Viktorija Selman o romanu „Iskreno, mračno, duboko“: Svi imamo mračnu stranu
Sofi je u šoku jer joj je iz zatvora stiglo pismo od Metija Melgrena, serijskog ubice koji je bio strah i trepet severnog Londona, jer je pre dvadeset godina ubio nekoliko mladih žena. Međutim, Sofi ga ne poznaje kao takvog; u tom periodu on je bio u vezi sa njenom majkom i bio joj je poput oca. Nakon što je uhapšen, Sofi i njena majka su prepuštene očajanju, bezbrojnim pitanjima, sumnjama i osećanju krivice. A sada, posle svih ovih godina, on želi da je vidi. Da li će Sofi konačno dobiti odgovore na pitanja koja je muče decenijama?
Viktorija Selman se specijalizovala za profilisanje i kriminalističku psihologiju. Napisala je čitav niz uspešnih policijskih trilera, a njen roman „Iskreno, mračno, duboko“ postao je bestseler Sandej tajmsa. Danas s njom razgovaramo.
O serijskim ubicama napisano je mnogo trilera. Šta Vas je kao pisca privuklo toj temi?
Uvek me je fasciniralo zlo u ljudima i ono što nekoga tera na najstrašnije postupke. Međutim, kada sam pisala roman „Iskreno, mračno, duboko“, nije me najviše brinuo lik serijskog ubice, već njegovih žrtava. Ne zanimaju me samo serijske ubice, već posledice koje njihovi postupci ostavljaju na njihovu okolinu i porodicu. Polazna tačka od koje sam krenula prilikom pisanja ove knjige bilo je pitanje kako bi se osećalo dete kada bi saznalo da je osoba koju mnogo voli čudovište. Kako se može živeti sa sopstvenim osećanjem krivice i kako ponovo naučiti da verujete ljudima? Mnoge knjige su napisane iz ugla životnog partnera serijskog ubice ali, koliko znam, nikada iz ugla deteta. Međutim, bilo je nekoliko serijskih ubica koji jesu imali decu, kao što su ubica sa Zelene reke i Ted Bandi.
Zašto su mnogi čitaoci zainteresovani za serijske ubice?
Mislim da je to uglavnom zbog toga što želimo da razumemo zlo, jer tada možemo da se borimo protiv njega. Sa druge strane, dobar je osećaj kada čitate o nečemu zastrašujućem što ne može ni na koji način da vas povredi. Meni je zanimljiva činjenica da ljudi nikada nisu sačinjeni isključivo od dobra ili zla. Svi imamo nešto mračno u sebi što nas, pod određenim okolnostima, može odvesti na tamnu stranu.
O serijskim ubicama napisano je mnogo trilera. Šta Vas je kao pisca privuklo toj temi?
Uvek me je fasciniralo zlo u ljudima i ono što nekoga tera na najstrašnije postupke. Međutim, kada sam pisala roman „Iskreno, mračno, duboko“, nije me najviše brinuo lik serijskog ubice, već njegovih žrtava. Ne zanimaju me samo serijske ubice, već posledice koje njihovi postupci ostavljaju na njihovu okolinu i porodicu. Polazna tačka od koje sam krenula prilikom pisanja ove knjige bilo je pitanje kako bi se osećalo dete kada bi saznalo da je osoba koju mnogo voli čudovište. Kako se može živeti sa sopstvenim osećanjem krivice i kako ponovo naučiti da verujete ljudima? Mnoge knjige su napisane iz ugla životnog partnera serijskog ubice ali, koliko znam, nikada iz ugla deteta. Međutim, bilo je nekoliko serijskih ubica koji jesu imali decu, kao što su ubica sa Zelene reke i Ted Bandi.
Zašto su mnogi čitaoci zainteresovani za serijske ubice?
Mislim da je to uglavnom zbog toga što želimo da razumemo zlo, jer tada možemo da se borimo protiv njega. Sa druge strane, dobar je osećaj kada čitate o nečemu zastrašujućem što ne može ni na koji način da vas povredi. Meni je zanimljiva činjenica da ljudi nikada nisu sačinjeni isključivo od dobra ili zla. Svi imamo nešto mračno u sebi što nas, pod određenim okolnostima, može odvesti na tamnu stranu.
Da li je lako primetiti zlo u serijskim ubicama ili je to nemoguće?
Svi pretpostavljamo da bismo odmah primetili kada sa nekom osobom nešto nije kako treba, ali u stvarnosti je drugačije. Tokom krivičnog suđenja Tedu Bandiju održane su demonstracije žena koje su bile ubeđene da je on nevin. On im uopšte nije izgledao kao ubica. Svako, očigledno, u svojoj glavi ima ideju o tome kako bi kriminalac trebalo da izgleda. Međutim, većinu serijskih ubica bilo je teško uhvatiti jer su kroz život prolazili neprimećeno. Osim toga, kada nekoga volite, ne vidite ništa loše u toj osobi; tada vidite samo ono što želite da vidite. Ideja da biste mogli da živite sa serijskim ubicom je suviše apsurdna da bismo je uopšte u realnosti razmatrali.
Da li Vas je određeni serijski ubica inspirisao da napišete roman „Iskreno, mračno, duboko“?
Bilo ih je nekoliko. Ted Bandi je bio izvor inspiracije, ali i Denis Rejder koji je bio poznat kao BTK (Bind, Torture and Kill – veži, muči i ubij) ubica. Kada je policija uhapsila Denisa, njegova deca (koja su još uvek živela u istoj kući s njim) nisu imala pojma da je njihov otac sposoban za tako gnusna dela. Često zaboravljamo da članovi porodica serijskih ubica takođe mogu biti žrtve, i to moraju da nose sa sobom ceo život. Oni često osećaju krivicu zbog povezanosti sa zločincem. A ljudi će uvek misliti da ste na neki način štitili počinioca.
Koji je bio najveći izazov za Vas tokom pisanja ove knjige?
Ovu knjigu sam napisala tokom epidemije korone i lokdauna. Mnogo toga me je odvraćalo od pisanja jer moja deca nisu mogla da idu u školu, a ja sam bila zadužena za njihovo školovanje kod kuće. U isto vreme, ovaj roman mi je otvorio metaforički prozor u drugi svet, zbog čega sam se osećala manje zarobljenom, i to je učinilo pisanje neverovatno lakim. Najveći, suštinski izazov bio je da održim čitaoce u neizvesnosti s pitanjem da li je Meti zaista serijski ubica ili ne. „Iskreno, mračno, duboko“ nije roman u kome ima krvi do kolena, naglasak je stavljen na psihološku napetost. Pisac je poput mađioničara. Morate da skrećete pažnju čitalaca, i to bez varanja. Tek na kraju priče sve treba da se uklopi na jedan logičan način.
Autor: Ištvan Kops
Izvor: boekenkrant.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Svi pretpostavljamo da bismo odmah primetili kada sa nekom osobom nešto nije kako treba, ali u stvarnosti je drugačije. Tokom krivičnog suđenja Tedu Bandiju održane su demonstracije žena koje su bile ubeđene da je on nevin. On im uopšte nije izgledao kao ubica. Svako, očigledno, u svojoj glavi ima ideju o tome kako bi kriminalac trebalo da izgleda. Međutim, većinu serijskih ubica bilo je teško uhvatiti jer su kroz život prolazili neprimećeno. Osim toga, kada nekoga volite, ne vidite ništa loše u toj osobi; tada vidite samo ono što želite da vidite. Ideja da biste mogli da živite sa serijskim ubicom je suviše apsurdna da bismo je uopšte u realnosti razmatrali.
Da li Vas je određeni serijski ubica inspirisao da napišete roman „Iskreno, mračno, duboko“?
Bilo ih je nekoliko. Ted Bandi je bio izvor inspiracije, ali i Denis Rejder koji je bio poznat kao BTK (Bind, Torture and Kill – veži, muči i ubij) ubica. Kada je policija uhapsila Denisa, njegova deca (koja su još uvek živela u istoj kući s njim) nisu imala pojma da je njihov otac sposoban za tako gnusna dela. Često zaboravljamo da članovi porodica serijskih ubica takođe mogu biti žrtve, i to moraju da nose sa sobom ceo život. Oni često osećaju krivicu zbog povezanosti sa zločincem. A ljudi će uvek misliti da ste na neki način štitili počinioca.
Koji je bio najveći izazov za Vas tokom pisanja ove knjige?
Ovu knjigu sam napisala tokom epidemije korone i lokdauna. Mnogo toga me je odvraćalo od pisanja jer moja deca nisu mogla da idu u školu, a ja sam bila zadužena za njihovo školovanje kod kuće. U isto vreme, ovaj roman mi je otvorio metaforički prozor u drugi svet, zbog čega sam se osećala manje zarobljenom, i to je učinilo pisanje neverovatno lakim. Najveći, suštinski izazov bio je da održim čitaoce u neizvesnosti s pitanjem da li je Meti zaista serijski ubica ili ne. „Iskreno, mračno, duboko“ nije roman u kome ima krvi do kolena, naglasak je stavljen na psihološku napetost. Pisac je poput mađioničara. Morate da skrećete pažnju čitalaca, i to bez varanja. Tek na kraju priče sve treba da se uklopi na jedan logičan način.
Autor: Ištvan Kops
Izvor: boekenkrant.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Autor: Viktorija Selman
