Vladimir Đurić Đura: „Beograd bez sna“, roman o beogradskom Korto Maltezeu
Vladimir Đurić Đura, pisac, pesnik i muzičar, najširoj publici poznat kao osnivač bendova „Heroji“ i „Đura i mornari“, svoju novu knjigu, roman „Beograd bez sna“ koncipirao je kao „novotalasnu Odiseju“. Priča o lutanju glavnog junaka Stefana Baronijana i njegovoj potrazi za ljubavlju, smeštena je u Beograd početkom osamdesetih godina, dok po beogradskim ulicama i stranicama knjige promiču neka od najčuvenijih imena jugoslovenske muzičke i umetničke scene...
Vladimir Đurić je autor novele „Hvalisavi roman & Super“, romana „London“, zbirke kratke proze „Đurine smešne priče“ i poetskih zbirki „Beogradske maštarije“ i „Izabrane pesme“. Objavio je studije „Mitologije Tehnosveta“, „Glamur i ezoterija“, „Katalog modernog sveta“ i „Okultura“, kao i „Rečnik bizarne geografije“ i „Vodič kroz novi talas“. Priređivač je antologija sajber kulture „Gurui digitalne pustare“ i turbo-folka „Pesme iz stomaka naroda“.
Vaš novi roman „Beograd bez sna“ događa se između 1979. i 1983. godine. Ove godine su u kolektivnom sećanju romantično obojene. Šta se sve promenilo u godinama koje su usledile?
Dogodila se ogromna promena svetova, koje će ljudi postati svesniji tek za nekoliko decenija. Starosvet je postao Tehnosvet, o čemu sam pisao u studiji „Mitologije Tehnosveta“. Divnu romantičnu analognu stvarnost osamdesetih opisanih u romanu „Beograd bez sna“, zamenjuje cinična stvarnost digitalnog doba, sa novotarijama kao što su kućni kompjuteri, mobilni telefoni, Internet, socijalne mreže, satelitska TV itd. LJudi su preko noći postali kiborzi, sa novim tehno čulima za virtuelni svet. U vreme novog talasa, komuniciralo se neposredno na žurkama i koncertima, nije bilo presije tehnologije, niti novih bolesti poput side. Život u bivšoj Jugoslaviji koji žive junaci romana, promenio se devedesetih i sa ratovima.
Pomenuli ste negde da ste dugo spremali roman „Beograd bez sna“. Da li vam je bilo teško da se vratite tri i po decenije unazad ili su osamdesete još uvek sveže i žive u vama?
Roman je nastajao dvadeset godina. Krajem osamdesetih napisao sam istoimenu televizijsku seriju, koju je trebalo da realizuje tadašnji RTB. Bila je u planu za realizaciju '89. i '90. godine, ali je budžet za igrane serije bio skresan, tačnije sav novac je otišao u realizaciju epske serije „Seobe“. Tako da za malu seriju o novotalasnim herojima nije bilo novca. 15 godina kasnije, ponovo je serija bila u planu za realizaciju, opet bez uspeha. Tada sam rešio da sve to pretvorim u roman. Ostao je dramatuški obrazac iz serije, ali sam gotovo sve morao ponovo da napišem zbog vremenske distance. Prepravljanje je trajalo još tri godine. U svakom slučaju uz pomoć urednika i lektora „Lagune“ došlo se konačno do pitkog ljubavnog romana.
Koliko je ideologija bila važna za mlade osamdesetih godina? Pred kraj svog života, Baronu deda koji ga je odgajio otkriva dugo čuvanu porodičnu tajnu o aristokratskom poreklu...
Ideologija je osamdesetih godina bila u znaku kosmopolitizma, posebno u velikim centrima Eks JU. Bio je to zenit novolevičarskih ili hipi ideja šezdesetih godina. Mladi su kroz muziku želeli da istražuju druge svetove, duhovnost je bila na prvom mestu. Zato su lako potpadali pod uticaj psihodeličnih i drugih proroka, postajali narkomani i veoma često zbog „duhovne potrage“ odlazili u inostranstvo. Indija, Meksiko, Afrika bili su privlačne destinacije za novotalasne avanturiste, a sa druge strane to su bile zemlje izobilja kao SAD ili Australija. Puno možda najboljih pripadnika generacije otputovalo je da živi negde drugde, da se nikada ne vrate. Zato je ta generacija na neki način izgubljena. Suptilna Baronova tajna o aristokratskom poreklu neka ostane poslastica za čitaoce romana.
