Vladan Matijević: Cilj svakog umetničkog dela je da stvara i bolje ljude
„Želeo sam da napišem roman o nasilju, da prikažem naše vreme, da otkrijem moguće uzroke agresije koja vlada oko nas. A valjda je cilj svakog umetničkog dela da stvara i bolje ljude. Ne znam da li su umetnici u stanju da menjaju svet, oni su tu da postavljaju pitanja i ukazuju na nesklad. Probleme rešavaju samo prometeji. Eventualno moja Ira (lik iz dela ‘Pakrac’) i studenti“, kaže za Danas književnik Vladan Matijević.
Vladan Matijević je roman „Pakrac“ objavio 2023. godine, a delo je u januaru 2024. odnelo „Beogradskog pobednika“. Ninova nagrada mu je tom prilikom za mrvu izmakla, ali je Ninom ovenčan malo više od deceniju ranije za delo „Pisac izdaleka“. A kako se čitalačka publika sa „Pakracom“ mahom susrela 2024, zbog beogradske nagrade za književnost, izdvajamo ga kao jednog od najboljih romana prethodne godine. Tim povodom razgovarali smo sa Vladanom Matijevićem.
Kako se javila ideja za ovaj roman, da li tok svesne ili apstraktne situacije; kako se gradio koncept dela?
Roman „Pakrac“ je nastao drugačije nego moja prethodna dela. Kao što se moje knjige umnogome razlikuju jedna od druge, tako se i proces njihovog pisanja menjao. Nisam radio to ni namerno ni svesno. Nešto u meni je zahtevalo izmenu procesa da bih mogao da pišem. Kao što vidite, govorim samo o procesu stvaranja. Izbegavam da pričam o svojoj poetici koja se s vremenom menja, ne zato što sam tajanstven, nego zato što ne želim da čitaocu pokvarim doživljaj pri kasnijem čitanju mojih knjiga. Roman „Pakrac“ sam započeo tako što sam prvo napisao priču. Kada sam je završio, bio sam zadovoljan zbog uverljivh karaktera junaka i postignute atmosfere u njoj. Tada sam odlučio da ta priča bude prvo poglavlje novog romana, ali nisam odmah počeo da ga pišem. Radio sam na drugim rukopisima, međutim, sve vreme sam razmišljao i o tom romanu i praktično ga godinu-dve pisao u glavi. I to je ta razlika koju sam na početku pomenuo. Jer ranije sam do romana dolazio sa olovkom u ruci, pišući ga kao u groznici, a do ovog sam došao promišljajući dugo. Kada sam počeo stvarno da ga pišem, rečenice i poglavlja su se relativno brzo nizali, bilo mi je mnogo lakše nego sa prethodnim delima. „Pakrac“ je već bio izmaštan i samo sam ga zapisao. Opet, iako je proces pisanja bio drastično drugačiji, ne mogu reći da stilom znatno odudara od mojih prethodnih priča i romana.
Kompleksnost glavnog lika je fascinantna, navodi na saosećanje čak i u momentima bezumlja kada čini zlodela. Na neki način, doživela sam ga kao metaforu za čovečanstvo. Ko je on iz Vaše vizure, Vaš glavni junak/antiheroj?
Ja volim svoje junake/antijunake koliko god da su loši. Dok pišem, poistovećujem se sa njima. Pokušavam da objasnim njihove postupke i kad je to skoro pa nemoguće, insistiram na tome da su oni ljudska bića sa vrlinama i slabostima. Iako je teško opravdati ih, trudim se da to uradim, barem da pokažem zašto su postali takvi kakvi jesu. Vaša tvrdnja da ste glavnog junaka „Pakraca“ doživeli kao metaforu za čovečanstvo jako je zanimljiva jer ga je većina čitalaca, čini mi se, tumačila isključivo kao čoveka naše epohe, kojeg je obuzelo zlo i kojeg treba pobediti. Ne volim da namećem odgovore, drago mi je kada su oni različiti.
Nažalost, u realnom svetu neka deca ne dobiju ljubav i razumevanje roditelja tokom odrastanja, što je slučaj i sa glavnim likom. Po povratku iz rata više nego ranije sebe (samo)eskomunicira iz društva. Da li ste se i u kojoj meri bavili egzistencijalnom filozofijom i psihologijom čoveka u savremenom društvu?
Nisam se bavio naukom, ali sam uvek slušao i posmatrao ljude. Moje priče i romani se svakako bave egzistencijalnim problemima čoveka, čoveka bačenog u svet koji nije birao i koji ne razume. Roman „Pakrac“ je priča o nasilju i u njemu sam se trudio da iznesem neke od mogućih razloga zašto je naše društvo toliko nasilno. Kao jedan od razloga vidim i isuviše nehumano vaspitavanje dece koje je decenijama vladalo kod nas. Svakako da je bilo malo porodica koje su u toj meri zlostavljale decu, kao što su to radili mom glavnom junaku, ali klica tog načina vaspitavanja je bila i te kako prisutna, taj kolektivni duh i vojnička surovost su bila zastupljeni. Moj junak to nije izdržao. Istina, to nije bio njegov jedini problem, imao je i psihičkih tegoba, bio je i učesnik rata. Odluke koje je donosio bile su teške za njega, ali i za okolinu.
Film, muzika i knjige upečatljivo grade atmosferu romana, romanično je kako glavni lik odlazi u bioskop; knjige koje njegov poznanik na Đermu prodaje i značaj naslova dela koje te knjige nose… Roman indirektno podvlači ljubav prema umetnosti i pop kulturi. Šta je u tom kontekstu umetnost za Vas?
Trudim se da utolim svoju glad za umetnošću, zato dosta čitam, gledam filmove, slušam muziku. Interesuje me i likovna umetnost. Stoga i nije čudno što često neko od mojih junaka poseduje određena znanja iz neke umetnosti. Tako je i junak „Pakraca“ zaljubljenik u filmsku umetnost. Kao mlad želeo je da bude glumac. Koliko god da je njegova psiha bila oštećena, on je ipak pokušavao da pronađe izlaz iz tame svog uma. A naslovi filmova koji se pojavljuju u romanu oslikavaju kako njegov karakter tako i duh vremena. I naslovi knjiga koje se prodaju ispred ulaza u pijacu Đeram su interesantni. Neke knjige niko neće da kupi i pročita, iako su smatram i te kako potrebne našem čoveku danas. Neke naslove kupuje Ira i preko njih otkrivamo Irina interesovanja. Moj junak čita Kanetijevu knjigu ne bi li razumeo sebe i svoje postupke, prvenstveno da shvati zašto se 1991. godine prijavio u dobrovoljce. A Vaše pitanje šta je umetnost za mene, teško je. Ona je nešto važno, kao Sunce, kao vazduh, kao voda… Ona je svakako potreba bez čijeg zadovoljenja moj život ne bi bio kvalitetan, bojim se ni vredan.
Koja su – ugrubo – filmska, književna, likovna muzička… i druga ostvarenja gradila i uticala na Vašu ličnu estetiku i izgradnju ličnosti?
Toliko toga me je gradilo kroz vreme, teško je izdvojiti ono što je bilo presudno. Veliki su rasponi mojih interesovanja i oni su se s vremenom menjali. Pritom su verovatno neka umetnička dela na mene uticala podsvesno, neka su mi se sviđala, ali nisu uticala. Nisam u stanju ni trenutno da ocenim šta je za mene vrednije i šta više poštujem. Toliko su različite skulpture Rodena i Đakometija, a volim i jednog i drugog. Čija je izvedba kompozicije „Oči čornije bolja“, Luisa Amstronga ili Pavarotija? Čak i kad se autori bave istom temom i na prvi pogled se lako mogu uporediti i vrednovati, nisam u stanju to da uradim. Pa i kad se jedno delo oslanja na drugo. Ne mogu reći da li mi se više sviđa „Srce tame“ od Konrada ili Kopolina „Apokalipsa sad“. I kad smo kod apokalipse, ne bih mogao reći da li više cenim prikaz Otkrovenja Jovanovog kojeg daje Lorens u svom delu „Apokalipsa“, ili koji prezentuje Tarkovski u „Slovu o Apokalipsi“. Zbog njihove nadahnutosti teško je odbaciti bilo čiji stav, iako su oni suprotni. Tarkovski tvrdi da je Otkrovenje Jovanovo možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji, dok po Lorensovom sudu ono promoviše nasilje pod maskom jevanđeljskog učenja o hrišćanskoj ljubavi. Elem, mogao bih sad reći koja dela me više obuzimaju i više mi znače, koja više volim, ali kad ovaj intervju izađe iz štampe, možda to već neće biti istina. Zato ću prećutati uticaje.
