Vladan Matijević: Stvaralaštvo je rezultat dugih promišljanja
U vremenu ovom, kada je teško pripadati srpskom rodu, na mestu gde je to teže nego igde, primio je pisac Vladan Matijević vredno književno priznanje za životno delo – „Zlatni krst kneza Lazara“. Najveća nagrada koja se dodeljuje na prostoru Kosova i Metohije uručena mu je veče uoči Vidovdana u porti manastira Gračanica. U Čačak se ubrzo vratio i još je pod jakim utiscima. Bio je, kako kaže, zatečen dobrotom, ljubaznošću, gostoprimstvom i poverenjem koje ljudi iz Gračanice pored svih svojih nedaća ispoljavaju. Zbog svega će to iskustvo sigurno zauvek nositi u sebi i ta nagrada će za njega imati posebnu važnost.
„U ovom strašnom veku, kada je čovek zatrpan brojnim obavezama i trpi svakodnevne muke, kada nema dovoljno vremena da se posveti ni svojoj duši ni svojim najbližim, dok neprestano misli da je za nešto uskraćen, da je nepravedno kažnjen, da je zaslužio više materijalnih dobara od onih koje poseduje, dok svuda oko njega caruju pohlepa, egoizam i sumnja, dobro je setiti se kneza Lazara“, kaže Matijević. „Pre nego što je poneo venac mučenika, bio je pravedan i pobožan vladar srpskih zemalja oko Morave. Bio je zadužbinar, dobar muž, otac, dobročinitelj monahinji i prvoj srpskoj književnici Jefimiji... O njegovoj mudrosti, o dobroti i hrabrosti srpski narod je spevao brojne pesme i sačuvao ih od zaborava. Sećanje na kneza Lazara sada mu može pomoći pri traženju smisla i odgovora, u prepoznavanju suštine, u odbacivanju propadljivog. Može ga podstaći na učenje, na pregalaštvo, na požrtvovanje, na istrajnost.“
Žiri za dodelu nagrade „Zlatni krst kneza Lazara“ je ocenio da su Vaši skrajnuti junaci i njihovi mali svetovi obeleženi groteskom kao merom opšte deformacije sveta i čoveka. Kako smo došli u tu situaciju?
Ne znam kako, a u tu situaciju jesmo došli. Verovatno zato što smo išli linijom manjeg otpora i što nismo cenili vrednosti. I ko zna zbog čega sve još. Možda neko smatra da je takav svet dobar i inspirativan za umetnike, naročito pisce, ali pisci bi sigurno našli dobre teme i u mnogo lepšem svetu. I ja bih se sigurno nekako snašao.
Na koji način se Vaš književni stil menjao tokom godina?
Svaka moja knjiga je drugačija od prethodne, ali smatram da su sve one ipak prepoznatljive, da imaju mnogo toga zajedničkog. Namerno sam menjao i stil i teme i pristup delu, hteo sam da više ili manje eksperimentišem, bilo mi je važno da se ne ponavljam, da moje knjige ne mogu jedna sa drugom da se upoređuju. Trudio sam se da izbegnem stereotipe i kalupe.
Koje teme Vas sada inspirišu?
Ništa me ne inspiriše. Ali pišem. Pišem kao što sam od početka pisao – o apsurdu, o svetu oko sebe, o malim ljudima, njihovim strahovima i problemima. Smatram da je inspiracija veoma precenjena. Ne kažem da ne postoji, ali ona ne pokreće na stvaranje. Stvaralaštvo je za mene više rezultat dugih promišljanja.
Nedavno ste preradili svoj prvi roman „Van kontrole“. Zašto?
Preradio sam 2017. godine i svoj drugi roman „R. C. Neminovno“. Kad kažem da sam te romane preradio, to znači da sam ih praktično napisao iz početka. Isti junaci su prisutni, ista radnja se odvija, pa se može učiniti da i nije mnogo toga promenjeno. Ali jeste. To sam uradio zato što sam iščitavajući te knjige uočio određene zanatske slabosti u njima, a kako sam smatrao da su one važne u mom opusu, hteo sam da ih popravim. Važne su jer sam u tim knjigama, na početku svog spisateljskog puta, ispoljio hrabrost, drskost i humor koji su me kasnije, plašim se, dobrim delom napustili. Trudio sam se da u novom rukopisu sačuvam te osobine teksta, a normalno je da posle trideset godina pisanja umem bolje da pišem i da je ova verzija stilski zrelija i bolja.
Kako biste opisali trenutno stanje u književnosti?
Mada dosta čitam savremenu literaturu, ne bih mogao sa pouzdanom sigurnošću da ocenim ni kakvo je stanje, ni gde se ona uputila. Mislim da se objavljuje mnogo knjiga, prisutna je do sada neviđena hiperprodukcija, i sve je podređeno velikom tiražu. To nije dobro jer mnoge dobre knjige ne dobiju šansu da budu zapažene i pročitane.
