Gotovo da ne postoji štampani medij u Srbiji za koji Vanja nije pisao, a ostale su upamćene i brojne televizijske emisije, od kojih su „Biseri“ stekli kultni status.

I na polju književnosti Vanja Bulić stekao je brojne poštovaoce, pogotovo serijom romana koji za temu imaju misterije iz nacionalne srednjovekovne istorije.

Početkom juna u izdanju Lagune pojavio se novi Bulićev roman „Sinajski testament“, a u intervjuu za nedeljnik Ekspres ovaj vrsni novinar i književnik govori o svom novom literarnom delu, novinarstvu nekad i sad, kao i o vremenu u kojem nije lako živeti, ali svakako jeste novinarski izazovno.

Novim romanom „Sinajski testament“ nastavljate avanture novinara Novaka Ivanovića, ali otkrivate i nove tajne srpske srednjovekovne istorije. Očigledno je da je taj period naše prošlosti za Vas vrlo inspirativan?

Prava reč bi umesto inspirativan bila – nepoznat, pa kad ga malo bolje upoznate, shvatite koliko je taj period inspirativan. Za to neznanje krivo je naše obrazovanje. Na promociji knjige „Teodorin prsten“ prišao mi je jedan čovek i rekao kako ga nije interesovala naša istorija dok nije počeo da čita moje romane. Prvo je proveravao na internetu da li su podaci u knjizi plod mašte, pa kad se uverio da su istiniti, nastavio je da traga za znanjem koje mu je uskraćeno u školi.

Koliko smo kao nacija svesni svog istorijskog i kulturnog blaga koje je nastajalo u srednjem veku na tlu Srbije?

Tek kada sam se pripremao za pisanje novog romana, shvatio sam koliko smo, posebno u srednjoj školi, dobijali znanje „na kašičicu“. To se pre svega odnosi na uticaj pravoslavlja na tokove naše istorije. Jednostavan primer: u udžbenicima o „Miroslavljevom jevanđelju“, na primer, imamo nekoliko šturih rečenica, a taj spis se u Uneskovoj ediciji Pamćenje sveta nalazi među 120 najvrednijih pokretnih kulturnih dobara u istoriji čovečanstva. Nismo učili zašto je freska „Belog anđela“ jedno od najvrednijih dela u slikarstvu. Zato što se tri veka pre renesanse u slikarstvu koristi perspektiva. Beli anđeo sedi na mermernoj kocki naslikanoj u tri dimenzije. Kada bismo na ulici napravili anketu sa pitanjem šta je sve uradio Sveti Sava, svi bi se vezali za Hilandar, a prevideli bi da je Rastko Nemanjić sigurno najveći diplomata u srpskoj istoriji.

U romanu „Sinajski testament“ govorite i o manastiru Tumane. U srpskom narodu to je jedno od najsvetijih mesta, kako ste Vi doživeli Tumane?

Pitanje zaslužuje dva odgovora. Prvi se odnosi na istorijat manastira u kome se nalaze mošti Svetog Zosima, sinaite, monaha koji je u Srbiju došao iz Sinajske pustinje, iz manastira Sveta Katarina. Mošti drugog sveca, Svetog Grigorija, Srbina poreklom, takođe sinaite, nalaze se u manastiru Gornjak. Bitan deo romana smešten je u ova dva manastira. U jedanaestom veku je u manastiru Svete Katarine napisan „Sinajski psaltir“, najstariji staroslovenski spis na glagoljici. Dosad je pronađeno 209 stranica. Šta se nalazi na stranicama koje nedostaju? Možda dogovor predaka o podeli Sinaja? U potragu se uključuju tajne službe nekoliko zemalja i priča se završava u manastiru Blagoveštenje u Gornjačkoj klisuri. Reč je o trileru. Drugi odgovor se odnosi na manastir Tumane danas. Kada sam zbog romana bio u manastiru, na parkingu – kakav nema Beograd, bilo je pedesetak autobusa i stotine automobila. Bolesni ljudi traže isceljenje. Imam utisak da je reč, između ostalog, i o biznisu. Okolina manastira je veliko gradilište. Ne sporim da svako ima pravo da traži po svojoj volji način za izlečenje, ali takve stvari se izvan zidina manastira nazivaju nadrilekarstvom.

Kroz lik novinara Novaka Ivanovića i njegove koleginice Muške prikazali ste redakciju nekadašnje Duge. U kakvoj uspomeni nosite ovaj kultni magazin čiji ste bitan deo bili?

Kada sam bio novinar početnik, urednik mi je rekao kako sanja dan kada će na naslovnoj strani objaviti naslov od tri slova – rat. Kazao je kako je to zlatno vreme za novinarstvo i da se tada vidi ko je ko u toj profesiji. Mislio sam da je lud. A kada je devedesetih godina izbio rat u Jugoslaviji, shvatio sam da je to pravo vreme za jednu svetu profesiju kao što je novinarstvo. Danas mi često nepoznati ljudi kažu kako smo mi iz Duge bili hrabri ljudi. Ali tu nije reč o hrabrosti, već o moralu. Ili ćeš se pošteno baviti novinarstvom i biti kritičan i prema svom narodu ili ćeš biti deo propagandne mašine. Zamenite reč rat onim što se danas događa i doći ćete do istog odgovora: hrabrost u bilo kom poslu je samo pitanje morala.

