Kroz triler zaplet, autor romana „Pisac izdaleka“, „Časovi radosti“, „Vrlo malo svetlosti“, „Susret pod neobičnim okolnostima“..., predstavio je oporu sliku erozije svih vrednosti, izdaju, pogubne podele i sudbinu novinara i srpskog društva poslednjih decenija.

„Na sreću, ovakva priča se kod nas nije dogodila i nadam se da neće“, kaže Matijević za Novosti. „Neke druge su, nažalost, u stvarnosti imale sličan kraj kao i moj roman, mislim na nerazjašnjene smrti novinara. Sve moje knjige, uključujući čak i zbirke pesama, bave se sadašnjim vremenom i aktuelnim problemima. To danas nije retkost, čak je dominantan trend, ali kada sam počinjao da se bavim pisanjem osamdesetih, pogotovo devedesetih godina, to nije bilo uobičajeno. U to vreme se pretežno pisalo o samom procesu pisanja, bila je mnogo zastupljena i fantastika, i istorija, što jeste ostavilo dubok trag na meni, ali me nije skrenulo sa predodređenog puta. I sad, ako se od svojih početaka bavim savremenim životom pojedinca, sasvim je očekivano da se dotaknem i medija koji su danas važni, ali koji ne uživaju u svojoj važnosti, nego su izloženi pritiscima svake vrste. I što su uticajniji to trpe veće pritiske, pritom se na to gleda kao na nešto najnormalnije. Smatram da je odabrana tema aktuelna u čitavom svetu, a koliko sam je dobro obradio, na čitaocima je da prosude.“

Da li vaši junaci Saša Čomski i Vladimir Filipović imaju dvojnike u stvarnom životu?

Svi likovi i događaji su izmišljeni. Možda se u romanu neko udruženje, institucija, hotel, fudbalski klub, zove isto ili slično kao i postojeći, ali napisano se ne odnosi na njih. Naravno, da bi likovi bili uverljivi moraju ličiti na neke koje znamo. Često se događalo da mi čitalac kaže da sam dobro opisao osobu koju on poznaje, i odbija da poveruje da ja za tu osobu do tada nikada nisam čuo.

Naslov vaše knjige sugeriše pitanje – šta to ne može da kaže novinar, a može romanopisac?

Novinar ne može pisati o mukama i nepravdama kojima je izložen, a to može romanopisac, s tim što meni nije bio glavni cilj da opišem probleme novinara, već mrak koji vlada okolo njih i kroz koji oni tabanaju poslednje tri i po decenije, kao i još gušći mrak koji ih vrlo lako u budućnosti može okružiti. Kroz istoriju književnosti često smo se susretali sa delima čija je fikcija ubrzo postala stvarnost. Ovaj roman nema te pretenzije, ali nije loše imati na umu da pisci uz pomoć intuicije mogu predvideti budućnost, ili uz pomoć mašte nesvesno je prikazati. Novinari nemaju taj luksuz da slobodno interpretiraju događaje i da ih izmišljaju, ako u to ne ubrajamo ono što se danas zove spinovanje. Oni moraju da se koliko-toliko drže činjenica.

Da li su danas, u vremenu Fejsbuka, Tvitera, blogova, Jutjuba, potrebni slobodni mediji?

Uvek su bili i zauvek će biti potrebni, jer bez slobode medija nema ni slobode čoveka. A sloboda se, tu lekciju ne smemo zaboraviti, svakodnevno osvaja, ona nije konstanta, niti zagarantovana. Sasvim je normalno što ni čovek koji živi u 21. veku nije pošteđen borbe za slobodu govora. Dominacijom interneta stvara se privid da je ta sloboda osvojena, i taj privid je opasan. Likovi u mom romanu se neprestano sapliću o pojam slobode, jedni u težnji da budu slobodni, drugi u nameri da slobodu nekome spreče, ili barem ograniče.

Šta mislite, da li stvarnost utiče na medijsku scenu ili mediji zapravo kreiraju stvarnost?

U romanu mediji kreiraju stvarnost, tačnije to čine centri moći preko medija. U stvarnosti, mislim da još uvek nije tako, ali između medija i stvarnosti postoji jak obostrani uticaj, kao i latentna pretnja da mediji, kao i u mom romanu, već sutra kreiraju stvarnost.

Koliko je jurnjava za „klikovima“ na internetu zamračila našu stvarnost?

Nisam kompetentan za taj odgovor jer nisam na društvenim mrežama. Ipak sam na neki volšeban način i bez njih zadovoljavajuće obavešten. Nema jasno definisanog krivca za zamračenje naše stvarnosti, ali ima žrtava na sve strane. A, žrtve se pripisuju duhu vremena.

U romanu ste razmatrali slobodu ili neslobodu izražavanja, a da li smo zaboravili osnovno pravilo kako da se civilizovano sporazumemo sa neistomišljenicima?

Bez slobode govora nema ni slobodnih ljudi. Sloboda čini bit čoveka, njegovu čovečnost koja ga razlikuje od drugih bića ograničenih nužnošću. Razvijena, zrela i odgovorna ličnost mora biti slobodna, ako pristaje na neslobodu gubi atribute ličnosti.

U vreme vanrednog stanja izjavili ste da ste predali rukopis izdavaču i da možda više nećete ulaziti u avanturu pisanja. Da li je ova epidemija, ipak, bila izazov za vas?

Svaki put kada predam rukopis nove knjige čini mi se da više neću moći da pišem. Tako sam objavio 13 naslova. Ova epidemija me je samo umrtvila i ja tako umrtvljen čekam da mi neko kaže da je opasnost prošla i da nastavim da živim. Verovatno mi niko to neće saopštiti, pa ću se u jednom trenutku na svoju ruku trgnuti i nastaviti.

Od mnogih tema kojima ste se bavili, ne samo u poslednjem romanu, koja je za vas predstavljala najveći izazov?

Sve moje teme su slične. Pojedinac u savremenom svetu.

Ne postoji književna vrsta u kojoj se niste oprobali, da li je teže napisati dobar roman ili "skrojiti" dobru pesmu?

Sve je podjednako teško. Ako se uspe, to je čudo. Lično, mnogo mi je lakše sa pesmama. Možda zato što ih preko dve decenije ne pišem, već se neka od njih, s vremena na vreme, sama napiše. A na prozi mnogo radim i na svakom sledećem rukopisu više nego na prethodnom. Često napišem i po pet verzija istog romana i onda se odlučim za jednu, u nadi da je ona najbolja.

Kakva je sudbina pisane reči?

Podjednako neizvesna kao i čovekova.

Autor: Dragana Matović
Izvor: novosti.rs