„Svako ko piše knjige ima plan rada. Takođe važi nepisano pravilo da se tokom procesa rada dešava sasvim nešto drugo s junacima koje kreira. Lolu sam zamišljala kao urbanu ženu u šezdesetim godinama, koja zna šta hoće, koja će biti srećna, koja će kroz život proći lako. Htela sam da ispričam veselu, ležernu priču… Konačno, bez crnila i sivila, ali me je Lola odvukao na drugu stranu. Ona je osoba koja ne liči na mene, koja je hrabra, beskompromisna, oštra i voli sebe. Takva je, kakva je, nisam je izmislila, često znam da kažem da pišem po diktatu. Likovi diktiraju ko su oni, ja sam samo zapisničar“, kaže Vedrana Rudan.

„Doživotna robija“ je priča o ženi koja slobodu drži kao najbitniju komponentu života. Za nju je sloboda novac, odmalena je bogata, dakle slobodna. Odlučila je da se tokom života neće baviti običnim stvarima, kao što je odlazak na posao ili školovanje, studiranje, već da će trošiti novac koji su joj ostavile majka i baka, i uživati u životu. U jednom trenutku odlučila je da joj glavni zadatak bude rađanje deteta. Rodila je kćerku i krenula u avanturu. Očekivala je jedno, dobila drugo. O tome da li je novac zaista najvažniji u životu, naša sagovornica kaže:

„To jeste u suštini pitanje svih pitanja i u ovoj knjizi i, inače, pitam se da li je sve u životu novac. Mislim da jeste! Ne pada mi na pamet da pomislim da je bilo šta u životu moguće bez novca: nema slobode, izbora, nema sreće. Novac pokreće svet, pokreće sreću. Tako ja na to gledam, mislim da oni koji vladaju svetom i koji imaju mnogo novca, prodaju tezu kako nije sve u novcu. To je, zapravo, nama običnim smrtnicima poruka da ne tražimo previše, veće plate, luksuzne kuće, bolje automobile, već da budemo zadovoljni postojećim, jer novac je tema o kojoj se ne govori, to je tabu, prljavi papir. Novac je samo za privilegovane, a za nas ostale trebalo bi da bude nešto bez čega se može“, priča Vedrana Rudan i dodaje:

„Lola ima dobar gard, ona se u životu ponaša kao muškarac. Svaka od nas je odgajana tako da sanja veliku ljubav, junaka svojih snova, da dođe beli konj i na njemu princ. Međutim, Lola je mnogo hladnija. Ne doživljava muškarce previše ozbiljno. Presudno je što je slobodna, a to joj novac omogućava. U najčešćem slučaju žena zavisi od muškarca. U većini veza muškarac ima novac, a žena mora da ga zasluži… Žene koje nemaju novca trebalo bi da se potrude da ga steknu, da im to bude top tema u životu.“

Literatura, filmovi, svi nam, kaže Vedrana Rudan, prodaju tezu o idealnom muškarcu, kojeg celog života moramo da tražimo, kao našu neodoljivu polovinu. Ona smatra da je život mnogo više od toga, da bi žene morale da posvete život borbi kako da usreće sebe. Ako razmišljaju da je sreća u lovu na muškarce i rađanju dece, već u startu su se prevarile, zaključuje Vedrana Rudan.

„Korona je mnoge uništila i finansijski i psihički, većina ljudi živi u betonskim kavezima, u 40 kvadrata. Dok radiš, izlaziš, dok ti deca idu u školu, taj život je koliko-toliko podnošljiv, jer samo spavaš u tom kavezu. I to je sve što imaš od života. Međutim, pandemija je mnoge ljude prisilila da se stalno druže u istom malom prostoru i mnoge je pretvorila u životinje. Brojni brakovi i veze raspali su se, deca su poludela, psihijatri u Hrvatskoj, posebno za mlade, nikada nisu imali više posla, jer nije normalno da mladi ljudi budu sami, da budu zaključani, da ne vide nikoga svoga, vršnjake“, tvrdi Vedrana Rudan i primećuje:

„Stariji ljudi koji nisu imali mogućnost da izađu takođe su bili usamljeni, s partnerom kojeg su možda negde usput izgubili, pa su ga sada ponovo sreli. Sada imamo glad kao masovnu pojavu u Evropi koja je postojala i ranije, ali se nije ovako drastično manifestovala. Imamo sve najgore što nam se moglo dogoditi i živimo zastrašujuće živote. Mi stariji imamo sreću da nećemo još dugo, a ovi mladi nadam se da ne razmišljaju previše šta ih čeka, već ih molim da uživaju u trenutku.“

Autor: Borka Golubović-Trebješanin
Izvor: Politika