, pa moraću ja nešto da pišem.“ Nije to baš tako. Ili znaš ili ne znaš. Ili umeš da prepoznaš temu ili ne umeš.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Ana Adamović
Izvor: Studentski dnevni list
Autor: Vanja Bulić
