Na naše pitanje kako mu se otvorio rukopis romana „Španska čizma“, objavljenog u izdavačkoj kući Laguna, književnik Vladimir Kopicl odgovara: „Lako! Kao flaša relativno starog vina koju će iskusan kuvar lasno otvoriti da bar malko zalije predjelo, a iskusan pisac da stavi tačku na upravo stesan prvi pasus i umiri rečenice što za njim već hrle. Dakle, umalo bez ikakve težine, ako se izuzmu u ovom romančiću nežno tematizovane aporije i neki od uzroka relativno brzog sunovrata šezdesetosmaških i njuejdžerskih ideala koje je moja generacija davno izvela na svetsku društvenu i art scenu, a neko vreme i živela.“

Rekli ste: sunovrat šezdesetosmaških i njuejdžerskih ideala...

Ko živi taj i greši, čime se ovo delce takođe bavi, makar i tako što svojom internom mikrodramicom grupe mladih eko-aktivista i jednog posledično nastalog detenceta mimikrijski angažovano ukazuje da svet danas ponavlja iste stvari koje su našim planetarnim idealima uveliko naudile. Samo nam se to danas zbiva u stostruko drastičnije narušenom ljudskom, društvenom, tehno i prirodnom ambijentu, kome je nasilje ime a distopija devojačko prezime koje već teži bračnom. Eto. To me je u pisanju ove knjižice lako i ljupko ponelo. A izgleda da me tako ponesenog nije sasvim ispustilo, čim smo dogurali skoro do nagradnog cilja.

Ko su Vaši junaci?

Ljudi kakve sam znao i s kakvima sam povremeno živeo, skriveni i poznati hipi, jipi, rok i art junaci naše i međunarodne scene na početku poslednje četvrtine prošlog veka. Oni koji su mudrovali i slutili kako svet učiniti boljim pa su te slutnje instantno prevodili u neposrednu akciju – zelenu, mirovnu, planetarno lekovitu, umetnički angažovanu itd. – mada im se recept nije lako primao. Naprosto je broj iskreno pelcovanih, baš kao i danas, bio premali, a planetarni kontrateg moći i sila kontrole preveliki. Ali ja kao živahan prozni pesnik o ozbiljnim stvarima ne pevam ostrašćeno tragedski kao naši bardovi o slavama i praznicima, tako da u ovom obimom skromnom romanu ima i svakojake zabave, energije čiste radosti, seksi dilema i trilema, iskrenog preterivanja, imoralizma sa etičnim likom i svega što mi ni danas nije sasvim strano. Niti ikom normalnom, u šta računam i čitaoce. S kojima, zapravo, ponajviše i računam. I to prilično neekonomski neopravdano.

Kako iz stvarnosti u kojoj sada živimo gledate na sve komune pomenute u knjizi?

U svoje doba to su bile neke od najvidljivijih tačaka planetarno odgovorne i inovacijski opredeljene međuljudske komunikacije, aktivistički emiteri novog duha, novih kultura i osećajnosti, mesta gde su se okupljali predani posvećenici i promoteri planetarno brižne i tragalački opredeljene svesti. Dakle, mesta poput negdašnjih ekovski odabranih manastira u kojima su se okupljale najduhovnije čikice, samo što je u komunama populacija bila mlađa i daleko pokretljivija, pa samim tim u mnogo čemu nerealna i preoptimistična. Komune su nekad umnogome bile ono što su danas za sadašnje klince i preživele humane dinosauruse najsmislenije digitalne magistrale i čvorišta smislenog okupljanja na internetu. Samo što su – za razliku od internetskog zova olakog, pasivnog pristupa sumnjivom znanju i delanju – komune bile jasnije aktivnog ljudskog smera. U mojoj komunarskoj i postkomunarskoj romanesknoj antisagi caruju i solidni plodovi ličnog iskustva, tako da manje-više znam šta govorim i izmišljam, ma koliko to iskustveno poznavanje stvari moglo biti književno irelevantno. Utoliko mi je zanimljivije što me uveliko, pogotovo iz inostranstva, zivkaju davnašnji aktivisti i komunarske aktantkinje, zapitkujući ko je od njih ko u „Španskoj čizmi“ ili dopisujući joj poneko svoje iskustvo. Umalo da im odgovorim – to smo svi mi, kao nekad Tito. Ili Rolingstonsi. Pre Altamonta, dabome.

Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN