Vladimir Pištalo: Samosažaljenje je možda najveća mana čovečanstva
Živote ovoga sveta, brzi, prolazni, koji nisi život već umiranje, uvek bolujući, uvek plačući, od ruže krhkiji, zašto si zaveo moju dušu, pita se Ozana Bolica, junakinja novog romana Vladimira Pištala „Pesma o tri sveta“. Roman je bio u najužem izboru za Ninovu i nagradu „Beogradski pobednik”, a njegov autor koji je i upravnik Narodne biblioteke Srbije, više je, čini se, zaokupljen projektima te institucije nego književnim priznanjima.
Već jednom laureat Ninove nagrade za roman „Tesla, portret među maskama“, Pištalo je posle toga postao jedan od najprevođenijih srpskih pisaca – „Tesla“ je preveden na dvadeset jezika, a njegov prvi roman „Milenijum u Beogradu“ na deset. Kao veliki poklonik Ive Andrića i Vladana Desnice, obojici je načinio omaž – Andriću svojim romanom „Sunce ovog dana: Pismo Andriću“, a Desnici ustanovljenjem nagrade „Vladan Desnica“ u Narodnoj biblioteci Srbije.
Osim navedena tri romana, objavio je i roman „Venecija“, zbirku eseja „Značenje džokera“, kao i zbirke priča i poetske proze.
Već ste jednom dobili Ninovu nagradu, a sada ste ponovo bili u najužem izboru. Kako danas gledate na ovu nagradu i na sve što se oko nje dešava?
Imate onu anegdotu sa Persijancem koji je rekao Spartancu: „Ako dođemo u Spartu, mi ćemo porušiti vaše kuće, porobiti vaše žene, preorati vaša groblja.“ Spartanac je odgovorio: „Ako...“ Ninova nagrada je kao prilika da pevate u Karnegi holu. Ako umete da pevate, sva vrata će vam biti otvorena. Ako ne umete, neće.
Iste godine kad je moj roman „Tesla, portret među maskama“ dobio Ninovu nagradu, dobio je i nagradu biblioteka Srbije, kao najčitanija knjiga godine. Od tada je izašlo četrnaest izdanja „Tesle“, a najnovije se pojavilo pre dva meseca u koprodukciji Agore i Lagune. Tesla je doživeo tri izdanja u Americi i sedamnaest izdanja u Turskoj, gde je bio bestseler. Preveden je na dvadeset jezika. Samo prošle godine je preveden na pet – italijanski, nepalski (kao prva srpska knjiga na tom jeziku), albanski, kineski i jezik malajalam.
Ako me pitate šta mi je najviše krivo u celoj istoriji nagrade, žao mi je što je nije dobio Vladan Desnica, pisac ravan Andriću.
Vaš novi roman „Pesma o tri sveta“ pisan je u prvom licu iz ženske perspektive. Jeste li imali neke dileme oko toga kako ćete ući u kožu i dušu jedne žene i da li će to biti uspešno?
Verujte da nisam. Imam rođake, tetke, majku, prijateljice, devojke. Život sam proživeo sa ženama. Čitao sam Flaneri O’Konor, Margerit Jursenar, Margerit Diras, Ani Erno. Postoje ti ženski glasovi koji žive u nama kao deo nas, oni iz pesama „Because the Night“ ili „White Rabbit”. Postoje fantastične režiserke kao što je Džejn Kempion. Postoje pesnikinje, od Sapfo do Elizabet Bišop i Vislave Šimborske. Sve to ostavlja traga. Najvažnija je ovidijevska metamorfoza, pretvaranje, ulazak u nečije oči. Kits je rekao da kad gleda vrapca on skače po simsu i kljuje.
Kojim rečima biste opisali svoju junakinju Ozanu?
Junakinja romana „Pesma o tri sveta“ nije samo žena. Ona je epoha. Epoha baroka dolazi od reči barocco – nepravilni biser (ona je došla posle renesansne simetrije). U toj epohi su se sreli rano prosvetiteljstvo i masovno ropstvo. Ozana je bila robinja dva puta. Ona je neobično trezveno ljudsko biće. Darovita je za leut i za jezike. U Japanu postoji naziv kami za duhove mesta, blagotvorne i opasne. Oni dolaze i odlaze. Takva je Ozanina lepota. Ona dolazi i odlazi. Ozana se brine za svoju vidljivost. Ljudi je nekad vide, a nekad ne vide. Ja mislim da je to univerzalno ljudsko stanje, borba protiv nevidljivosti. Možda je najveća mana čovečanstva samosažaljenje. Ozana toga nema, ili nema mnogo. Celog života odbija da se ispovedi u crkvi. Na neki način ona je svoja crkva. Na kraju svoga života ona poželi da se ispovedi. Mladi sveštenik Pribio Cibudinović je kod udovice u selu. Odbija da dođe. Samrtnica se ispoveda sebi.
Na kraju života ona kaže: „Moje ludilo je sagradilo vavilonsku kulu. U njoj jezici nisu bili odvojeni. Naokolo su živeli kiklopi. Oni su propovedali svedočanstva svog jednog oka. Njihove mržnje su bile prirodne. Moja ljubav je bila neprirodna…“
Osim navedena tri romana, objavio je i roman „Venecija“, zbirku eseja „Značenje džokera“, kao i zbirke priča i poetske proze.
Već ste jednom dobili Ninovu nagradu, a sada ste ponovo bili u najužem izboru. Kako danas gledate na ovu nagradu i na sve što se oko nje dešava?
Imate onu anegdotu sa Persijancem koji je rekao Spartancu: „Ako dođemo u Spartu, mi ćemo porušiti vaše kuće, porobiti vaše žene, preorati vaša groblja.“ Spartanac je odgovorio: „Ako...“ Ninova nagrada je kao prilika da pevate u Karnegi holu. Ako umete da pevate, sva vrata će vam biti otvorena. Ako ne umete, neće.
Iste godine kad je moj roman „Tesla, portret među maskama“ dobio Ninovu nagradu, dobio je i nagradu biblioteka Srbije, kao najčitanija knjiga godine. Od tada je izašlo četrnaest izdanja „Tesle“, a najnovije se pojavilo pre dva meseca u koprodukciji Agore i Lagune. Tesla je doživeo tri izdanja u Americi i sedamnaest izdanja u Turskoj, gde je bio bestseler. Preveden je na dvadeset jezika. Samo prošle godine je preveden na pet – italijanski, nepalski (kao prva srpska knjiga na tom jeziku), albanski, kineski i jezik malajalam.
Ako me pitate šta mi je najviše krivo u celoj istoriji nagrade, žao mi je što je nije dobio Vladan Desnica, pisac ravan Andriću.
Vaš novi roman „Pesma o tri sveta“ pisan je u prvom licu iz ženske perspektive. Jeste li imali neke dileme oko toga kako ćete ući u kožu i dušu jedne žene i da li će to biti uspešno?
Verujte da nisam. Imam rođake, tetke, majku, prijateljice, devojke. Život sam proživeo sa ženama. Čitao sam Flaneri O’Konor, Margerit Jursenar, Margerit Diras, Ani Erno. Postoje ti ženski glasovi koji žive u nama kao deo nas, oni iz pesama „Because the Night“ ili „White Rabbit”. Postoje fantastične režiserke kao što je Džejn Kempion. Postoje pesnikinje, od Sapfo do Elizabet Bišop i Vislave Šimborske. Sve to ostavlja traga. Najvažnija je ovidijevska metamorfoza, pretvaranje, ulazak u nečije oči. Kits je rekao da kad gleda vrapca on skače po simsu i kljuje.
Kojim rečima biste opisali svoju junakinju Ozanu?
Junakinja romana „Pesma o tri sveta“ nije samo žena. Ona je epoha. Epoha baroka dolazi od reči barocco – nepravilni biser (ona je došla posle renesansne simetrije). U toj epohi su se sreli rano prosvetiteljstvo i masovno ropstvo. Ozana je bila robinja dva puta. Ona je neobično trezveno ljudsko biće. Darovita je za leut i za jezike. U Japanu postoji naziv kami za duhove mesta, blagotvorne i opasne. Oni dolaze i odlaze. Takva je Ozanina lepota. Ona dolazi i odlazi. Ozana se brine za svoju vidljivost. Ljudi je nekad vide, a nekad ne vide. Ja mislim da je to univerzalno ljudsko stanje, borba protiv nevidljivosti. Možda je najveća mana čovečanstva samosažaljenje. Ozana toga nema, ili nema mnogo. Celog života odbija da se ispovedi u crkvi. Na neki način ona je svoja crkva. Na kraju svoga života ona poželi da se ispovedi. Mladi sveštenik Pribio Cibudinović je kod udovice u selu. Odbija da dođe. Samrtnica se ispoveda sebi.
Na kraju života ona kaže: „Moje ludilo je sagradilo vavilonsku kulu. U njoj jezici nisu bili odvojeni. Naokolo su živeli kiklopi. Oni su propovedali svedočanstva svog jednog oka. Njihove mržnje su bile prirodne. Moja ljubav je bila neprirodna…“
Sami ste rekli da ste ovim književnim postupkom hteli da osvetlite jedan istorijski period koji je, bar kad je reč o ženama, ostao u mraku. S druge strane, ne čini li vam se da u savremenoj prozi ženski likovi zauzimaju sve više mesta?
To je dobro, ali nije uvek bilo tako. Negde 1803. Peraštanka Jacinta Kunić Mijović počela je da radi oltarsku sliku pod nazivom „Bogorodica sa Hristom“. Goblen je rađen tehnikom veza od sedam različitih materijala. Jacinta je koristila svilene, zlatne i srebrne niti, damast i bisere i svoju kosu. Vezenje kosom se pominje u mitologiji raznih naroda, ali u stvarnosti imamo malo primera. To peraštanski goblen čini još vrednijim. Vezilja je počela da sedi pa se u bogorodičinoj kosi može videti preplet vlasi nekada tamnih a kasnije srebrenih. Vezilja je sebe ugradila u vezenu priču. Jacinta je radila 25 godina. Legenda kaže da je oslepela vezući i da onaj koga je čekala nije došao.
Goblen Jacinte Kunić je potresna a nema ispovest. Ozana Bolica je izrazila sebe rečima. Držala se manje kao Penelopa, a više kao Odisej. Ona je opisala svoja putovanja, svoje izdaje, svoje nade, čitavu epohu, sve do momenta kad su Napoleonove trupe ušle u Perast. Tada je umrla Venecija. I bilo je to kao da je umrlo more. Ljudi su bili jednaki. I slobodni. A to su suprotne stvari. Zlo je moglo postojati samo daleko i davno a nikad ovde i sad. Detalji su nadživeli imperiju – miris lavande, smokve, divlje nane. U tim detaljima je ostala stvarnost.
Kritika je ocenila da ovaj Vaš roman obiluje metaforama i da je metafora ključ za njegovo čitanje. Vi ste oduvek bili skloni metaforama, da li su Vam one najvažnije u književnom postupku?
Jeste. Metafora je alatka koju je Bog zaboravio u svetu u vreme kad ga je stvarao. Ona je pupčana vrpca, vrtoglava prečica koja povezuje naoko neslične stvari. Ona nosi elemenat čuda o kome niskomimetska proza ne može ni da sanja.
Insistirate na tome da je za pisanje važna mašta. Kako gledate na savremenu prozu u kojoj caruje autofikcija? Čitate li trenutno najpopularnije pisce poput Knausgora, Uelbeka?
Moj prijatelj Čarls Simić je govorio da je profesorski wet dream čitanje književnosti bez imaginacije. Uelbeka ne znam. Narcisizam na stranu, Knausgor je odličan pisac.
Već tri godine ste upravnik Narodne biblioteke Srbije. Šta Vam je to iskustvo donelo, a šta oduzelo?
Ne možeš biti posvećen isključivo svojim impulsima, ako ne računam svakodnevno pisanje. Pod krovom biblioteke se dodeljuje šest nagrada – „Vladan Desnica“, „Desanka Maksimović“, Šafarikova, „Miloš Crnjanski“, „Meša Selimović“ i, počev od ove godine, nagrada Politikinog Zabavnika za stvaralaštvo mladih. To biblioteku čini stvarnim kulturnim raskršćem. Radimo na tome da biblioteku i legat Čarlija Simića smestimo u Narodnu biblioteku a, od novembra, legat Milana Mladenovića. Postigli smo da Kongresna biblioteka u Vašingtonu, pored knjiga na ćirilici kao srpske knjige, drži i srpske latinične knjige. Vetrovi istorije učinili su da se više srpskih srednjovekovnih rukopisa i knjiga nalazi u bibliotekama Budimpešte, Beča, Berlina, Moskve, Sankt Peterburga. U okviru akcije „Sve srpske knjige pod jednim krovom“ želimo da otkupimo digitalizovane verzije naših knjiga sa mogućnošću da štampamo fototipska izdanja.