Glavni junak vaše priče je Stefan Baronijan Baron, mladić koji sanjajući da postane reditelj postaje pesnik. Njegovo sazrevanje je određeno potragom za ljubavlju i stalnim pogrešnim izborima koje pravi na tom putu?
Priča romana prati sazrevanje glavnog junaka Barona, koji ima problem da se uvek zaljubljuje u pogrešne žene. On je neka vrsta beogradskog Korta Maltezea, nepopravljivo romantičan i željan duhovnih avantura. Baron je dovoljno zgodan da privuče bilo koju devojku, ali on to ne radi da bi ih osvajao kao plejboj, već kao Ukleti Holanđanin traži u svakoj luci onu koja će mu uzvratiti večnu ljubav.
I žene u koje se zaljubljuje imaju neobične sudbine: buntovna pankerka postaje žena diplomate, studentkinja književnosti tone u narkomaniju, a rok zvezda zaluta u turbo-folk?
Baron susreće moderne žene, devojke koje su već bile spremne za tehnosvet, kakve je opevala Madona u pesmi „Materijalna devojka“. Većina pomenutih devojaka žudela je za sigurnošću koju obezbeđuje veliki novac, Baron nije bio tip koji bi im tako nešto omogućio kao pesnik. Poetski zanos i strast koje bi im ponudio, mogao je da ih dodirne tek na kratko. Kada konačno osvoji ženu uz koju ostaje, on prestaje da piše pesme, zaboravlja filmske iluzije i postaje preduzetnik, bavi se marketingom i otvara video klub.
Svako poglavlje „Beograda bez sna“ prati po jedan citat iz Homerove „Odiseje“. Otkud ovaj spoj antike i panka?
Strukturalni model „Odiseje“ preuzeo je i DŽojs u svom „Uliksu“. NJegov junak luta ulicama Dablina, baš kao što Baron luta ulicama Beograda. Ko zaviri dublje u strukturu priče mog romana i napravi poređenja sa Homerovim epom, biće mu jasnija poenta. Posle mnogih lutanja, glavni junak pronalazi ženu svog života.
Nedavno ste objavili i novi muzički album „Nove gradske pesme“. Reč je o neobičnom spoju prepoznatljivog zvuka grupe „Đura i mornari“ i tamburaškog orkestra „Vojvođanski san“?
Upravo tako. Muzika kojom se godinama bavim se lepo uklopila u tamburaški zvuk. Muzika koju sam nekada radio sa bendom „Heroji“ bi bila adekvatnija kulisa za roman „Beograd bez sna“.
Autor: T.S.
Izvor: Vršačka kula
Vladimir Đurić je autor novele „Hvalisavi roman & Super“, romana „London“, zbirke kratke proze „Đurine smešne priče“ i poetskih zbirki „Beogradske maštarije“ i „Izabrane pesme“. Objavio je studije „Mitologije Tehnosveta“, „Glamur i ezoterija“, „Katalog modernog sveta“ i „Okultura“, kao i „Rečnik bizarne geografije“ i „Vodič kroz novi talas“. Priređivač je antologija sajber kulture „Gurui digitalne pustare“ i turbo-folka „Pesme iz stomaka naroda“.
Vaš novi roman „Beograd bez sna“ događa se između 1979. i 1983. godine. Ove godine su u kolektivnom sećanju romantično obojene. Šta se sve promenilo u godinama koje su usledile?
Dogodila se ogromna promena svetova, koje će ljudi postati svesniji tek za nekoliko decenija. Starosvet je postao Tehnosvet, o čemu sam pisao u studiji „Mitologije Tehnosveta“. Divnu romantičnu analognu stvarnost osamdesetih opisanih u romanu „Beograd bez sna“, zamenjuje cinična stvarnost digitalnog doba, sa novotarijama kao što su kućni kompjuteri, mobilni telefoni, Internet, socijalne mreže, satelitska TV itd. LJudi su preko noći postali kiborzi, sa novim tehno čulima za virtuelni svet. U vreme novog talasa, komuniciralo se neposredno na žurkama i koncertima, nije bilo presije tehnologije, niti novih bolesti poput side. Život u bivšoj Jugoslaviji koji žive junaci romana, promenio se devedesetih i sa ratovima.
Pomenuli ste negde da ste dugo spremali roman „Beograd bez sna“. Da li vam je bilo teško da se vratite tri i po decenije unazad ili su osamdesete još uvek sveže i žive u vama?
