Venecuelanska novinarka Karina Sains Borgo priča o svojoj knjizi „Noć u Karakasu“
Karina Sains Borgo je svoj život provela kao novinarka, pišući o svojoj rodnoj Venecueli. Sada joj pristupa kao spisateljica. Borgova se preselila u Španiju 2006. i preko okeana je pratila kako Venecuela tone u politički i ekonomski haos. Taj raspad je tema njenog debitantskog romana „Noć u Karakasu“. Knjiga prepliće izmišljene scene i likove sa stvarnim životnim iskustvima, kakva je ona doživela tokom poslednje posete Karakasu, pre šest godina.
„Ljudi ne izlaze iz svojih kuća, ne samo zbog političkog nasilja, već i zbog kriminala, što je ogroman problem u Venecueli. To je poput života na groblju, a kada sam to videla bila sam jako tužna, jer, da sam recimo otišla u knjižaru, tamo ne bi bilo nijedne knjige o tome.“
Šta Vam to fikcija pruža a novinarstvo uskraćuje?
Kada se bavite publicistikom, pokušavate da prikažete istinu i njeno značenje. Smatram da nam novinarstvo i publicistika daju odgovore, a fikcija nam postavlja pitanja. Tera nas da razmišljamo o stvarima koje mislimo da razumemo.
Volim taj opis – novinarstvo možda daje odgovore, a fikcija postavlja pitanja.
Da, stvarno verujem u to.
Vaša knjiga ima vremenske skokove, od prosperitetne prošlosti Venecuele, koja je postojala do skora, pa do sve mračnije sadašnjosti. Zašto ste ubacili te flešbekove?
Oni su mi dopustili da objasnim čitaocu kako je savremena država nestala u veoma kratkom vremenskom periodu. Dvadeset godina nije tako mnogo. Ali sam takođe mogla da pokažem čitaocima da je ovo bila zajednica sa velikim društvenim razlikama, što je važno znati, jer nafta koju smo imali i bogatstvo od nafte nisu bili pravično raspodeljeni među ljudima.
Znači, kada govorite o društvenim podelama, mislite na podele prema klasama i prihodima?
Upravo tako. Pričam o društvenim razlikama u primanjima i osećanju jake frustracije koja se nagomilavala, jer je korupcija u poslednjem stadijumu naše demokratije dozvolila populizmu da se izdigne.
Glavna junakinja u romanu kaže da je njena dužnost da preživi, ali oseća se dosta krivom zbog toga. Da li to opisuje vaša lična osećanja prema rodnoj Venecueli?
Da, savršeno opisuje šta osećam prema Venecueli i verujem da je to univerzalni fenomen. Kada je neko preživeo takav totalitarizam – osećaj krivice mu se utisne u život.
Da, osećaj krivice.
Ta krivica je i u tom smislu nasilje. To je veoma jak osećaj, verujem, ne samo u meni – već u svem narodu Venecuele koji je pobegao odande.
U posveti piše: „Mojoj zemlji, uvek slomljenoj, raštrkanoj s obe strane okeana“. Da li danas osećate vezu sa svojom domovinom?
To je veoma komplikovana veza. Ljuta sam. Akumulirala sam mnogo besa u sebi. Osećam se jako usamljeno. A najgore od svega je što država u koju želim da se vratim više ne postoji. Potpuno je izbrisana i zbog toga se osećam čudno i čak se osećam starije. Želim da se vratim na mesto koje više ne postoji onako kako ga pamtim.
Kada ste poslednji put bili u Venecueli?
2013. Sećam se da sam u tom trenutku bila ubeđena da me država ne prepoznaje i da ja više nisam mogla da prepoznam državu.
I zato se niste vratili šest godina?
Da, zato što je bolno kada sretnem ljude koje sam volela, mesta na kojima sam radila, sjajne ljude koji su mi bili nadređeni, kolege sa posla. Srećem ih sa beživotnim pogledima. Izgledaju kao duhovi. Kreću se po gradu popout duhova. Karakas je grad duhova. Tamo je uvek noć. Uvek je mračno jer nema dovoljno svetla i stalno nestaje struje. A ja to ne prepoznajem. To nije zemlja u kojoj sam odrasla.
Ovaj opis doprinosi značenju naslova, „Noć u Karakasu“.
Tako je, istina. To je i metafora. Knjiga je na španskom objavljena u martu, a tog dana se dogodio najveći nestanak struje u Venecueli, tri dana bez svetla. A ja sam se zapitala šta sam to napisala. Bože dragi.
Jeste li vi to prouzrokovali?
Zvuči kao proročanstvo. Ali mislim da je to umnogome metafora – budućnost je tako daleko, a mi živimo u mračnom periodu. Više ne možemo da prepoznamo sami sebe. Sve vreme se trudimo da preživimo i to je teško razumeti. Teško je to prihvatiti.
Na početku razgovora, rekli ste da pišete fikciju da biste se izborili sa sopstvenim iskustvima. Da li vam se nešto desilo kada ste je napisali? Da li vas je to promenilo?