Koje od svojih književnih dela smatrate najznačajnijim?
Ne mogu reći koje je najznačajnije, ali bih izdvojio knjige priča „Prilično mrtvi“ i „Pristaništa“ i romane „Pisac izdaleka“ i „Vrlo malo svetlosti“. Možda ću uskoro toj grupi knjiga pridružiti i roman „Sloboda govora“. Treba da prođe još vremena za njega. Prema pobrojanim delima imam poseban odnos jer su bila prelomne tačke u nekim mojim etapama. Na čitaocima je da biraju i ocenjuju koja su moja dela najznačajnija. Možda će neko oceniti da su najznačajnije moje knjige romani „Časovi radosti“ i „Susret pod neobičnim okolnostima“. I ja mu neću prigovoriti.
Kakav je odnos čitalaca prema knjigama i koliko se promenio tokom godina?
Oldos Haksli u svom delu „Vrli novi svet“ opisuje vreme koje dolazi, mislim da je u pitanju 2540. godina. Za ove 102 godine, od kada je roman objavljen, mi smo se tom njegovom distopičnom svetu strahovito približili, čini mi se da već osamdeset posto toga što je on prorekao već živimo. Rekao bih da će ljudski rod i onih preostalih dvadeset posto doživeti vrlo brzo. Haksli je u tom delu između ostalog rekao da u budućnosti knjige neće biti zabranjene jer ih niko neće čitati. Ljudi će biti okupirani obavezama, zabavom i kupovinom. Uživaće u udobnoj diktaturi, obožavaće uređaje koji im omogućavaju da ne razmišljaju. Kao što će istina biti zatrpana beznačajnim vestima, možda će tako i prave književne vrednosti biti zatrpane ogromnom književnom produkcijom osrednjih i loših dela, što će dovesti do toga da ih niko ne čita.
Vi uvek pišete o vremenu u kome živimo...
Sada se većina savremenih knjiga bavi problemima aktuelnog vremena. Pa i većina filmova. I vizuelna umetnost ima današnjicu kao temu. Pre tridesetak godina, kada sam počinjao da pišem, taj trend nije bio toliko prisutan u književnosti. Tada su se pisali što istorijski romani, što postmodernistički, i fantastika je u velikoj meri bila prisutna, bilo je dosta i hermetične proze... Bila je produkcija mnogo raznovrsnija. Međutim, ja sam i tada u svojim knjigama stvarao svetove koji su u nekoj vezi sa ovim našim svetom.
Možete li nam otkriti na čemu trenutno radite?
Završavam roman koji se bavi neprekidnom presijom crne hronike i politike na život čoveka i društvo u celini. Radnja se odvija u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu, u jesen i zimu 2019. godine. Roman je naizgled noar, ali kao što ni moj prethodni roman „Sloboda govora“ nije bio triler iako je imao formu trilera, tako ni ovaj roman nije pravi noar roman. Koristio sam obrazac žanra da bih ispričao priču o jednom nesrećnom čoveku, uz to i zločincu. Roman pišem poslednje tri godine, ali sam ga pre toga, gotovo sva poglavlja, već napisao „u glavi“. Nisam nikada pre imao takvo spisateljsko iskustvo. Ne znam da li ću ga za koji dan ili tek početkom sledeće godine predati izdavaču.
Autor: Dragana Matović
Izvor: novosti.rs
Žiri za dodelu nagrade „Zlatni krst kneza Lazara“ je ocenio da su Vaši skrajnuti junaci i njihovi mali svetovi obeleženi groteskom kao merom opšte deformacije sveta i čoveka. Kako smo došli u tu situaciju?
Ne znam kako, a u tu situaciju jesmo došli. Verovatno zato što smo išli linijom manjeg otpora i što nismo cenili vrednosti. I ko zna zbog čega sve još. Možda neko smatra da je takav svet dobar i inspirativan za umetnike, naročito pisce, ali pisci bi sigurno našli dobre teme i u mnogo lepšem svetu. I ja bih se sigurno nekako snašao.
Na koji način se Vaš književni stil menjao tokom godina?
Svaka moja knjiga je drugačija od prethodne, ali smatram da su sve one ipak prepoznatljive, da imaju mnogo toga zajedničkog. Namerno sam menjao i stil i teme i pristup delu, hteo sam da više ili manje eksperimentišem, bilo mi je važno da se ne ponavljam, da moje knjige ne mogu jedna sa drugom da se upoređuju. Trudio sam se da izbegnem stereotipe i kalupe.
Koje teme Vas sada inspirišu?
Ništa me ne inspiriše. Ali pišem. Pišem kao što sam od početka pisao – o apsurdu, o svetu oko sebe, o malim ljudima, njihovim strahovima i problemima. Smatram da je inspiracija veoma precenjena. Ne kažem da ne postoji, ali ona ne pokreće na stvaranje. Stvaralaštvo je za mene više rezultat dugih promišljanja.