Roman je nastajao dvadeset godina. Krajem osamdesetih napisao sam istoimenu televizijsku seriju, koju je trebalo da realizuje tadašnji RTB. Bila je u planu za realizaciju '89. i '90. godine, ali je budžet za igrane serije bio skresan, tačnije sav novac je otišao u realizaciju epske serije „Seobe“. Tako da za malu seriju o novotalasnim herojima nije bilo novca. 15 godina kasnije, ponovo je serija bila u planu za realizaciju, opet bez uspeha. Tada sam rešio da sve to pretvorim u roman. Ostao je dramatuški obrazac iz serije, ali sam gotovo sve morao ponovo da napišem zbog vremenske distance. Prepravljanje je trajalo još tri godine. U svakom slučaju uz pomoć urednika i lektora „Lagune“ došlo se konačno do pitkog ljubavnog romana.
Koliko je ideologija bila važna za mlade osamdesetih godina? Pred kraj svog života, Baronu deda koji ga je odgajio otkriva dugo čuvanu porodičnu tajnu o aristokratskom poreklu...
Ideologija je osamdesetih godina bila u znaku kosmopolitizma, posebno u velikim centrima Eks JU. Bio je to zenit novolevičarskih ili hipi ideja šezdesetih godina. Mladi su kroz muziku želeli da istražuju druge svetove, duhovnost je bila na prvom mestu. Zato su lako potpadali pod uticaj psihodeličnih i drugih proroka, postajali narkomani i veoma često zbog „duhovne potrage“ odlazili u inostranstvo. Indija, Meksiko, Afrika bili su privlačne destinacije za novotalasne avanturiste, a sa druge strane to su bile zemlje izobilja kao SAD ili Australija. Puno možda najboljih pripadnika generacije otputovalo je da živi negde drugde, da se nikada ne vrate. Zato je ta generacija na neki način izgubljena. Suptilna Baronova tajna o aristokratskom poreklu neka ostane poslastica za čitaoce romana.
Glavni junak vaše priče je Stefan Baronijan Baron, mladić koji sanjajući da postane reditelj postaje pesnik. Njegovo sazrevanje je određeno potragom za ljubavlju i stalnim pogrešnim izborima koje pravi na tom putu?
Priča romana prati sazrevanje glavnog junaka Barona, koji ima problem da se uvek zaljubljuje u pogrešne žene. On je neka vrsta beogradskog Korta Maltezea, nepopravljivo romantičan i željan duhovnih avantura. Baron je dovoljno zgodan da privuče bilo koju devojku, ali on to ne radi da bi ih osvajao kao plejboj, već kao Ukleti Holanđanin traži u svakoj luci onu koja će mu uzvratiti večnu ljubav.
I žene u koje se zaljubljuje imaju neobične sudbine: buntovna pankerka postaje žena diplomate, studentkinja književnosti tone u narkomaniju, a rok zvezda zaluta u turbo-folk?
Baron susreće moderne žene, devojke koje su već bile spremne za tehnosvet, kakve je opevala Madona u pesmi „Materijalna devojka“. Većina pomenutih devojaka žudela je za sigurnošću koju obezbeđuje veliki novac, Baron nije bio tip koji bi im tako nešto omogućio kao pesnik. Poetski zanos i strast koje bi im ponudio, mogao je da ih dodirne tek na kratko. Kada konačno osvoji ženu uz koju ostaje, on prestaje da piše pesme, zaboravlja filmske iluzije i postaje preduzetnik, bavi se marketingom i otvara video klub.
Svako poglavlje „Beograda bez sna“ prati po jedan citat iz Homerove „Odiseje“. Otkud ovaj spoj antike i panka?
Strukturalni model „Odiseje“ preuzeo je i DŽojs u svom „Uliksu“. NJegov junak luta ulicama Dablina, baš kao što Baron luta ulicama Beograda. Ko zaviri dublje u strukturu priče mog romana i napravi poređenja sa Homerovim epom, biće mu jasnija poenta. Posle mnogih lutanja, glavni junak pronalazi ženu svog života.
Nedavno ste objavili i novi muzički album „Nove gradske pesme“. Reč je o neobičnom spoju prepoznatljivog zvuka grupe „Đura i mornari“ i tamburaškog orkestra „Vojvođanski san“?
Upravo tako. Muzika kojom se godinama bavim se lepo uklopila u tamburaški zvuk. Muzika koju sam nekada radio sa bendom „Heroji“ bi bila adekvatnija kulisa za roman „Beograd bez sna“.
Autor: T.S.
Izvor: Vršačka kula
Autor: Vladimir Đurić Đura
