Vladan Matijević: Čovek je na putu da postane rob
Posle dve godine pauze i zapažene knjige priča "Pristaništa", koja je osvojila nagrade "Stevan Sremac" i "Danko Popović", Vladan Matijević (1962) se oglasio novim romanom "Susret pod neobičnim okolnostima", u izdanju "Lagune".
Jedan od najcenjenijih savremenih srpskih pripovedača i romanopisaca dobitnik je Andrićeve nagrade za knjigu priča "Prilično mrtvi", NIN-ove nagrade za roman "Pisac izdaleka" i priznanja "Meša Selimović", "Borisav Stanković" i "Isidora Sekulić" za roman "Vrlo malo svetlosti", i prevođen je na francuski, nemački, španski, italijanski i makedonski jezik.
U "Susretu pod neobičnim okolnostima" piše o poimanju sudbinskog i nebeskog i još jednom pokazuje zašto njegove knjige dobijaju najznačajnije književne nagrade, zašto o njima pišu ugledni književni kritičari, zašto se toliko čitaju i prevode na strane jezike. Po prvim ocenama kritike, ovaj roman je svakako "još jedna potvrda da postoje autori sposobni da čitaocu prirede nezaboravnu svečanost".
Matijević u svojoj dvanaestoj knjizi predstavlja priču o ženi koja čitavog života čeka jednog muškarca i njenoj veri da će on doći ili je nazvati telefonom.
– Ovo je roman o njenoj nakaradnoj veri u Boga, o njenom odnosu prema kćerki, komšinici Bosi, životu, moralu... U romanu se govori i o palanačkom životu i njegovim zamkama, ali, svakako, najpre o ljubavi, i to ne običnoj, već sudbinskoj, onoj koja ima moć da obeleži ceo život i usmeri ga u pravcu koji može voditi u stradanje - kaže, za "Novosti", Matijević.
Šta vas je podstaklo na pisanje ove priče sa posrnulim anđelom Milinkom i gospođom u godinama Anom Žeželj, u glavnim ulogama?
– Na pisanje me je podstakla želja da napišem duhovit roman u kome ima i fantastike. Želja da se na neko vreme sklonim od angažovanih tema i naše svakodnevice zatrovane estradom i politikom. Da živim u nekoj bogatoj, uređenoj zemlji, verovatno bi svi moji romani bili poput ovog i poput romana "Časovi radosti" iz 2006. godine.
Kakvo je lice te svakodnevice?
– Šund i kič su osvojili našu stvarnost. Prave vrednosti su zatrpane njima i skoro da su neprimetne. Stvarnost sve više liči na rijaliti program. Nevidljiva kamera prati nas, nepoznati režiseri montiraju naše živote. Ali svaki čovek može da stvori svoj mali svet, svoje ostrvo na kome će slušati muziku koju voli, čitati dobre knjige, gledati dobre filmove, i ostvarivati kontakte sa sebi sličnim ljudima stvarajući tako arhipelage.
Kako ste stvorili lik Ane Žeželj, ko je ona?
– Ana Žeželj je kapriciozna, namćorasta, ratoborna starica. Ona se pod mojim perom sama stvorila.
Iako je drugi junak, anđeo Milinko, načitan i pun znanja, živi u biblioteci, voli Gogolja, Bulgakova i Brjusova, loše se kotira u svom anđeoskom svetu. Ukazuje li to na sličnost odnosa među ljudima?
– Svet anđela i demona i naš svet, u mom romanu, nisu paralelni svetovi već jedan isti, tako da svi funkcionišu po istim zakonima i običajima. Čitaoci će moći da vide da i među anđelima ima zamršenih i komplikovanih odnosa.
Njemu je, kao po kazni, pripala Srbija u nadležnost, u kojoj, kako kažete, ima jako malo pravih vernika, računajući i sveštenike. Znači li to da smo paganski narod?
– Tako tvrdim u romanu, ali ne znam u kojoj meri je stvarno tako. Naravno da ima dosta pravih vernika, kao što ima i ateista, mada smatram da onih koji misle da su vernici, a svojim delima i mislima to ne demonstriraju, ima najviše.
DEFICIT ANĐELA
– Nekad je bilo dovoljno anđela, pa je svaki čovek imao svog zaštitnika. Kasnije se situacija pogoršala, kao i u većini drugih stvari. Anđeli se, jasno, nisu razmnožavali, a ljudima je parenje neprestano bilo na pameti. Zbog toga se pojavio deficit anđela, ali i zbog činjenice da se njihov broj osetno smanjio. U večitom ratu koji se vodi između njih i demona, oni su imali gubitke. Anđeli jesu bili jači u borbi prsa u prsa, ali u poslednjem veku demoni su bili tehnološki napredniji. Zato su anđeli dobijali sve veće okruge i sve više ljudi na revers - piše Matijević u romanu "Susret pod neobičnim okolnostima".
