Zalažete se za slobodno pokazivanje osećanja u poslovnom okruženju. Kakve koristi mogu da imam od toga što ću se, recimo, rasplakati na radnom mestu?

Ne zalažem se nužno za plakanje na radnom mestu – iako se to, naravno, ponekad događa. Namera mi je da ljudima dam do znanja da se osećanja ne mogu tek tako deaktivirati i da tzv. negativna osećanja takođe obavljaju važnu funkciju. Bes nas, na primer, podstiče da se borimo za nešto do čega nam je stalo. Najvažnije je da naučimo kako da reagujemo odgovarajućim osećanjem.

Kako se to postiže?

Razumevanjem. Što više znamo o osećanjima, to ćemo ih lakše kontrolisati. Tako ona postaju konstruktivna.

Da li to znači da nam razum govori kako da se osećamo?

Da, to je zaista slučaj sa osećanjima koja imaju socijalnu funkciju. U tu grupu spadaju bes, tuga, strah, stid i radost.

Ali kada moj šef pobesni, to mi baš i ne deluje kao rezultat pažljivog promišljanja.

Naravno. Verujem, pre svega, da je veoma važno praviti razliku između osećanja i emocija. Vašeg pobesnelog šefa su preplavile emocije, koje on nije u stanju da kontroliše. U pitanju su neproživljena osećanja iz prošlosti, koja u izvesnim situacijama izbijaju na površinu i potpuno su neprimerena. Klasični simptomi su znojavi dlanovi, ubrzan rad srca ili otežano disanje prilikom govora. Sa druge strane, svako ispoljavanje osećanja lišenih tereta prošlosti je primereno.

Možete li nam navesti neki primer?

Recimo da sam naručila nešto preko interneta i da mi je isporučen pogrešan proizvod. Bes mi u tom slučaju pomaže da nešto preduzmem kako bih dobila naručeni artikal. Da se umesto besa pojavio stid, ja bih se bavila sobom umesto rešavanjem problema. Ni tuga ne pomaže u takvoj situaciji. Ako se pak razgovor za posao ili prezentacija nekog projekta ne završe očekivanim rezultatom, tuga je odgovarajuće osećanje jer vam pomaže da prihvatite nešto što se ne može promeniti.

Na vašem spisku osnovnih osećanja nalaze se četiri negativna i samo jedno pozitivno.

Kako biste to razumeli, morate znati čemu osećanja služe: ona nam pomažu da rešimo probleme. Radost je osećanje koje se rađa kada su čovekove želje i stvarnost u saglasju. Takvo stanje stvari nam odgovara. Ostala osećanja nastaju kada postoji raskorak između stvarnosti i očekivanja. Takav odnos nam ne odgovara i zato ta osećanja nazivamo negativnim.

Emocionalnu kompetenciju smatrate ključem koji će nam otvoriti vrata boljeg sveta. Kako se to postiže?

Često srećem ljude koji sanjaju o tome da se bave nečim što ih ispunjava i na neki način doprinesu poboljšanju sveta u kome živimo. Ali oni su se istovremeno pomirili sa činjenicom da posao nije zabava i da se profit najčešće ostvaruje na račun drugih. Ova kontradikcija kod mnogih izaziva patnju. Verujem da bi kompanije morale da se potrude da pronađu definiciju uspeha izvan monetarne sfere. Veliki broj studija je pokazao da briga o opštem dobru vodi većem uspehu. Osećanja u tome igraju ključnu ulogu i potrebno je samo pronaći način da poslodavci i zaposleni steknu bolji uvid u njih.

To zvuči pomalo ezoterično.

Osećanja nemaju nikakve veze sa ezoterijom. Naučnici su dugo izbegavali da se bave tom temom zato što im je delovala poprilično apstraktno. Razvoj nauke i tehnologije nam je s vremenom omogućio da počnemo da registrujemo i kvantifikujemo osećanja u mozgu i danas neprestano raste broj stručnjaka koji se interesuju za ovu oblast istraživanja.

Ipak, realno gledano, kompanije traže radnike koji će efikasno obavljati svoj posao. Njihova osećanja su sekundarna.

Da, to je uobičajena predstava, ali društvo polako postaje svesno činjenice da se nedostatak emocionalne kompetencije negativno odražava na efikasnost.

Zašto?

Zato što su konflikti retko plodonosni. Tu je najčešće reč o beskrajnim pseudoracionalnim diskusijama, koje su prouzrokovane nečim što je u osnovi iracionalno. Često srećem ljude koji su veliki stručnjaci za oblast kojom se bave, ali zbog svojih emocija doživljavaju neuspeh za neuspehom. Svako ko je ikada radio u nekom preduzeću setiće se bar jednog sastanka na kome je došlo do svađe između dvoje kolega, pri čemu su svi prisutni bili svesni da sukob nema veze sa temom sastanka. Nažalost, još uvek ima veoma malo poslodavaca koji su spremni da se pozabave tim problemom.

Kako da reagujemo kada se suočimo sa nekontrolisanim izlivom emocija nekog kolege?

U tom trenutku ne bi trebalo da pokušavate da racionalno razgovarate sa tom osobom. To ne pomaže. Takođe morate voditi računa o tome da se i sami ne iznervirate. Treći korak je da pomognete kolegi da se smiri. Možda tako što ćete mu dati do znanja da razumete njegovo nezadovoljstvo. Ljudi su u takvim situacijama skloni da osude ponašanje svojih kolega, da im kažu da prestanu da se tako ponašaju i zatim im okrenu leđa, a to je upravo ono što je osobi koja se nalazi u tom stanju najmanje potrebno.

Autor: Serena Zatler
Izvor: tagesanzeiger.ch
Prevod: Jelena Tanasković