Nećemo previše otkriti ako pomenemo munjevite nalete isečaka iz novina u pravim momentima i na pravi način, koje vas teraju da se zapitati dok ujedno prave sjajne digresije. Kako ste birali naslove? Ima li primera iz realnosti?
Vesti iz crne hronike su u romanu zbog postizanja atmosfere i da se pokaže da su postupci mog glavnog junaka razumljivi i da se on u neku ruku uklapa u vladajući milje. Želeo sam da kažem da možda i neprekidno bombardovanje stanovništva crnom hronikom izaziva agresiju kod njega. Crna hronika je inače dominantan obrazac izveštavanja koji koristi većina medija, pravdajući se da je to realnost. Za mnoge konzumente novina crna hronika je postala sastavni deo života i malo je onih koje bilo kakav strašan događaj iznenadi. A od vesti iz crne hronike je nemoguće sakriti se, i one sigurno ostavljaju trag na psihu svakog pojedinca. Naravno, nije crna hronika, koja dominira u vestima, isključivi krivac za agresiju i sveprisutno nasilje, ali ne smemo je olako ni abolirati. Većina vesti koje se nalaze u mom romanu su izmišljene, što ne znači da se slični događaji, ili istovetni, nisu stvarno i odigrali u nekoj ulici malo dalje od mesta koje je u romanu pomenuto. Postoji nekoliko istinitih vesti, one su prepoznatljive i imaju za cilj da čitalac datira vreme kada se radnja romana događa, ali i da stvore utisak da su i one druge stvarne i prepisane iz novina.
Roman stoji u znaku konkretnih socijalnih problema našeg društva, od beskućništva, socijalne nepravde, licemerja, nemaštine, policijskog nemara i neinteligencije. Koliko crpite iz stvarnosti i koji su socijalni faktori kod nas aktuelni koji Vas najviše pogađaju kao čoveka?
Svi likovi i svi događaji su izmišljeni. Kada se u vreme dok pišem dogodi nešto što mi je inspirativno za priču, taj događaj uvek obradim i prilagodim priči, retko kada neki unesem neizmenjenog. Ali koliko god moja priča bila izmišljena, trudim se da atmosfera bude stvarna, da odražava duh vremena koje živimo, da ogoli društvo, koliko je moguće. Trudim se da ostane svedočanstvo o ljudima koji su živeli i borili se sa svojim problemima. Naravno, svaka nepravda me pogađa i sa godinama nisam postao imun na patnju. Ali ako već ne mogu da pomognem nikome od nas, pokušavam da ostavim trag o našem dobu i našim mukama.
Kao i glavni i svi ostali su satkani od čemera i zlata. Kako ste ih gradili?
Ponekad počnem od nekog stvarnog lika, pozajmim njegov izgled, ime ili jednu karakternu osobinu i onda nadograđujem, izmišljam. Ni sam ne znam kada oni postanu životni, možda kad njihov život dobije izvesni beleg. Pepi iz „Pakraca“ je slično nastao. Prvo sam zamislio čoveka koji na hoklici uzvikuje parole i koji na raskrsnici reguliše saobraćaj. Sa jedne strane je bilo lako, glavni junak se sam stvorio, već na kraju prvog poglavlja sam imao osobu podeljene ličnosti i trebalo ga je kroz roman samo osvetljavati i njegov karakter učiniti što realnijim. S druge strane je bilo teško, jer moj junak je psihički bolestan, a opet stvarnost sagledava izuzetno lucidno. Zato sam dosta prostora dao njegovom dugogodišnjem lekaru doktoru Teodosiću koji pred sobom vidi neobičan slučaj, nikako tipičan, slučaj o kojem vodi poseban dnevnik zapažanja. Preko doktora i njegovih reakcija sam to, nadam se, uspeo.
Koja je simbolika Ire? Lični utisak je da predstavlja romantičnu nadu u životu očajnički ogorčenog čoveka…
Ira je svetla tačka ovog romana. Mlada osoba koja ne prihvata društvo u kojem živi. Osoba koja se buni, koja ne pristaje na budućnost koja joj se nudi. Ona ni sama ne zna kojim putem da krene, kako da se izbori za svoje ideale, ali je svesna opšteg stanja. Ispostavilo se, nepunu godinu kasnije, da sam video nadu tamo gde se u stvarnosti ona i nalazila. U mladom naraštaju. Ali tu se jedino i mogla nalaziti, kad se bolje razmisli. Inače, iz jednog kritičkog prikaza „Pakraca“ saznao sam da je Ira ime rimske boginje srdžbe. To nisam znao, ali slučaj komedijant ili moja intuicija učinili su da ime te junakinje bude još veća metafora.
Kako se javila ideja za ovaj roman, da li tok svesne ili apstraktne situacije; kako se gradio koncept dela?
Roman „Pakrac“ je nastao drugačije nego moja prethodna dela. Kao što se moje knjige umnogome razlikuju jedna od druge, tako se i proces njihovog pisanja menjao. Nisam radio to ni namerno ni svesno. Nešto u meni je zahtevalo izmenu procesa da bih mogao da pišem. Kao što vidite, govorim samo o procesu stvaranja. Izbegavam da pričam o svojoj poetici koja se s vremenom menja, ne zato što sam tajanstven, nego zato što ne želim da čitaocu pokvarim doživljaj pri kasnijem čitanju mojih knjiga. Roman „Pakrac“ sam započeo tako što sam prvo napisao priču. Kada sam je završio, bio sam zadovoljan zbog uverljivh karaktera junaka i postignute atmosfere u njoj. Tada sam odlučio da ta priča bude prvo poglavlje novog romana, ali nisam odmah počeo da ga pišem. Radio sam na drugim rukopisima, međutim, sve vreme sam razmišljao i o tom romanu i praktično ga godinu-dve pisao u glavi. I to je ta razlika koju sam na početku pomenuo. Jer ranije sam do romana dolazio sa olovkom u ruci, pišući ga kao u groznici, a do ovog sam došao promišljajući dugo. Kada sam počeo stvarno da ga pišem, rečenice i poglavlja su se relativno brzo nizali, bilo mi je mnogo lakše nego sa prethodnim delima. „Pakrac“ je već bio izmaštan i samo sam ga zapisao. Opet, iako je proces pisanja bio drastično drugačiji, ne mogu reći da stilom znatno odudara od mojih prethodnih priča i romana.
Kompleksnost glavnog lika je fascinantna, navodi na saosećanje čak i u momentima bezumlja kada čini zlodela. Na neki način, doživela sam ga kao metaforu za čovečanstvo. Ko je on iz Vaše vizure, Vaš glavni junak/antiheroj?
Ja volim svoje junake/antijunake koliko god da su loši. Dok pišem, poistovećujem se sa njima. Pokušavam da objasnim njihove postupke i kad je to skoro pa nemoguće, insistiram na tome da su oni ljudska bića sa vrlinama i slabostima. Iako je teško opravdati ih, trudim se da to uradim, barem da pokažem zašto su postali takvi kakvi jesu. Vaša tvrdnja da ste glavnog junaka „Pakraca“ doživeli kao metaforu za čovečanstvo jako je zanimljiva jer ga je većina čitalaca, čini mi se, tumačila isključivo kao čoveka naše epohe, kojeg je obuzelo zlo i kojeg treba pobediti. Ne volim da namećem odgovore, drago mi je kada su oni različiti.
Nažalost, u realnom svetu neka deca ne dobiju ljubav i razumevanje roditelja tokom odrastanja, što je slučaj i sa glavnim likom. Po povratku iz rata više nego ranije sebe (samo)eskomunicira iz društva. Da li ste se i u kojoj meri bavili egzistencijalnom filozofijom i psihologijom čoveka u savremenom društvu?
Nisam se bavio naukom, ali sam uvek slušao i posmatrao ljude. Moje priče i romani se svakako bave egzistencijalnim problemima čoveka, čoveka bačenog u svet koji nije birao i koji ne razume. Roman „Pakrac“ je priča o nasilju i u njemu sam se trudio da iznesem neke od mogućih razloga zašto je naše društvo toliko nasilno. Kao jedan od razloga vidim i isuviše nehumano vaspitavanje dece koje je decenijama vladalo kod nas. Svakako da je bilo malo porodica koje su u toj meri zlostavljale decu, kao što su to radili mom glavnom junaku, ali klica tog načina vaspitavanja je bila i te kako prisutna, taj kolektivni duh i vojnička surovost su bila zastupljeni. Moj junak to nije izdržao. Istina, to nije bio njegov jedini problem, imao je i psihičkih tegoba, bio je i učesnik rata. Odluke koje je donosio bile su teške za njega, ali i za okolinu.
Film, muzika i knjige upečatljivo grade atmosferu romana, romanično je kako glavni lik odlazi u bioskop; knjige koje njegov poznanik na Đermu prodaje i značaj naslova dela koje te knjige nose… Roman indirektno podvlači ljubav prema umetnosti i pop kulturi. Šta je u tom kontekstu umetnost za Vas?
Trudim se da utolim svoju glad za umetnošću, zato dosta čitam, gledam filmove, slušam muziku. Interesuje me i likovna umetnost. Stoga i nije čudno što često neko od mojih junaka poseduje određena znanja iz neke umetnosti. Tako je i junak „Pakraca“ zaljubljenik u filmsku umetnost. Kao mlad želeo je da bude glumac. Koliko god da je njegova psiha bila oštećena, on je ipak pokušavao da pronađe izlaz iz tame svog uma. A naslovi filmova koji se pojavljuju u romanu oslikavaju kako njegov karakter tako i duh vremena. I naslovi knjiga koje se prodaju ispred ulaza u pijacu Đeram su interesantni. Neke knjige niko neće da kupi i pročita, iako su smatram i te kako potrebne našem čoveku danas. Neke naslove kupuje Ira i preko njih otkrivamo Irina interesovanja. Moj junak čita Kanetijevu knjigu ne bi li razumeo sebe i svoje postupke, prvenstveno da shvati zašto se 1991. godine prijavio u dobrovoljce. A Vaše pitanje šta je umetnost za mene, teško je. Ona je nešto važno, kao Sunce, kao vazduh, kao voda… Ona je svakako potreba bez čijeg zadovoljenja moj život ne bi bio kvalitetan, bojim se ni vredan.
Koja su – ugrubo – filmska, književna, likovna muzička… i druga ostvarenja gradila i uticala na Vašu ličnu estetiku i izgradnju ličnosti?
Toliko toga me je gradilo kroz vreme, teško je izdvojiti ono što je bilo presudno. Veliki su rasponi mojih interesovanja i oni su se s vremenom menjali. Pritom su verovatno neka umetnička dela na mene uticala podsvesno, neka su mi se sviđala, ali nisu uticala. Nisam u stanju ni trenutno da ocenim šta je za mene vrednije i šta više poštujem. Toliko su različite skulpture Rodena i Đakometija, a volim i jednog i drugog. Čija je izvedba kompozicije „Oči čornije bolja“, Luisa Amstronga ili Pavarotija? Čak i kad se autori bave istom temom i na prvi pogled se lako mogu uporediti i vrednovati, nisam u stanju to da uradim. Pa i kad se jedno delo oslanja na drugo. Ne mogu reći da li mi se više sviđa „Srce tame“ od Konrada ili Kopolina „Apokalipsa sad“. I kad smo kod apokalipse, ne bih mogao reći da li više cenim prikaz Otkrovenja Jovanovog kojeg daje Lorens u svom delu „Apokalipsa“, ili koji prezentuje Tarkovski u „Slovu o Apokalipsi“. Zbog njihove nadahnutosti teško je odbaciti bilo čiji stav, iako su oni suprotni. Tarkovski tvrdi da je Otkrovenje Jovanovo možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji, dok po Lorensovom sudu ono promoviše nasilje pod maskom jevanđeljskog učenja o hrišćanskoj ljubavi. Elem, mogao bih sad reći koja dela me više obuzimaju i više mi znače, koja više volim, ali kad ovaj intervju izađe iz štampe, možda to već neće biti istina. Zato ću prećutati uticaje.
Nećemo previše otkriti ako pomenemo munjevite nalete isečaka iz novina u pravim momentima i na pravi način, koje vas teraju da se zapitati dok ujedno prave sjajne digresije. Kako ste birali naslove? Ima li primera iz realnosti?
Vesti iz crne hronike su u romanu zbog postizanja atmosfere i da se pokaže da su postupci mog glavnog junaka razumljivi i da se on u neku ruku uklapa u vladajući milje. Želeo sam da kažem da možda i neprekidno bombardovanje stanovništva crnom hronikom izaziva agresiju kod njega. Crna hronika je inače dominantan obrazac izveštavanja koji koristi većina medija, pravdajući se da je to realnost. Za mnoge konzumente novina crna hronika je postala sastavni deo života i malo je onih koje bilo kakav strašan događaj iznenadi. A od vesti iz crne hronike je nemoguće sakriti se, i one sigurno ostavljaju trag na psihu svakog pojedinca. Naravno, nije crna hronika, koja dominira u vestima, isključivi krivac za agresiju i sveprisutno nasilje, ali ne smemo je olako ni abolirati. Većina vesti koje se nalaze u mom romanu su izmišljene, što ne znači da se slični događaji, ili istovetni, nisu stvarno i odigrali u nekoj ulici malo dalje od mesta koje je u romanu pomenuto. Postoji nekoliko istinitih vesti, one su prepoznatljive i imaju za cilj da čitalac datira vreme kada se radnja romana događa, ali i da stvore utisak da su i one druge stvarne i prepisane iz novina.
Roman stoji u znaku konkretnih socijalnih problema našeg društva, od beskućništva, socijalne nepravde, licemerja, nemaštine, policijskog nemara i neinteligencije. Koliko crpite iz stvarnosti i koji su socijalni faktori kod nas aktuelni koji Vas najviše pogađaju kao čoveka?
Svi likovi i svi događaji su izmišljeni. Kada se u vreme dok pišem dogodi nešto što mi je inspirativno za priču, taj događaj uvek obradim i prilagodim priči, retko kada neki unesem neizmenjenog. Ali koliko god moja priča bila izmišljena, trudim se da atmosfera bude stvarna, da odražava duh vremena koje živimo, da ogoli društvo, koliko je moguće. Trudim se da ostane svedočanstvo o ljudima koji su živeli i borili se sa svojim problemima. Naravno, svaka nepravda me pogađa i sa godinama nisam postao imun na patnju. Ali ako već ne mogu da pomognem nikome od nas, pokušavam da ostavim trag o našem dobu i našim mukama.
Kao i glavni i svi ostali su satkani od čemera i zlata. Kako ste ih gradili?
Ponekad počnem od nekog stvarnog lika, pozajmim njegov izgled, ime ili jednu karakternu osobinu i onda nadograđujem, izmišljam. Ni sam ne znam kada oni postanu životni, možda kad njihov život dobije izvesni beleg. Pepi iz „Pakraca“ je slično nastao. Prvo sam zamislio čoveka koji na hoklici uzvikuje parole i koji na raskrsnici reguliše saobraćaj. Sa jedne strane je bilo lako, glavni junak se sam stvorio, već na kraju prvog poglavlja sam imao osobu podeljene ličnosti i trebalo ga je kroz roman samo osvetljavati i njegov karakter učiniti što realnijim. S druge strane je bilo teško, jer moj junak je psihički bolestan, a opet stvarnost sagledava izuzetno lucidno. Zato sam dosta prostora dao njegovom dugogodišnjem lekaru doktoru Teodosiću koji pred sobom vidi neobičan slučaj, nikako tipičan, slučaj o kojem vodi poseban dnevnik zapažanja. Preko doktora i njegovih reakcija sam to, nadam se, uspeo.
Koja je simbolika Ire? Lični utisak je da predstavlja romantičnu nadu u životu očajnički ogorčenog čoveka…
Ira je svetla tačka ovog romana. Mlada osoba koja ne prihvata društvo u kojem živi. Osoba koja se buni, koja ne pristaje na budućnost koja joj se nudi. Ona ni sama ne zna kojim putem da krene, kako da se izbori za svoje ideale, ali je svesna opšteg stanja. Ispostavilo se, nepunu godinu kasnije, da sam video nadu tamo gde se u stvarnosti ona i nalazila. U mladom naraštaju. Ali tu se jedino i mogla nalaziti, kad se bolje razmisli. Inače, iz jednog kritičkog prikaza „Pakraca“ saznao sam da je Ira ime rimske boginje srdžbe. To nisam znao, ali slučaj komedijant ili moja intuicija učinili su da ime te junakinje bude još veća metafora.
Da li postoji razlog zbog čega se radnja romana, osim oko Pakraca, manje više vrti oko pijace Đeram?
Tačno je da se radnja čitavog romana odvija oko pijace Đeram. Dvoumio sam se na početku između te lokacije i još jedne i odabrao sam nju. Nekako se dogodi da kada radnju dela smeštam u Beograd, skoro uvek zaključim da mi Bulevar kralja Aleksandra najviše odgovara. Ni sam ne znam zašto je tako. Ispostavilo se da neki moji poznanici žive blizu Đerma i oni mi kažu da sad, kad prolaze pored pijace, nesvesno pogledom traže Pepija, prosjaka Draga, Miljanu… Za mene je to potvrda da je roman „Pakrac“ ostavio snažan utisak na njih i da moji junaci žive. I razumem ih, i ja sam stojeći u Patrijaršijskom parku, kada sam boravio u Moskvi, pomalo zazirao od Volanda, Azazela i mačka Behemota.
Pakrac nije metafora, trenutno se događa na brojnim svetskim lokacijama. Pakrac pravi ljude poput Pepija. Da li je moguće umetnički se usprotiviti „Pakracu“, jer sam Vaše delo doživela, između ostalog, i kao antiranti roman.
Tačno, roman je između ostalog i antiratni. Pepijevo ponašanje je umnogome posledica učešća u ratu, možda bi on postao drugačiji čovek da ga je rat mimoišao. Rat je sigurno najgori čovekov izum. Nema nikakvog opravdanja za užas i pustošenje koje rat izaziva, a najstrašnije je što u čoveku budi zversko ponašanje. Očigledno je da nema načina da se ratovi u svetu zaustave, ali može se govoriti protiv njih i ukazivati na pogubnost njihovog dejstva. Moj roman se protivi nasilju i svemu što ono proizvodi. Protivi se ratovima, crnoj hronici, agresiji kao sredstvu za rešavanje problema, odsustvu ljubavi pri vaspitanju dece, nedostataku empatije prema bližnjem.
Psihološki, kulturološki, egzistencijalno… stičem utisak da roman – kroz negativ, u mnogim svojim blistavim momentima preslikava objašnjenje kako možemo biti bolji ljudi. Da li ste imali taj cilj ili se nešto drugo odvijalo iza zamisli dela?
Želeo sam da napišem roman o nasilju, da prikažem naše vreme, da otkrijem moguće uzroke agresije koja vlada oko nas. A valjda je cilj svakog umetničkog dela da stvara i bolje ljude. Ne znam da li su umetnici u stanju da menjaju svet, oni su tu da postavljaju pitanja i ukazuju na nesklad. Probleme rešavaju samo prometeji. Eventualno moja Ira i studenti.
Kako trenutni događaji u Srbiji, aktuelni, tragični, a sa druge strane studentsko ustajanje koje budi nadu, utiču na Vas?