Ne, moram da kažem da sam žarko želela da napišem ovu priču, ali se ne osećam bolje i ne mogu da zaboravim to o čemu sam pisala u knjizi. A ponekad mislim da je to početak veoma dugog procesa ličnog istraživanja. To je knjiga o zemlji koja tone u anarhiju i korupciju, i o prevelikoj moći revolucionarnog procesa, a takođe je i knjiga o smrti i uspomenama, a mislim da se svi ovi problemi dosta tiču moje zemlje.
Izvor: npr.org
Prevod: Đorđe Radusin
Šta Vam to fikcija pruža a novinarstvo uskraćuje?
Kada se bavite publicistikom, pokušavate da prikažete istinu i njeno značenje. Smatram da nam novinarstvo i publicistika daju odgovore, a fikcija nam postavlja pitanja. Tera nas da razmišljamo o stvarima koje mislimo da razumemo.
Volim taj opis – novinarstvo možda daje odgovore, a fikcija postavlja pitanja.
Da, stvarno verujem u to.
Vaša knjiga ima vremenske skokove, od prosperitetne prošlosti Venecuele, koja je postojala do skora, pa do sve mračnije sadašnjosti. Zašto ste ubacili te flešbekove?
Oni su mi dopustili da objasnim čitaocu kako je savremena država nestala u veoma kratkom vremenskom periodu. Dvadeset godina nije tako mnogo. Ali sam takođe mogla da pokažem čitaocima da je ovo bila zajednica sa velikim društvenim razlikama, što je važno znati, jer nafta koju smo imali i bogatstvo od nafte nisu bili pravično raspodeljeni među ljudima.
Znači, kada govorite o društvenim podelama, mislite na podele prema klasama i prihodima?
Upravo tako. Pričam o društvenim razlikama u primanjima i osećanju jake frustracije koja se nagomilavala, jer je korupcija u poslednjem stadijumu naše demokratije dozvolila populizmu da se izdigne.
Glavna junakinja u romanu kaže da je njena dužnost da preživi, ali oseća se dosta krivom zbog toga. Da li to opisuje vaša lična osećanja prema rodnoj Venecueli?
Da, savršeno opisuje šta osećam prema Venecueli i verujem da je to univerzalni fenomen. Kada je neko preživeo takav totalitarizam – osećaj krivice mu se utisne u život.
Da, osećaj krivice.
Ta krivica je i u tom smislu nasilje. To je veoma jak osećaj, verujem, ne samo u meni – već u svem narodu Venecuele koji je pobegao odande.
U posveti piše: „Mojoj zemlji, uvek slomljenoj, raštrkanoj s obe strane okeana“. Da li danas osećate vezu sa svojom domovinom?
To je veoma komplikovana veza. Ljuta sam. Akumulirala sam mnogo besa u sebi. Osećam se jako usamljeno. A najgore od svega je što država u koju želim da se vratim više ne postoji. Potpuno je izbrisana i zbog toga se osećam čudno i čak se osećam starije. Želim da se vratim na mesto koje više ne postoji onako kako ga pamtim.
Kada ste poslednji put bili u Venecueli?
2013. Sećam se da sam u tom trenutku bila ubeđena da me država ne prepoznaje i da ja više nisam mogla da prepoznam državu.
I zato se niste vratili šest godina?
Da, zato što je bolno kada sretnem ljude koje sam volela, mesta na kojima sam radila, sjajne ljude koji su mi bili nadređeni, kolege sa posla. Srećem ih sa beživotnim pogledima. Izgledaju kao duhovi. Kreću se po gradu popout duhova. Karakas je grad duhova. Tamo je uvek noć. Uvek je mračno jer nema dovoljno svetla i stalno nestaje struje. A ja to ne prepoznajem. To nije zemlja u kojoj sam odrasla.
Ovaj opis doprinosi značenju naslova, „Noć u Karakasu“.
Tako je, istina. To je i metafora. Knjiga je na španskom objavljena u martu, a tog dana se dogodio najveći nestanak struje u Venecueli, tri dana bez svetla. A ja sam se zapitala šta sam to napisala. Bože dragi.
Jeste li vi to prouzrokovali?
Zvuči kao proročanstvo. Ali mislim da je to umnogome metafora – budućnost je tako daleko, a mi živimo u mračnom periodu. Više ne možemo da prepoznamo sami sebe. Sve vreme se trudimo da preživimo i to je teško razumeti. Teško je to prihvatiti.
Na početku razgovora, rekli ste da pišete fikciju da biste se izborili sa sopstvenim iskustvima. Da li vam se nešto desilo kada ste je napisali? Da li vas je to promenilo?
Ne, moram da kažem da sam žarko želela da napišem ovu priču, ali se ne osećam bolje i ne mogu da zaboravim to o čemu sam pisala u knjizi. A ponekad mislim da je to početak veoma dugog procesa ličnog istraživanja. To je knjiga o zemlji koja tone u anarhiju i korupciju, i o prevelikoj moći revolucionarnog procesa, a takođe je i knjiga o smrti i uspomenama, a mislim da se svi ovi problemi dosta tiču moje zemlje.
Izvor: npr.org
Prevod: Đorđe Radusin
Autor: Karina Sains Borgo
