Vladimir Kecmanović: Neke su žrtve istovremeno i dželati
Vladimir Kecmanović (1972), autor kultnih romana: „Top je bio vreo“, „Sibir“ i „Kainov ožiljak“ (s Dejanom Stojiljkovićem), objavio je novi roman „Osama“, u izdanju „Lagune“. Kecmanovićeva proza prevedena je na engleski, francuski, nemački, ukrajinski i rumunski jezik. Jedan je od najpopularnijih pisaca srednje generacije.
I vaš novi roman govori o ratu devedesetih na ovim našim prostorima. Te se traume nije lako osloboditi?
Za razliku od „Topa“, koji je smešten u samo srce pakla, radnja „Osame“ se samo manjim delom odvija u ratnom vremenu. Ali, istina je, ona tim ratom jeste određena. Rat je moćna tema, a pisanje može da se tumači i kao pokušaj oslobađanja od traume, mada ne volim ta psihologistička tumačenja.
Da li je sa ove vremenske distance jasnije ko su bile žrtve, a ko dželati?
Žrtve su svi oni koji su neposredno ili posredno stradali, svi koji su živeli na područjima na kojima su se ratovi devedesetih vodili, kao i oni koji će u narednim vekovima živeti na tim prostorima, kontaminiranim osiromašenim uranijumom i mržnjom. Kao što se osiromašeni uranijum, kojim su zasuti Srbija, a posebno Kosmet, Republika Srpska i bošnjačko-hrvatska federacija, neće zaustaviti na državnim i entitetskim granicama, nego će trovati, i već truje, generacije Makedonaca, Hrvata, Bugara... tako ni nasleđe mržnje administrativnim granicama nije omeđeno. Elem, da ponovim, žrtve su svi balkanski narodi iliti građani, kako se kome više sviđa, a neke od tih žrtava su istovremeno i dželati. I tih žrtava-dželata – i to je, nažalost, neophodno napomenuti – ima među pripadnicima svih balkanskih naroda. Postoje, međutim, dželati koji, barem za sada, nisu i žrtve. To su oni koji pritiskaju dugmiće i povlače konce i koji od Balkana žive daleko, pa im ta daljina daje pravo da veruju kako su i od na Balkan posejanog osiromašenog uranijuma i od balkanske mržnje, od Balkancima namenjenih sudova, pa čak i od same pravde večno pošteđeni.
Glavni junak, narator, kaže da je danas u Americi bolje biti Rus, nego musliman. Da li se to nešto ozbiljno menja u spoljnoj politici Amerike?
Pa, koliko znam, niko, barem za sada, nema ideju, a nadam se da takvih ideja neće biti ni u budućnosti – da iz Sjedinjenih Američkih Država proteruje Ruse, dok, što se tiče muslimana, nažalost, stvari stoje drugačije. Ali, nisu muslimani, ili, barem, nisu za sada, glavna meta američke spoljne politike. Glavna meta američke, spoljne i svake druge, politike jeste Kina, sa kojom ne znaju šta da rade, pa, onda, pošto to ne znaju, čačkaju gde im se može. Rusija je meta tek pod B. Muslimani se još uvek tretiraju kao kolateralna šteta. A politika koja milijardu ljudi tretira kao kolateralnu štetu, te ljude, logično, tera da se izbore za status glavne mete.
Govor bosanske provincije
Knjiga je pisana dijalektom „sarajevske raje“. Da li je reč o autentičnom govoru ili karikiranju bošnjačkog (bosanskog) jezika?
Nije to dijalekat „sarajevske raje“. To je kombinacija govora bosanske provincije i sarajevskog šatrovačkog koji je narator, čovek iz neimenovane kasabe, savladao boraveći u Sarajevu i baštineći tekovine „njuprimitivsa”. Govor je autentičan jer postoje ljudi koji tako govore, ali nije lišen – ne bih rekao satiričnih, pre parodijskih elemenata. A kad je o parodiji reč, ne treba zaboraviti da je nemoguće uspešno parodirati ono što dobro ne poznajete, kao što je prema onome što dobro poznajete teško nemati emotivan odnos.
I kaže da je njemu – baliji, draže da bude s Vlahom, nego s Arapinom, s kojim „ne mereš dvije riječi svezat“. Možda, ipak, nije sve izgubljeno?
To je južnoslovenski paradoks, zasnovan na etničkoj i jezičkoj bliskosti i konfesionalnom antagonizmu kombinovanom sa narcizmom malih razlika... Ali, suvoparno zvuči kada se tako kaže. Mnogo je ubedljivije, pa samim tim i istini bliže, kada se kaže: „J.... brata s kojim moraš na engleskom prićat“. Zbog toga se vredi baviti književnošću.
Jedan od junaka poistovećuje se sa Osamom bin Ladenom. Mnogo je mladića iz našeg regiona, muslimanske vere, otišlo da se bori na strani tzv. Muslimanske republike. Kako to objašnjavate?
Delom onako kako se to zvanično objašnjava. Pogrešno tumačenje vere, manipulacija i ostala „politički korektna“ argumentacija... S tim što se, najčešće, ne postavlja pitanje ko je, zapravo, taj koji manipuliše... A pošto se to pitanje uglavnom ne postavlja, onda se uglavnom ćuti o onome što sam već pomenuo. Ako milijardu ljudi neko tretira kao kolateralnu štetu, onda samo budale mogu da se čude što neki od tih ljudi postanu teroristi. Ako, da bi se dokopali nafte, izazovete niz ratova i prevrata pod firmom borbe protiv diktatura, onda samo budale mogu da se čude što se, umesto sa diktatorima, suočavate sa gangsterima i fanaticima... Otkud balkanski, a posebno južnoslovenski muslimani u toj priči? Pa i oni su kolateralna šteta – ne samo kao i ostali muslimani, nego kao i ostali Južni i ne samo Južni Sloveni, i kao i ostali Balkanci. A za razliku od Slovena i Balkanaca hrišćanske vere, oni imaju osnova da se osete pozvanim da se protiv takvog statusa bore sa svojom braćom po veri... Nije potrebna naročita mudrost da se kaže kako je takav izbor loš, ali nije potrebno ni preterano poštenje da se prizna kako je očekivan.
Istorija nam se ponavlja, po ko zna koji put. Da li je moguće pomirenje i zajednički život?
Nažalost, ne postoje sveobuhvatna pomirenja. A zajednički život ima različite oblike, o čemu je, kada je Bosna u pitanju, najubedljivije pisao upravo Ivo Andrić. I mržnja je, baš kao i ljubav, modus zajedničkog života.
Svedoci smo najveće izbegličke krize u novijoj istoriji i svakodnevne opasnosti od terorizma. Kuda ide svet, može li se to zaustaviti?
Mislim da se trenutno može zaustaviti ako i kada to bude odgovaralo onima koji krize izazivaju i „rešavaju“. Da li može trajno – ne znam. Ali, što to ne znam ja – i nije neka tragedija. Zastrašujuće je što to, siguran sam, ne znaju ni oni koji veruju da svet drže pod kontrolom.
U romanu se pominje Andrićeva „Prokleta avlija“. Jedan od junaka kaže da su pisci, pogotovu oni najbolji, protiv muslimana?
Pisci, kao i ostali umetnici, budući ljudi koji se mešaju u tvorčev posao, nikada nisu bili po volji dogmatskim vernicima. Nisu dobro prošli ni u Bibliji, gde se tretiraju kao bliski farisejima, još gore stoje kod Platona koji ih tretira kao bezvredne imitatore bogova... Nevolja je, međutim, u tome što bez umetničke imaginacije ne bi bili mogući ni Platon, ni Biblija, pa ni Kuran.
Jedan tragičan sukob, na kraju 20. veka, opisali ste na veseo način, s puno humora. Vi ste, ipak, optimista?