Romanom „Oko otoka“ dotakli ste se sudbine svog oca Dušana i stradalnika na Golom otoku. Kako je bilo zadirati u nezaceljene životne rane i otkrivati surove istine jedne zemlje i ljudi kojih više nema?

Dok je moj otac bio živ, nisam mogao da pišem o Golom otoku jer je to bila tabu tema u porodici. Nakon njegove smrti napisao sam roman u kome sam pratio život jedne porodice golootočana tokom četrdeset godina. I kroz takvu priču sam u stvari predstavio stvaranje i umiranje jedne države. Knjiga mi je poslužila da pokažem da su najveći heroji tog vremena bile majke koje su uspele, i pored svih pritisaka, da održe porodice i sačekaju muževe da se vrate iz pakla Golog otoka. Moja majka bila je u šestom mesecu trudnoće kada su uhapsili oca i morala je da ide na neku divlju kiretažu da bi sutradan počela da radi. Strašna je rečenica jednog golootočanina, gosta u jednoj mojoj emisiji: „Po jačini udarca sam znao ko mi je prijatelj.“ Trebalo je živeti sa tim saznanjem. I to je jedan od razloga zbog koga su ćutali i izbegavali da se druže.

Vaša emisija „Biseri“ ušla je u urbanu legendu. Kako danas gledate na te „heroje“ devedesetih i na taj period života u Srbiji?

Devedesete godine i prva dekada novog veka bili su zlatno doba za takvu vrstu emisija. S ratom u Srbiju ulaze sekte, droga, cveta prostitucija, izbeglice, heroji i lažni heroji, kriminalci i prevaranti svih fela… Mene nisu interesovali načini na koje su ljudi ispoljavali devijacije, već zašto je do tih devijacija došlo. U tim ispovestima, posebno u delu u kome se govori o detinjstvu i odrastanju, gledalac prepoznaje sebe… I onda dođe preokret u životu. Taj preokret, koji svakome može da se dogodi, bio je lepak za gledaoca koji razmišlja o tome šta bi bilo da je bilo… I u toj priči traži sebe. Hteo sam u jednom trenutku da pravim emisiju u koju bi dolazili nekadašnji gosti, ali sam shvatio da su mnogi preživeli danas bogati, a neki uz to i ugledni ljudi, i da se nerado sećaju svoje prošlosti.

Gde je srpsko novinarstvo danas, da li u ovo vreme blogova i društvenih mreža zaista svako može sebe da nazove i smatra novinarom?

Novinarstvo kreira društvo, a ne obrnuto. Pošto je rečenica dvosmislena, sledi malo pojašnjenje: kakvo je društvo, takvo je i novinarstvo. Pošto većina kaže da se novinarstvo nikada nije nalazilo na nižim granama, zaključak je jasan. Društvene mreže nisu merilo novinarstva. One su samo mogućnost da svako kaže ono što misli. To se može nazvati čedom demokratije, ali istovremeno i mašinom za manipulaciju javnog mnjenja. Nažalost, među botovima ima mojih kolega, koji su na taj način izdali profesiju.

Plaši li Vas današnjica u kojoj ratovi i veštačka inteligencija preuzimaju primat?

Od pamtiveka je uvek ista situacija: ratovi i manipulacije. A nove tehnologije samo čine da ratovi i manipulacije dobijaju nove oblike i bivaju sve strašniji i pogubniji. Treći svetski rat je uveliko počeo. Nije mi potrebna veštačka inteligencija da bih to shvatio. Ne vodi se na klasičan način, već parcijalno – malo ovde, malo onde. I uvek ga vode oni koji su započinjali i prethodne ratove. Pošto u svakom ratu uvek prva strada istina, tako je i ovog puta. Kroz nekoliko godina dobićemo objašnjenje slično onom da je procena za rat u Iraku i Libiji bila greška. Bojim se da ćemo ubrzo doživeti da nam se u lice smeje veštačka inteligencija, da će nas uništiti i nastaviti da živi umesto nas. A sve je počelo tako što je čovek napravio Frankenštajna.

Postoji li nešto u novinarsko-spisateljskoj karijeri što niste ostvarili, a želeli ste?

Ostala je želja da radim na državnoj televiziji na kojoj sam i počeo da se bavim televizijom. Ja sam devedeset treće oteran sa Trećeg kanala zbog pisanja u Dugi. Još živim u nadi da će biti ekranizovan kao serija moj roman „Oko otoka“. Ta tema je nedovoljno obrađena na televiziji. A to je tema svih tema kada je reč o srpskom narodu, priča o tome da smo često sami sebi najveći neprijatelji.

Iako ste duboko zagazili u osmu deceniju života, i dalje rekreativno igrate odbojku. U čemu je tajna Vaše vitalnosti?

Priča o vitalnosti je metafora za neke druge uspehe, pa je odgovor kratak i jednostavan, i u njemu nema tajne: sve izvire iz porodice u kojoj uvek postoji komandant iz senke, a to je supruga. Posebno u porodici u kojoj je morala da se bori sa četiri muškarca.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres