Vladimir Kecmanović: Književnosti nema bez ironije i patetike
Andrićeva nagrada za 2017. godinu pripala je Vladimiru Kecmanoviću za priču „Ratne igre” iz knjige „Kao u sobi sa ogledalima” (Laguna, Beograd). Priznanje će autoru biti uručeno 10. oktobra. Po oceni žirija, kojim je predsedavao Aleksandar Jovanović, pripovetka „Ratne igre”, kao i većina priča u ovoj Kecmanovićevoj knjizi, donosi „naročit, iskošen pogled na najnovije sukobe i nesaglasnosti u odnosima razumevanja nacionalnih identiteta na balkanskom prostoru”. Sa Vladimirom Kecmanovićem razgovaramo o Andrićevom delu i načinima na koje se on odnosi prema temi rata.
Kako vaša nagrađena pripovetka korespondira sa Andrićevim delom i njegovim viđenjem Balkana?
Svaka priča koja se bavi Balkanom na određenom nivou nužno korespondira sa Andrićevim delom i njegovim viđenjem našeg živopisnog, istorijom bogatog i tužnog poluostrva. Kod pisaca koji se Balkanom bave, veza sa Andrićem, dakle, neminovno postoji – pitanje je samo da li je namerna i svesna ili neosvešćena, ali ništa manje duboka i sudbinski uslovljena... U mom dosadašnjem opusu postoje dela koja na Andrića svesno reflektuju, kao, na primer, romani „Osama” i „Kainov ožiljak”, dela koja sam pisao nemajući Andrićev opus u neposrednom fokusu, ali se naknadno ispostavilo da je njihova suštinska veza sa Andrićem ne samo snažna, nego i uočljiva, kao, na primer, „Top je bio vreo”, ali i dela, kao što je roman „Feliks”, u kojima je tu vezu teže detektovati, što nipošto ne znači da ona ne postoji. Naprotiv, izvesno je da postoji. Kao sa mojim dosadašnjim opusom, stvari slično stoje i sa zbirkom priča „Kao u sobi sa ogledalima”, koja na izvestan način predstavlja njegovu esenciju.
Andriću se približavate i kao književnom liku?
Od priče „Turska vaza”, u kojoj se Andrić pojavljuje kao lik, pa do priče „Poslednji performans”, u kojoj veza sa Andrićevim delom nije očigledna, ili priče „Iz praha”, koja je posvećena Milošu Crnjanskom, pa je na taj način Andriću istovremeno i dalja i bliža od ostalih... Priču „Ratne igre”, koju je žiri apostrofirao, nisam pisao imajući u vidu Andrićevo delo, ali, sada, ako je posmatram kao čitalac, postoji više prilično uočljivih veza. Da ne nastavljam sa „teoretisanjem”, pokušaću da te veze predstavim jedinstveno i slikovito: da je kojim slučajem Ivo Andrić imao priliku da doživi vreme u kojem odrasli ljudi iz balkanskih državica nastalih kao posledice krvavih ratova, zajednički zakupljuju poligone, unajmljuju instruktore i kupuju igračke koje su skuplje od pravog oružja kako bi se, obučeni u engleske, američke, ruske uniforme, igrali rata, teško da bi odoleo da takvu pojavu literarno ovekoveči.
Da li se dovoljno piše o proteklim ratovima?
Protekli ratovi, upravo kao i Andrićevo delo, jesu nešto što kao podtekst postoji u svakom književnom delu koje je u srpskoj književnosti, i onim književnostima koje suštinski određuje potreba da ne budu srpske, nastalo od trenutka njihovog izbijanja, pa do danas. A ukoliko prihvatimo Eliotovu inspirativnu tezu o dvosmernom odnosu stvaralaštva i tradicije, moglo bi da se tvrdi i kako ti ratovi bitno utiču na smisao dela koja su na ovim prostorima nastajala od pamtiveka. Da ne govorimo o tome kako su dela nastala pre nego što su pomenuti ratovi povedeni bitno uticala na njihov karakter i tok. Naravno, nipošto na način na koji taj uticaj pokušavaju da predstave plitkoumni „književnoteorijski” i „književnokritički” politikanti. Veze književne fikcije i stvarnosti mnogo su dublje i mnogo neuhvatljivije od sposobnosti percepcije čak i najrespektabilnijih umova, s tim što su ti umovi, za razliku od onih „plićih”, sposobni barem da je naslute... Dakle, ne samo kada pišu o proteklim ratovima ili njihovim direktnim ili indirektnim posledicama, što često činim u svojim delima, nego i kada opisuju daleku prošlost ili neke daleke predele, upravo kao i kada nude svoju verziju alternativnih istorija i opisuju svoje utopijske ili antiutopijske vizije budućnosti, savremeni pisci sa ovih prostora, hteli to ili ne, pišu i o ratovima koji su se ovde dešavali devedesetih godina prošlog veka...
Zašto je vama važno da o ratu pišete sa ironijske tačke gledišta?
Danilo Kiš je rekao (a unapred se izvinjavam onima koji parazitirajući na Kišu žive, pa svako pominjanje tog čoveka doživljavaju kao upad u sopstveni atar, upravo kao i onima koji ga ne podnose), da je književnosti neophodna kombinacija ironije i patetike. Ako je lišena jednog od ova dva elementa, dakle, književnost postaje invalidna. Pomenutom bih dodao i to da je ironija dubinski utkana u suštinu jezika, pa umetničko bavljenje rečju ne može da bude lišeno ironijskog karaktera, čak i ako ga stvaralac ne prepoznaje.... Muka je jedino što neosvešćena ironija delo lako može da pretvori u kalambur.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Svaka priča koja se bavi Balkanom na određenom nivou nužno korespondira sa Andrićevim delom i njegovim viđenjem našeg živopisnog, istorijom bogatog i tužnog poluostrva. Kod pisaca koji se Balkanom bave, veza sa Andrićem, dakle, neminovno postoji – pitanje je samo da li je namerna i svesna ili neosvešćena, ali ništa manje duboka i sudbinski uslovljena... U mom dosadašnjem opusu postoje dela koja na Andrića svesno reflektuju, kao, na primer, romani „Osama” i „Kainov ožiljak”, dela koja sam pisao nemajući Andrićev opus u neposrednom fokusu, ali se naknadno ispostavilo da je njihova suštinska veza sa Andrićem ne samo snažna, nego i uočljiva, kao, na primer, „Top je bio vreo”, ali i dela, kao što je roman „Feliks”, u kojima je tu vezu teže detektovati, što nipošto ne znači da ona ne postoji. Naprotiv, izvesno je da postoji. Kao sa mojim dosadašnjim opusom, stvari slično stoje i sa zbirkom priča „Kao u sobi sa ogledalima”, koja na izvestan način predstavlja njegovu esenciju.
Andriću se približavate i kao književnom liku?
Od priče „Turska vaza”, u kojoj se Andrić pojavljuje kao lik, pa do priče „Poslednji performans”, u kojoj veza sa Andrićevim delom nije očigledna, ili priče „Iz praha”, koja je posvećena Milošu Crnjanskom, pa je na taj način Andriću istovremeno i dalja i bliža od ostalih... Priču „Ratne igre”, koju je žiri apostrofirao, nisam pisao imajući u vidu Andrićevo delo, ali, sada, ako je posmatram kao čitalac, postoji više prilično uočljivih veza. Da ne nastavljam sa „teoretisanjem”, pokušaću da te veze predstavim jedinstveno i slikovito: da je kojim slučajem Ivo Andrić imao priliku da doživi vreme u kojem odrasli ljudi iz balkanskih državica nastalih kao posledice krvavih ratova, zajednički zakupljuju poligone, unajmljuju instruktore i kupuju igračke koje su skuplje od pravog oružja kako bi se, obučeni u engleske, američke, ruske uniforme, igrali rata, teško da bi odoleo da takvu pojavu literarno ovekoveči.
Da li se dovoljno piše o proteklim ratovima?
Protekli ratovi, upravo kao i Andrićevo delo, jesu nešto što kao podtekst postoji u svakom književnom delu koje je u srpskoj književnosti, i onim književnostima koje suštinski određuje potreba da ne budu srpske, nastalo od trenutka njihovog izbijanja, pa do danas. A ukoliko prihvatimo Eliotovu inspirativnu tezu o dvosmernom odnosu stvaralaštva i tradicije, moglo bi da se tvrdi i kako ti ratovi bitno utiču na smisao dela koja su na ovim prostorima nastajala od pamtiveka. Da ne govorimo o tome kako su dela nastala pre nego što su pomenuti ratovi povedeni bitno uticala na njihov karakter i tok. Naravno, nipošto na način na koji taj uticaj pokušavaju da predstave plitkoumni „književnoteorijski” i „književnokritički” politikanti. Veze književne fikcije i stvarnosti mnogo su dublje i mnogo neuhvatljivije od sposobnosti percepcije čak i najrespektabilnijih umova, s tim što su ti umovi, za razliku od onih „plićih”, sposobni barem da je naslute... Dakle, ne samo kada pišu o proteklim ratovima ili njihovim direktnim ili indirektnim posledicama, što često činim u svojim delima, nego i kada opisuju daleku prošlost ili neke daleke predele, upravo kao i kada nude svoju verziju alternativnih istorija i opisuju svoje utopijske ili antiutopijske vizije budućnosti, savremeni pisci sa ovih prostora, hteli to ili ne, pišu i o ratovima koji su se ovde dešavali devedesetih godina prošlog veka...
Zašto je vama važno da o ratu pišete sa ironijske tačke gledišta?
Danilo Kiš je rekao (a unapred se izvinjavam onima koji parazitirajući na Kišu žive, pa svako pominjanje tog čoveka doživljavaju kao upad u sopstveni atar, upravo kao i onima koji ga ne podnose), da je književnosti neophodna kombinacija ironije i patetike. Ako je lišena jednog od ova dva elementa, dakle, književnost postaje invalidna. Pomenutom bih dodao i to da je ironija dubinski utkana u suštinu jezika, pa umetničko bavljenje rečju ne može da bude lišeno ironijskog karaktera, čak i ako ga stvaralac ne prepoznaje.... Muka je jedino što neosvešćena ironija delo lako može da pretvori u kalambur.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Autor: Vladimir Kecmanović