Humor ne mora da ima veze sa optimizmom. Humor može da bude način da se pesimizam lakše podnese.
Autor: Zoran Radisavljević
Foto: Rade Krstinić
Izvor: politika.rs
I vaš novi roman govori o ratu devedesetih na ovim našim prostorima. Te se traume nije lako osloboditi?
Za razliku od „Topa“, koji je smešten u samo srce pakla, radnja „Osame“ se samo manjim delom odvija u ratnom vremenu. Ali, istina je, ona tim ratom jeste određena. Rat je moćna tema, a pisanje može da se tumači i kao pokušaj oslobađanja od traume, mada ne volim ta psihologistička tumačenja.
Da li je sa ove vremenske distance jasnije ko su bile žrtve, a ko dželati?
Žrtve su svi oni koji su neposredno ili posredno stradali, svi koji su živeli na područjima na kojima su se ratovi devedesetih vodili, kao i oni koji će u narednim vekovima živeti na tim prostorima, kontaminiranim osiromašenim uranijumom i mržnjom. Kao što se osiromašeni uranijum, kojim su zasuti Srbija, a posebno Kosmet, Republika Srpska i bošnjačko-hrvatska federacija, neće zaustaviti na državnim i entitetskim granicama, nego će trovati, i već truje, generacije Makedonaca, Hrvata, Bugara... tako ni nasleđe mržnje administrativnim granicama nije omeđeno. Elem, da ponovim, žrtve su svi balkanski narodi iliti građani, kako se kome više sviđa, a neke od tih žrtava su istovremeno i dželati. I tih žrtava-dželata – i to je, nažalost, neophodno napomenuti – ima među pripadnicima svih balkanskih naroda. Postoje, međutim, dželati koji, barem za sada, nisu i žrtve. To su oni koji pritiskaju dugmiće i povlače konce i koji od Balkana žive daleko, pa im ta daljina daje pravo da veruju kako su i od na Balkan posejanog osiromašenog uranijuma i od balkanske mržnje, od Balkancima namenjenih sudova, pa čak i od same pravde večno pošteđeni.
Glavni junak, narator, kaže da je danas u Americi bolje biti Rus, nego musliman. Da li se to nešto ozbiljno menja u spoljnoj politici Amerike?
Pa, koliko znam, niko, barem za sada, nema ideju, a nadam se da takvih ideja neće biti ni u budućnosti – da iz Sjedinjenih Američkih Država proteruje Ruse, dok, što se tiče muslimana, nažalost, stvari stoje drugačije. Ali, nisu muslimani, ili, barem, nisu za sada, glavna meta američke spoljne politike. Glavna meta američke, spoljne i svake druge, politike jeste Kina, sa kojom ne znaju šta da rade, pa, onda, pošto to ne znaju, čačkaju gde im se može. Rusija je meta tek pod B. Muslimani se još uvek tretiraju kao kolateralna šteta. A politika koja milijardu ljudi tretira kao kolateralnu štetu, te ljude, logično, tera da se izbore za status glavne mete.
Govor bosanske provincije
Knjiga je pisana dijalektom „sarajevske raje“. Da li je reč o autentičnom govoru ili karikiranju bošnjačkog (bosanskog) jezika?
Nije to dijalekat „sarajevske raje“. To je kombinacija govora bosanske provincije i sarajevskog šatrovačkog koji je narator, čovek iz neimenovane kasabe, savladao boraveći u Sarajevu i baštineći tekovine „njuprimitivsa”. Govor je autentičan jer postoje ljudi koji tako govore, ali nije lišen – ne bih rekao satiričnih, pre parodijskih elemenata. A kad je o parodiji reč, ne treba zaboraviti da je nemoguće uspešno parodirati ono što dobro ne poznajete, kao što je prema onome što dobro poznajete teško nemati emotivan odnos.
I kaže da je njemu – baliji, draže da bude s Vlahom, nego s Arapinom, s kojim „ne mereš dvije riječi svezat“. Možda, ipak, nije sve izgubljeno?
