Da li ste pisali novi roman s namerom da izazove reakciju?

Pisanje je akcija, a ne postoji akcija koja ne podrazumeva reakciju.

Šta vam je bila inspiracija za priču o zlostavljanom dečaku? Da li je priča fikcija ili ste je negde čuli?

Roman je po definiciji fikcija. Istina, ponekad može da bude u pitanju fikcionalna nadgradnja istinite priče, ali to kod „Đavola“ nije slučaj. Aristotel je rekao da se ep, predak današnjeg romana, bavi događajima koji su mogli da se dese. Seksualno zlostavljanje postoji otkad postoji čovek, događa se danas i – nažalost – postojaće do kraja sveta, ali je svako muka za sebe. Dakle, ne verujem da se moja priča u stvarnosti dogodila, ali sam uveren da je mogla da se dogodi, baš ovakva kakva je napisana.

Sami pravite paralelu sa svojim romanom „Top je bio vreo“, koji su mnogi protumačili kao vaš obračun sa Sarajevom. S kim se sada obračunavate – sa LGBT populacijom ili Amerikom?

Kad hoću s nečim da se obračunavam, napišem esej ili kolumnu, fikcija je kompleksnija od obračuna. Ali ako uslovno stvar svedemo na taj nivo, moglo bi se reći da su „Đavoli“ obračun s hipokrizijom koja zlo podstiče i štiti. Mada, ja bih, pre nego da se obračunavam, rekao kako prikazujem orvelovski svet u kom je crno belo, a belo crno. U kom, na primer, demaskiranje mita o multietničkim koljačima „mnogi“ tumače kao „obračun sa Sarajevom“... Homoseksualno i heteroseksualno zlostavljanje jednaka su zla. Problem je, međutim, u tome što je trenutno politički korektno govoriti o heteroseksualnim silovanjima, dok su homoseksualna tabu tema, osim u izuzetnim slučajevima.

Kako kaže glavni junak romana: „Pedere niko ne sme da optuži za silovanje, osim ako su popovi.“ Kad neku poznatu ličnost optuže za seksualno iskorišćavanje dečaka, grlati borci za ljudska prava apriori staju u njegovu odbranu, a kad drugu poznatu ličnost optuže za silovanje žene, isti ti mu bez suda presuđuju. Naravno, to nema nikakve veze s njihovom naklonošću prema homoseksualcima, to ima veze samo s trenutnom mantrom političke korektnosti, koju ti korisni idioti ushićeno recituju. Sećam se novinske vesti od pre nekoliko godina. Pripadnik nacionalne manjine, homoseksualac, umro je od gladi. Na tu tragediju nije reagovao niko od vajnih „levičara“ i „boraca za ljudska i manjinska prava“. Zašto – zato što taj čovek nije umro zato što je Bošnjak, ni zato što je homoseksualac. A glad nije tema koja je u „levičarskom“ trendu. A zašto nije tema – zato što je upravo to glavna tema koju spinovanjima treba gurnuti pod tepih. Eto, ako prikazivanje tog licemerja jeste obračun, onda se, kao i u „Topu“, s licemerjem obračunavam.

„Top“ je ekranizovao Boban Skerlić. Kome mislite da će se dopasti delo „Kad đavoli polete“?

Ne znam kome će se dopasti „Đavoli“, ali znam da se „Top“ dopao filmadžijama neuporedivo talentovanijim i uspešnijim od Bobana Skerlića. Zašto sam se pored tih umetnika opredelio za njega, stvar je koju ne samo da nije moguće opravdati nego ju je teško i objasniti. Ali šta da se radi... U svakom slučaju, pošto sam doveo sebe u situaciju da, kao Srbin iz poslovice, umesto na Oksfordu, učim na sopstvenim greškama, ovog puta ću, ako bude zainteresovanih reditelja, bolje razmisliti s kim ću tikve da sadim.

Slogan ovogodišnjeg Sajma knjiga je „Povratak napisanih“. Da li ste se i vi uželeli druženja s publikom?

Delom će to biti povratak napisanih, delom povratak prepisanih. Ali i pored mnogo prepisanih koje ću tamo da sretnem, jesam. Ne samo druženja s publikom nego i s drugim piscima. Manje zbog korone, više zbog višegodišnjeg bavljenja filmovima i serijama, ređe sam se družio sa svojim izvornim kolegama, pa sam se i toga uželeo.

Koliko vam je ovo vreme inspirativno za stvaranje i pisanje? Radite li na nekom novom filmskom i TV projektu?

Poslovica „Dabogda živeo u dosadnim vremenima“ je tačna, ali takva vremena nisu inspirativna za umetnike. Pošto je vreme u kom živimo sve samo ne dosadno, inspiracije ne nedostaje. Mislim da ću se u bližoj budućnosti kao umetnik više baviti prozom iliti umetnošću nego scenarijima iliti primenjenom umetnošću. Mada, što bi rekao Džon Vejn, nikad se ne zna.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir