Tek kada izgubimo zdravlje, mladost, ljubav svog života ili majku koja nam ide na živce, shvatimo koliko smo bili srećni, kaže poznata književnica. Desetine knjiga objavljenih tokom više od četvrt veka donele su joj armiju vernih čitalaca, ali i imidž kontroverzne književnice britkog jezika, koji se zdušno trudi da ne pokvari.

Našle smo se ponovo posle mnogo vremena i pretresle sve one stvari koje život čine lepim.

Književnica Vedrana Rudan iskreno i bez ulepšavanja deli svoje emocije.

Prošli put kad smo se videle pitala sam je „zašto psuje“. Bilo je to pre pet-šest godina, kada je promovisala roman tog naziva. Tada mi nije rekla da je na doživotnoj robiji, ili to tada ni sama nije znala.

Po meni je doživotna robija sam život. Svi mi stalno nekud žurimo i zaboravljamo da je svaki dan samo jedan korak bliže smrti. Kada bismo više razmišljali na taj način mislim da bismo živeli lepše, da bi nam dan duže trajao i bili bismo srećniji. Doživotna robija jeste život, ali ona može biti i prijatna, ako znaš ko si, šta si i gde si.

Može li ipak osuđenik na doživotnu robiju biti „pomilovan“, ili svako mora da odsluži svoje, da bi na kraju dobio sreću?

Koliko god zvučalo blesavo kada kažemo da je svako kovač svoje sreće, zaista mislim da je u nekom delu tako. Pokušala sam unuci pre neki dan da objasnim da je svet crn i da su optimisti idioti, a ona mi je rekla: „Nemoj tako, gledaj ružičasto bar ponekad.” Mislim da bi trebalo po koji put tražiti lepotu i tamo gde je ne vidimo, jer ćemo je možda naći ako je potražimo.

Zadatak ove rubrike je da ljudima pokaže da je život lep. Moja sagovornica to tvrdi na mnogo mesta. Kada sam je pitala zašto joj je život lep, prvi argument koji je povukla bio je…

To što mogu svaki dan uhvatiti muža za ruku. To je za mene lepota življenja. Deca su velika, odrasli su ljudi, imam dve mačke, od kojh jednu volim, jednu ne, i imam muža koji je uz mene, i sve dok je on uz mene i ja uz njega, mislim da nam je život lep. Mislim da danas žene nemaju hrabrosti da prekinu loš život, loš brak, nego pate, a kada konačno shvate da su uzalud patile, bude kasno. Važno je krenuti u promenu na vreme, ja sam krenula u 36 godini u tu promenu i još uvek uživam u plodovima svog rada.

I nikada nije bila srećnija nego danas, iskrena je, zato što je dostigla…

Duševni mir. To je ono što jako malo ljudi ima, mir sa samim sobom, osećaj da svim ljudima koje voliš i kojima si okružen želiš samo dobro. Nikada u životu nisam bila srećnija nego što sam danas. Samo se treba truditi i spoznati šta vas usrećuje. Sreći treba dati šansu. Ako se probudite, ustanete iz kreveta, lep je dan, imate divno, zdravo dete, posao, niste bolesni, onda je to mnogo razloga da budete srećni. Ako nešto od toga nemate, morate sebi dati zadatak da do toga dođete. Mislim da je sreća moguća, samo treba reći samom sebi – želim da budem srećan.

Još je Aristotel pre nove ere pokušavao da definiše sreću, te napisao da je ona za svakoga nešto drugo, za bolesnog zdravlje, za gladnog sitost, za siromašnog bogatstvo… Da li u toj stalnoj trci za srećom nešto ipak propuštamo?

Ljudi zaboravljaju da su svi ljudi – ljudi. Vašu sreću ne definiše količina novca koju imate, već nešto sasvim deseto. Oni koji imaju novac znaju šta im nedostaje, oni koji ga nemaju misle da im nedostaje novac za sreću. Međutim, sreća čuči negde drugo, svako treba da zna šta ga usrećuje, a to je vrlo teško otkriti.

Tek kada izgubimo nešto što podrazumevamo, poput zdravlja, mladosti, ljubavi svog života ili majke koja vam ide na živce, shvatimo koliko smo bili srećni. Ja sam prošla kroz to i nikad ne bih rekla da će mi nedostajati majka koja je bila i stara, i teško bolesna, i naporna, ali da mi se sada vrati u najgorem svom stanju, mislim da bih bila najsrećnija na svetu.

Za mnoge je brak preduslov za sreću, za druge je ništa drugo do robija, a za Vedranu?

Ja sam praktična žena i moram reći da su mnoge stvari i odnosi na ovim našim prostorima nedefinisani, tako da neudata žena ima mnogo manje prava nego udata. I mislim da u nama ženama još tinja ona želja da postoji taj neko ko je spreman da potpiše da vas službeno voli. Ja volim tu igru i nikada nisam bila neudata. Koliko god izgledala moderno, ja sam vrlo konzervativna žena i mislim da na ovim našim prostorima svaka žena koja ima decu, ako može, treba da ima i muža, pod uslovom da je dobar.

Autor: Ana Gligorijevic
Izvor: 24sedam.rs