Vijet Tan Nujen: Nisam primećivao Tintinov rasizam
Romanopisac, dobitnik Pulicerove nagrade, govori o tome kako su predstavljeni Vijetnamci, o šaljivosti u Volterovom „Kandidu“ i nezaboravnim scenama masturbiranja.
Moja prva sećanja o čitanju
Prve knjige kojih se sećam bile su iz javne biblioteke u Harisburgu u Pensilvaniji, gde je moja porodica izbegla iz Vijetnama 1975. godine. Jasno se sećam knjige Where the Wild Things Are Morisa Sendaka, koju sam pročitao sa šest godina, ali za razliku od većine dece, nije mi se svidela. Priča o dečaku koji beži od kuće i plovi do ostrva sa čudnim bićima za mene je bila suviše mračna. Možda mi je suviše ličila na stvarnost.
Moja omiljena knjiga tokom odrastanja
Eržeov serijal o Tintinu. Knjige su prelepo ilustrovane i napisane, imaju nezaboravne likove i avanture na egzotičnim ostrvima. Priče su mi bile neverovatno zanimljive. Dopala mi se egzotičnost, ali nisam primećivao upliv rasizma i kolonijalizma. Dao sam knjige svom osmogodišnjem sinu i njemu se takođe dopadaju, ali ne propuštam da sa njim diskutujem o problemima u njima.
Knjiga koja me je promenila kao tinejdžera
Kada sam imao 13 ili 14 godina, pročitao sam „Portnojev sindrom“ Filipa Rota. Osetio sam sličnost između svog vijetnamskog izbegličkog sveta i Rotovog jevrejsko-američkog, ali stvarno me je zabezeknuo momenat kada adolescent Aleks Portnoj masturbira sa komadom džigerice. Nakon što je obavio svoje nepočinstvo, vratio je džigericu u frižider, a onda ju je njegova neupućena porodica pojela za večeru. Odao sam počast toj sceni u svom romanu „Simpatizer“. Reći ću samo da se tu pominje lignja.
Pisac koji mi je promenio mišljenje
Kada sam imao 18 godina, naleteo sam na „Klub radosti i sreće“ Ejmi Tan. Bio sam toliko zanesen da sam knjigu pročitao za nekoliko dana. Nisam znao da postoji azijsko-američka književnost dok nisam pročitao ovu knjigu, o čemu ću i sam napisati knjigu koja doseže čak do kraja devetnaestog veka. Otkriće azijsko-američke književnosti promenilo mi je život i razmišljanje.
Knjiga zbog koje sam poželeo da postanem pisac
Majmun iz „Radoznalog Džordža“ bio mi je miljenik u detinjstvu. Sigurno sam zbog njega poželeo da budem pisac, jer prva knjiga koju sam napisao, u trećem razredu, bila je priča o životinjama. „Mačak Lester“, kojeg sam napisao i ilustrovao, priča je o gradskom mačku koji iz dosade beži na selo, gde se zaljubljuje u seosku mačku.
Knjiga ili autor kome se vraćam
U ranim tinejdžerskim godinama pročitao sam roman Larija Hajnemana Close Quarters, o ratu u Vijetnamu. Prosečni američki vojnici se pretvaraju u ubice i silovatelje. Najupečatljiviji vijetnamski lik je prostitutka po imenu Klejmor Fejs. Prenerazio me je prikaz Vijetnamaca i mrzeo sam ovaj roman dugo. Kada sam ga ponovo pročitao kao odrastao čovek, shvatio sam da je Hajneman u pravu. Njegova obaveza nije bila da ulepšava, sentimentalizuje ili humanizuje Vijetnamce kada su ih američki vojnici dehumanizovali. Njegova obaveza je bila da u čitaocima izazove nelagodu, jer to je najmanje što mogu da osete kada čitaju o ratu.
Knjiga koju sam ponovo pročitao
Volterov „Kandid“ je, iz nekog razloga, bio u dečjem odeljku biblioteke. Mislio sam da je baš smešna basna. Kao odrasla osoba shvatio sam da su komične patnje Kandida dobar model za ono kroz šta je prolazio moj narator u „Simpatizeru“, pa sam ubacio neke kandidolike nezgode u njegov nastavak The Committed.
Knjiga koju nikad ne bih mogao ponovo da čitam
„1984“ Džordža Orvela. Uživao sam u njoj u srednjoj školi, ali proza me nije privukla kada sam je ponovo prelistao pre nekoliko godina. Verovatno zato što sam bio opsednut sledećom knjigom koju ću pomenuti...
Knjiga koju sam otkrio kasnije u životu
Antonio Lobo Antunešova „Iza božjih leđa“, inspirisana autorovim ratnim iskustvom u portugalskoj koloniji Angoli. Proza je kompaktna, imažinistička, profana i prelepa, suprotnost Orvelovom nalogu, u eseju „Politika i engleski jezik“, da moramo da pišemo jasno.
Knjiga koju trenutno čitam
The Perfect Sound: A Memoir in Stereo Gareta Honga, o njegovoj audiofilskoj opsesiji, životu i poetskom glasu. Hongo mi je bio mentor pri kupovini skupe stereo opreme. Koštalo me je malo bogatstvo.
Autor: Vijet Tan Nujen
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: BeBe Jacobs
Moja prva sećanja o čitanju
Prve knjige kojih se sećam bile su iz javne biblioteke u Harisburgu u Pensilvaniji, gde je moja porodica izbegla iz Vijetnama 1975. godine. Jasno se sećam knjige Where the Wild Things Are Morisa Sendaka, koju sam pročitao sa šest godina, ali za razliku od većine dece, nije mi se svidela. Priča o dečaku koji beži od kuće i plovi do ostrva sa čudnim bićima za mene je bila suviše mračna. Možda mi je suviše ličila na stvarnost.
Moja omiljena knjiga tokom odrastanja
Eržeov serijal o Tintinu. Knjige su prelepo ilustrovane i napisane, imaju nezaboravne likove i avanture na egzotičnim ostrvima. Priče su mi bile neverovatno zanimljive. Dopala mi se egzotičnost, ali nisam primećivao upliv rasizma i kolonijalizma. Dao sam knjige svom osmogodišnjem sinu i njemu se takođe dopadaju, ali ne propuštam da sa njim diskutujem o problemima u njima.
Knjiga koja me je promenila kao tinejdžera
Kada sam imao 13 ili 14 godina, pročitao sam „Portnojev sindrom“ Filipa Rota. Osetio sam sličnost između svog vijetnamskog izbegličkog sveta i Rotovog jevrejsko-američkog, ali stvarno me je zabezeknuo momenat kada adolescent Aleks Portnoj masturbira sa komadom džigerice. Nakon što je obavio svoje nepočinstvo, vratio je džigericu u frižider, a onda ju je njegova neupućena porodica pojela za večeru. Odao sam počast toj sceni u svom romanu „Simpatizer“. Reći ću samo da se tu pominje lignja.
Pisac koji mi je promenio mišljenje
Kada sam imao 18 godina, naleteo sam na „Klub radosti i sreće“ Ejmi Tan. Bio sam toliko zanesen da sam knjigu pročitao za nekoliko dana. Nisam znao da postoji azijsko-američka književnost dok nisam pročitao ovu knjigu, o čemu ću i sam napisati knjigu koja doseže čak do kraja devetnaestog veka. Otkriće azijsko-američke književnosti promenilo mi je život i razmišljanje.
Knjiga zbog koje sam poželeo da postanem pisac
Majmun iz „Radoznalog Džordža“ bio mi je miljenik u detinjstvu. Sigurno sam zbog njega poželeo da budem pisac, jer prva knjiga koju sam napisao, u trećem razredu, bila je priča o životinjama. „Mačak Lester“, kojeg sam napisao i ilustrovao, priča je o gradskom mačku koji iz dosade beži na selo, gde se zaljubljuje u seosku mačku.
Knjiga ili autor kome se vraćam
U ranim tinejdžerskim godinama pročitao sam roman Larija Hajnemana Close Quarters, o ratu u Vijetnamu. Prosečni američki vojnici se pretvaraju u ubice i silovatelje. Najupečatljiviji vijetnamski lik je prostitutka po imenu Klejmor Fejs. Prenerazio me je prikaz Vijetnamaca i mrzeo sam ovaj roman dugo. Kada sam ga ponovo pročitao kao odrastao čovek, shvatio sam da je Hajneman u pravu. Njegova obaveza nije bila da ulepšava, sentimentalizuje ili humanizuje Vijetnamce kada su ih američki vojnici dehumanizovali. Njegova obaveza je bila da u čitaocima izazove nelagodu, jer to je najmanje što mogu da osete kada čitaju o ratu.
Knjiga koju sam ponovo pročitao
Volterov „Kandid“ je, iz nekog razloga, bio u dečjem odeljku biblioteke. Mislio sam da je baš smešna basna. Kao odrasla osoba shvatio sam da su komične patnje Kandida dobar model za ono kroz šta je prolazio moj narator u „Simpatizeru“, pa sam ubacio neke kandidolike nezgode u njegov nastavak The Committed.
Knjiga koju nikad ne bih mogao ponovo da čitam
„1984“ Džordža Orvela. Uživao sam u njoj u srednjoj školi, ali proza me nije privukla kada sam je ponovo prelistao pre nekoliko godina. Verovatno zato što sam bio opsednut sledećom knjigom koju ću pomenuti...
Knjiga koju sam otkrio kasnije u životu
Antonio Lobo Antunešova „Iza božjih leđa“, inspirisana autorovim ratnim iskustvom u portugalskoj koloniji Angoli. Proza je kompaktna, imažinistička, profana i prelepa, suprotnost Orvelovom nalogu, u eseju „Politika i engleski jezik“, da moramo da pišemo jasno.
Knjiga koju trenutno čitam
The Perfect Sound: A Memoir in Stereo Gareta Honga, o njegovoj audiofilskoj opsesiji, životu i poetskom glasu. Hongo mi je bio mentor pri kupovini skupe stereo opreme. Koštalo me je malo bogatstvo.
Autor: Vijet Tan Nujen
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: BeBe Jacobs
Autor: Vijet Tan Nujen