Prijatno sam iznenađen pobunom studenata i maturanata. Uprkos zavodljivim lažima, koje se svakodnevno plasiraju u medijima, oni su ostali budni i adekvatno reagovali. Posebno mi se sviđaju parole koje nose na protestima. Citiraju Heraklita, Kanta, Kamija, Šekspira, što znači da su pročitali neke važne knjige i da znaju prave vrednosti. Verujem tim mladim ljudima, imali su hrabrosti da starijima održe lekciju. Ako živimo, jasno su nam poručili, nužno je da živimo časno.
Šta biste na društvenom i kulturnom planu voleli da se desi u Srbiji u novoj 2025. godini?
Želim da Srbija ozdravi.
Autor: Una Miletić
Izvor: danas.rs
Tačno je da se radnja čitavog romana odvija oko pijace Đeram. Dvoumio sam se na početku između te lokacije i još jedne i odabrao sam nju. Nekako se dogodi da kada radnju dela smeštam u Beograd, skoro uvek zaključim da mi Bulevar kralja Aleksandra najviše odgovara. Ni sam ne znam zašto je tako. Ispostavilo se da neki moji poznanici žive blizu Đerma i oni mi kažu da sad, kad prolaze pored pijace, nesvesno pogledom traže Pepija, prosjaka Draga, Miljanu… Za mene je to potvrda da je roman „Pakrac“ ostavio snažan utisak na njih i da moji junaci žive. I razumem ih, i ja sam stojeći u Patrijaršijskom parku, kada sam boravio u Moskvi, pomalo zazirao od Volanda, Azazela i mačka Behemota.
Pakrac nije metafora, trenutno se događa na brojnim svetskim lokacijama. Pakrac pravi ljude poput Pepija. Da li je moguće umetnički se usprotiviti „Pakracu“, jer sam Vaše delo doživela, između ostalog, i kao antiranti roman.
Tačno, roman je između ostalog i antiratni. Pepijevo ponašanje je umnogome posledica učešća u ratu, možda bi on postao drugačiji čovek da ga je rat mimoišao. Rat je sigurno najgori čovekov izum. Nema nikakvog opravdanja za užas i pustošenje koje rat izaziva, a najstrašnije je što u čoveku budi zversko ponašanje. Očigledno je da nema načina da se ratovi u svetu zaustave, ali može se govoriti protiv njih i ukazivati na pogubnost njihovog dejstva. Moj roman se protivi nasilju i svemu što ono proizvodi. Protivi se ratovima, crnoj hronici, agresiji kao sredstvu za rešavanje problema, odsustvu ljubavi pri vaspitanju dece, nedostataku empatije prema bližnjem.
Psihološki, kulturološki, egzistencijalno… stičem utisak da roman – kroz negativ, u mnogim svojim blistavim momentima preslikava objašnjenje kako možemo biti bolji ljudi. Da li ste imali taj cilj ili se nešto drugo odvijalo iza zamisli dela?
Želeo sam da napišem roman o nasilju, da prikažem naše vreme, da otkrijem moguće uzroke agresije koja vlada oko nas. A valjda je cilj svakog umetničkog dela da stvara i bolje ljude. Ne znam da li su umetnici u stanju da menjaju svet, oni su tu da postavljaju pitanja i ukazuju na nesklad. Probleme rešavaju samo prometeji. Eventualno moja Ira i studenti.
Kako trenutni događaji u Srbiji, aktuelni, tragični, a sa druge strane studentsko ustajanje koje budi nadu, utiču na Vas?
Prijatno sam iznenađen pobunom studenata i maturanata. Uprkos zavodljivim lažima, koje se svakodnevno plasiraju u medijima, oni su ostali budni i adekvatno reagovali. Posebno mi se sviđaju parole koje nose na protestima. Citiraju Heraklita, Kanta, Kamija, Šekspira, što znači da su pročitali neke važne knjige i da znaju prave vrednosti. Verujem tim mladim ljudima, imali su hrabrosti da starijima održe lekciju. Ako živimo, jasno su nam poručili, nužno je da živimo časno.
Šta biste na društvenom i kulturnom planu voleli da se desi u Srbiji u novoj 2025. godini?
Želim da Srbija ozdravi.
Autor: Una Miletić
Izvor: danas.rs
Autor: Vladan Matijević