Nedavno ste preradili svoj prvi roman „Van kontrole“. Zašto?
Preradio sam 2017. godine i svoj drugi roman „R. C. Neminovno“. Kad kažem da sam te romane preradio, to znači da sam ih praktično napisao iz početka. Isti junaci su prisutni, ista radnja se odvija, pa se može učiniti da i nije mnogo toga promenjeno. Ali jeste. To sam uradio zato što sam iščitavajući te knjige uočio određene zanatske slabosti u njima, a kako sam smatrao da su one važne u mom opusu, hteo sam da ih popravim. Važne su jer sam u tim knjigama, na početku svog spisateljskog puta, ispoljio hrabrost, drskost i humor koji su me kasnije, plašim se, dobrim delom napustili. Trudio sam se da u novom rukopisu sačuvam te osobine teksta, a normalno je da posle trideset godina pisanja umem bolje da pišem i da je ova verzija stilski zrelija i bolja.
Kako biste opisali trenutno stanje u književnosti?
Mada dosta čitam savremenu literaturu, ne bih mogao sa pouzdanom sigurnošću da ocenim ni kakvo je stanje, ni gde se ona uputila. Mislim da se objavljuje mnogo knjiga, prisutna je do sada neviđena hiperprodukcija, i sve je podređeno velikom tiražu. To nije dobro jer mnoge dobre knjige ne dobiju šansu da budu zapažene i pročitane.
Koje od svojih književnih dela smatrate najznačajnijim?
Ne mogu reći koje je najznačajnije, ali bih izdvojio knjige priča „Prilično mrtvi“ i „Pristaništa“ i romane „Pisac izdaleka“ i „Vrlo malo svetlosti“. Možda ću uskoro toj grupi knjiga pridružiti i roman „Sloboda govora“. Treba da prođe još vremena za njega. Prema pobrojanim delima imam poseban odnos jer su bila prelomne tačke u nekim mojim etapama. Na čitaocima je da biraju i ocenjuju koja su moja dela najznačajnija. Možda će neko oceniti da su najznačajnije moje knjige romani „Časovi radosti“ i „Susret pod neobičnim okolnostima“. I ja mu neću prigovoriti.
Kakav je odnos čitalaca prema knjigama i koliko se promenio tokom godina?
Oldos Haksli u svom delu „Vrli novi svet“ opisuje vreme koje dolazi, mislim da je u pitanju 2540. godina. Za ove 102 godine, od kada je roman objavljen, mi smo se tom njegovom distopičnom svetu strahovito približili, čini mi se da već osamdeset posto toga što je on prorekao već živimo. Rekao bih da će ljudski rod i onih preostalih dvadeset posto doživeti vrlo brzo. Haksli je u tom delu između ostalog rekao da u budućnosti knjige neće biti zabranjene jer ih niko neće čitati. Ljudi će biti okupirani obavezama, zabavom i kupovinom. Uživaće u udobnoj diktaturi, obožavaće uređaje koji im omogućavaju da ne razmišljaju. Kao što će istina biti zatrpana beznačajnim vestima, možda će tako i prave književne vrednosti biti zatrpane ogromnom književnom produkcijom osrednjih i loših dela, što će dovesti do toga da ih niko ne čita.
Vi uvek pišete o vremenu u kome živimo...
Sada se većina savremenih knjiga bavi problemima aktuelnog vremena. Pa i većina filmova. I vizuelna umetnost ima današnjicu kao temu. Pre tridesetak godina, kada sam počinjao da pišem, taj trend nije bio toliko prisutan u književnosti. Tada su se pisali što istorijski romani, što postmodernistički, i fantastika je u velikoj meri bila prisutna, bilo je dosta i hermetične proze... Bila je produkcija mnogo raznovrsnija. Međutim, ja sam i tada u svojim knjigama stvarao svetove koji su u nekoj vezi sa ovim našim svetom.
Možete li nam otkriti na čemu trenutno radite?
Završavam roman koji se bavi neprekidnom presijom crne hronike i politike na život čoveka i društvo u celini. Radnja se odvija u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu, u jesen i zimu 2019. godine. Roman je naizgled noar, ali kao što ni moj prethodni roman „Sloboda govora“ nije bio triler iako je imao formu trilera, tako ni ovaj roman nije pravi noar roman. Koristio sam obrazac žanra da bih ispričao priču o jednom nesrećnom čoveku, uz to i zločincu. Roman pišem poslednje tri godine, ali sam ga pre toga, gotovo sva poglavlja, već napisao „u glavi“. Nisam nikada pre imao takvo spisateljsko iskustvo. Ne znam da li ću ga za koji dan ili tek početkom sledeće godine predati izdavaču.
Autor: Dragana Matović
Izvor: novosti.rs
Autor: Vladan Matijević