To je južnoslovenski paradoks, zasnovan na etničkoj i jezičkoj bliskosti i konfesionalnom antagonizmu kombinovanom sa narcizmom malih razlika... Ali, suvoparno zvuči kada se tako kaže. Mnogo je ubedljivije, pa samim tim i istini bliže, kada se kaže: „J.... brata s kojim moraš na engleskom prićat“. Zbog toga se vredi baviti književnošću.
Jedan od junaka poistovećuje se sa Osamom bin Ladenom. Mnogo je mladića iz našeg regiona, muslimanske vere, otišlo da se bori na strani tzv. Muslimanske republike. Kako to objašnjavate?
Delom onako kako se to zvanično objašnjava. Pogrešno tumačenje vere, manipulacija i ostala „politički korektna“ argumentacija... S tim što se, najčešće, ne postavlja pitanje ko je, zapravo, taj koji manipuliše... A pošto se to pitanje uglavnom ne postavlja, onda se uglavnom ćuti o onome što sam već pomenuo. Ako milijardu ljudi neko tretira kao kolateralnu štetu, onda samo budale mogu da se čude što neki od tih ljudi postanu teroristi. Ako, da bi se dokopali nafte, izazovete niz ratova i prevrata pod firmom borbe protiv diktatura, onda samo budale mogu da se čude što se, umesto sa diktatorima, suočavate sa gangsterima i fanaticima... Otkud balkanski, a posebno južnoslovenski muslimani u toj priči? Pa i oni su kolateralna šteta – ne samo kao i ostali muslimani, nego kao i ostali Južni i ne samo Južni Sloveni, i kao i ostali Balkanci. A za razliku od Slovena i Balkanaca hrišćanske vere, oni imaju osnova da se osete pozvanim da se protiv takvog statusa bore sa svojom braćom po veri... Nije potrebna naročita mudrost da se kaže kako je takav izbor loš, ali nije potrebno ni preterano poštenje da se prizna kako je očekivan.
Istorija nam se ponavlja, po ko zna koji put. Da li je moguće pomirenje i zajednički život?
Nažalost, ne postoje sveobuhvatna pomirenja. A zajednički život ima različite oblike, o čemu je, kada je Bosna u pitanju, najubedljivije pisao upravo Ivo Andrić. I mržnja je, baš kao i ljubav, modus zajedničkog života.
Svedoci smo najveće izbegličke krize u novijoj istoriji i svakodnevne opasnosti od terorizma. Kuda ide svet, može li se to zaustaviti?
Mislim da se trenutno može zaustaviti ako i kada to bude odgovaralo onima koji krize izazivaju i „rešavaju“. Da li može trajno – ne znam. Ali, što to ne znam ja – i nije neka tragedija. Zastrašujuće je što to, siguran sam, ne znaju ni oni koji veruju da svet drže pod kontrolom.
U romanu se pominje Andrićeva „Prokleta avlija“. Jedan od junaka kaže da su pisci, pogotovu oni najbolji, protiv muslimana?
Pisci, kao i ostali umetnici, budući ljudi koji se mešaju u tvorčev posao, nikada nisu bili po volji dogmatskim vernicima. Nisu dobro prošli ni u Bibliji, gde se tretiraju kao bliski farisejima, još gore stoje kod Platona koji ih tretira kao bezvredne imitatore bogova... Nevolja je, međutim, u tome što bez umetničke imaginacije ne bi bili mogući ni Platon, ni Biblija, pa ni Kuran.
Jedan tragičan sukob, na kraju 20. veka, opisali ste na veseo način, s puno humora. Vi ste, ipak, optimista?
Humor ne mora da ima veze sa optimizmom. Humor može da bude način da se pesimizam lakše podnese.
Autor: Zoran Radisavljević
Foto: Rade Krstinić
Izvor: politika.rs
Autor: Vladimir Kecmanović