Autor: Gordana Popović
Izvor: Politika
To je dobro, ali nije uvek bilo tako. Negde 1803. Peraštanka Jacinta Kunić Mijović počela je da radi oltarsku sliku pod nazivom „Bogorodica sa Hristom“. Goblen je rađen tehnikom veza od sedam različitih materijala. Jacinta je koristila svilene, zlatne i srebrne niti, damast i bisere i svoju kosu. Vezenje kosom se pominje u mitologiji raznih naroda, ali u stvarnosti imamo malo primera. To peraštanski goblen čini još vrednijim. Vezilja je počela da sedi pa se u bogorodičinoj kosi može videti preplet vlasi nekada tamnih a kasnije srebrenih. Vezilja je sebe ugradila u vezenu priču. Jacinta je radila 25 godina. Legenda kaže da je oslepela vezući i da onaj koga je čekala nije došao.
Goblen Jacinte Kunić je potresna a nema ispovest. Ozana Bolica je izrazila sebe rečima. Držala se manje kao Penelopa, a više kao Odisej. Ona je opisala svoja putovanja, svoje izdaje, svoje nade, čitavu epohu, sve do momenta kad su Napoleonove trupe ušle u Perast. Tada je umrla Venecija. I bilo je to kao da je umrlo more. Ljudi su bili jednaki. I slobodni. A to su suprotne stvari. Zlo je moglo postojati samo daleko i davno a nikad ovde i sad. Detalji su nadživeli imperiju – miris lavande, smokve, divlje nane. U tim detaljima je ostala stvarnost.
Kritika je ocenila da ovaj Vaš roman obiluje metaforama i da je metafora ključ za njegovo čitanje. Vi ste oduvek bili skloni metaforama, da li su Vam one najvažnije u književnom postupku?
Jeste. Metafora je alatka koju je Bog zaboravio u svetu u vreme kad ga je stvarao. Ona je pupčana vrpca, vrtoglava prečica koja povezuje naoko neslične stvari. Ona nosi elemenat čuda o kome niskomimetska proza ne može ni da sanja.
Insistirate na tome da je za pisanje važna mašta. Kako gledate na savremenu prozu u kojoj caruje autofikcija? Čitate li trenutno najpopularnije pisce poput Knausgora, Uelbeka?
Moj prijatelj Čarls Simić je govorio da je profesorski wet dream čitanje književnosti bez imaginacije. Uelbeka ne znam. Narcisizam na stranu, Knausgor je odličan pisac.
Već tri godine ste upravnik Narodne biblioteke Srbije. Šta Vam je to iskustvo donelo, a šta oduzelo?
Ne možeš biti posvećen isključivo svojim impulsima, ako ne računam svakodnevno pisanje. Pod krovom biblioteke se dodeljuje šest nagrada – „Vladan Desnica“, „Desanka Maksimović“, Šafarikova, „Miloš Crnjanski“, „Meša Selimović“ i, počev od ove godine, nagrada Politikinog Zabavnika za stvaralaštvo mladih. To biblioteku čini stvarnim kulturnim raskršćem. Radimo na tome da biblioteku i legat Čarlija Simića smestimo u Narodnu biblioteku a, od novembra, legat Milana Mladenovića. Postigli smo da Kongresna biblioteka u Vašingtonu, pored knjiga na ćirilici kao srpske knjige, drži i srpske latinične knjige. Vetrovi istorije učinili su da se više srpskih srednjovekovnih rukopisa i knjiga nalazi u bibliotekama Budimpešte, Beča, Berlina, Moskve, Sankt Peterburga. U okviru akcije „Sve srpske knjige pod jednim krovom“ želimo da otkupimo digitalizovane verzije naših knjiga sa mogućnošću da štampamo fototipska izdanja.
Autor: Gordana Popović
Izvor: Politika
Autor: Vladimir Pištalo