U "Susretu pod neobičnim okolnostima" piše o poimanju sudbinskog i nebeskog i još jednom pokazuje zašto njegove knjige dobijaju najznačajnije književne nagrade, zašto o njima pišu ugledni književni kritičari, zašto se toliko čitaju i prevode na strane jezike. Po prvim ocenama kritike, ovaj roman je svakako "još jedna potvrda da postoje autori sposobni da čitaocu prirede nezaboravnu svečanost".
Matijević u svojoj dvanaestoj knjizi predstavlja priču o ženi koja čitavog života čeka jednog muškarca i njenoj veri da će on doći ili je nazvati telefonom.
– Ovo je roman o njenoj nakaradnoj veri u Boga, o njenom odnosu prema kćerki, komšinici Bosi, životu, moralu... U romanu se govori i o palanačkom životu i njegovim zamkama, ali, svakako, najpre o ljubavi, i to ne običnoj, već sudbinskoj, onoj koja ima moć da obeleži ceo život i usmeri ga u pravcu koji može voditi u stradanje - kaže, za "Novosti", Matijević.
Šta vas je podstaklo na pisanje ove priče sa posrnulim anđelom Milinkom i gospođom u godinama Anom Žeželj, u glavnim ulogama?
– Na pisanje me je podstakla želja da napišem duhovit roman u kome ima i fantastike. Želja da se na neko vreme sklonim od angažovanih tema i naše svakodnevice zatrovane estradom i politikom. Da živim u nekoj bogatoj, uređenoj zemlji, verovatno bi svi moji romani bili poput ovog i poput romana "Časovi radosti" iz 2006. godine.
Kakvo je lice te svakodnevice?
– Šund i kič su osvojili našu stvarnost. Prave vrednosti su zatrpane njima i skoro da su neprimetne. Stvarnost sve više liči na rijaliti program. Nevidljiva kamera prati nas, nepoznati režiseri montiraju naše živote. Ali svaki čovek može da stvori svoj mali svet, svoje ostrvo na kome će slušati muziku koju voli, čitati dobre knjige, gledati dobre filmove, i ostvarivati kontakte sa sebi sličnim ljudima stvarajući tako arhipelage.
Kako ste stvorili lik Ane Žeželj, ko je ona?
– Ana Žeželj je kapriciozna, namćorasta, ratoborna starica. Ona se pod mojim perom sama stvorila.
Iako je drugi junak, anđeo Milinko, načitan i pun znanja, živi u biblioteci, voli Gogolja, Bulgakova i Brjusova, loše se kotira u svom anđeoskom svetu. Ukazuje li to na sličnost odnosa među ljudima?
– Svet anđela i demona i naš svet, u mom romanu, nisu paralelni svetovi već jedan isti, tako da svi funkcionišu po istim zakonima i običajima. Čitaoci će moći da vide da i među anđelima ima zamršenih i komplikovanih odnosa.
Njemu je, kao po kazni, pripala Srbija u nadležnost, u kojoj, kako kažete, ima jako malo pravih vernika, računajući i sveštenike. Znači li to da smo paganski narod?
– Tako tvrdim u romanu, ali ne znam u kojoj meri je stvarno tako. Naravno da ima dosta pravih vernika, kao što ima i ateista, mada smatram da onih koji misle da su vernici, a svojim delima i mislima to ne demonstriraju, ima najviše.
DEFICIT ANĐELA
– Nekad je bilo dovoljno anđela, pa je svaki čovek imao svog zaštitnika. Kasnije se situacija pogoršala, kao i u većini drugih stvari. Anđeli se, jasno, nisu razmnožavali, a ljudima je parenje neprestano bilo na pameti. Zbog toga se pojavio deficit anđela, ali i zbog činjenice da se njihov broj osetno smanjio. U večitom ratu koji se vodi između njih i demona, oni su imali gubitke. Anđeli jesu bili jači u borbi prsa u prsa, ali u poslednjem veku demoni su bili tehnološki napredniji. Zato su anđeli dobijali sve veće okruge i sve više ljudi na revers - piše Matijević u romanu "Susret pod neobičnim okolnostima".
Kako savremeni čovek doživljava veru, da li mu je potrebna?
– Živimo u teškim vremenima, čoveku je potrebna vera, svakako neki oslonac, smisao, izvor snage, a na svakom pojedincu je da otkrije šta mu to pruža.
Kako pronalazimo taj oslonac?
– Ni u jednom vremenu nije bilo lako pronaći smisao i oslonac, tačku otpora besmislu i patnji. Za Dekarta je sumnja bila najvažnija, a za Kamija pobuna. Jedan je rekao: "Sumnjam, dakle postojim", drugi je rekao: "Bunim se, dakle postojim". Vernicima je lakše nego onim ljudima koje stalno muči sumnja i onima koji imaju potreba za pobunom. Gde će se pojedinac svrstati, zavisi možda i od njega samog, mada u to nisam siguran.
Koliko nam je mesta ostalo za čistu ljubav?
– To je stvar individue. Ali treba imati u vidu da je anđeo Milinko odabrao da se skloni u kuću žene problematičnog života i karaktera, zato što je ona više od bilo koga u srcu gajila ljubav.
Sa kojim demonima se danas borimo i kakvi su nam izgledi?
– Naši izgledi nisu sjajni, ali posedujemo iskustvo, kako naše tako i ljudskog roda. Onih koji su živeli i borili se pre nas i kojima takođe nikad nije bilo lako, što je zapisano u mnogim knjigama.
Uspeva li dobra književnost da bude sastavni deo naše svakodnevice, ili joj se okrećemo samo tokom kratkotrajnih godišnjih odmora, na plažama?
– Kvalitetna književnost jeste više nego ikad potisnuta, zatrpana što lošom što lakom književnošću, ali postoji, kao što postoje i ljudi koji je prate. Istina, čovek sve manje ima vremena za sebe i prave vrednosti, što je apsurdno kada se uzme u obzir da čovek neprestano pronalazi aparate i uređaje koji treba da mu olakšaju život. To je veliki problem čoveka ovoga veka, koji je na putu da postane rob. Ali ubeđen sam da će urođena potreba za slobodom naterati ljude da se probude, a zatim pobune i nađu rešenje.
NEZNALICE BRINU O KULTURI
Kako se kultura drži u ovo vreme?
– Kulturu treba gajiti i negovati da bi ona davala plodove. One koji su danas zaduženi za brigu o njoj odlukuje nezainteresovanost i neznanje. Ipak, verujem da će zahvaljujući velikom broju posvećenika i stvaralaca ona opstati.
Ima li kultura u Srbiji svog anđela zaštitnika?
– Ti zaštitnici srpske kulture su posrnuli, ali verujem da će jednom stati na zdrave noge, poput anđela Milinka, i da će takvi dati snage našoj kulturi.
Može li kod nas da se živi od pisanja?
– Malo je zanimanja od kojih danas može ljudski da se živi.
Autor: Branislav Đorđević
Izvor: novosti.rs
– Živimo u teškim vremenima, čoveku je potrebna vera, svakako neki oslonac, smisao, izvor snage, a na svakom pojedincu je da otkrije šta mu to pruža.
Kako pronalazimo taj oslonac?
– Ni u jednom vremenu nije bilo lako pronaći smisao i oslonac, tačku otpora besmislu i patnji. Za Dekarta je sumnja bila najvažnija, a za Kamija pobuna. Jedan je rekao: "Sumnjam, dakle postojim", drugi je rekao: "Bunim se, dakle postojim". Vernicima je lakše nego onim ljudima koje stalno muči sumnja i onima koji imaju potreba za pobunom. Gde će se pojedinac svrstati, zavisi možda i od njega samog, mada u to nisam siguran.
Koliko nam je mesta ostalo za čistu ljubav?
– To je stvar individue. Ali treba imati u vidu da je anđeo Milinko odabrao da se skloni u kuću žene problematičnog života i karaktera, zato što je ona više od bilo koga u srcu gajila ljubav.
Sa kojim demonima se danas borimo i kakvi su nam izgledi?
– Naši izgledi nisu sjajni, ali posedujemo iskustvo, kako naše tako i ljudskog roda. Onih koji su živeli i borili se pre nas i kojima takođe nikad nije bilo lako, što je zapisano u mnogim knjigama.
Uspeva li dobra književnost da bude sastavni deo naše svakodnevice, ili joj se okrećemo samo tokom kratkotrajnih godišnjih odmora, na plažama?
– Kvalitetna književnost jeste više nego ikad potisnuta, zatrpana što lošom što lakom književnošću, ali postoji, kao što postoje i ljudi koji je prate. Istina, čovek sve manje ima vremena za sebe i prave vrednosti, što je apsurdno kada se uzme u obzir da čovek neprestano pronalazi aparate i uređaje koji treba da mu olakšaju život. To je veliki problem čoveka ovoga veka, koji je na putu da postane rob. Ali ubeđen sam da će urođena potreba za slobodom naterati ljude da se probude, a zatim pobune i nađu rešenje.
NEZNALICE BRINU O KULTURI
Kako se kultura drži u ovo vreme?
– Kulturu treba gajiti i negovati da bi ona davala plodove. One koji su danas zaduženi za brigu o njoj odlukuje nezainteresovanost i neznanje. Ipak, verujem da će zahvaljujući velikom broju posvećenika i stvaralaca ona opstati.
Ima li kultura u Srbiji svog anđela zaštitnika?
– Ti zaštitnici srpske kulture su posrnuli, ali verujem da će jednom stati na zdrave noge, poput anđela Milinka, i da će takvi dati snage našoj kulturi.
Može li kod nas da se živi od pisanja?
– Malo je zanimanja od kojih danas može ljudski da se živi.
Autor: Branislav Đorđević
Izvor: novosti.rs
Autor: Vladan Matijević
