Vladimir Vujinović: Čovek je čoveku najveći vuk
U žanrovskoj prozi, i na svetskom nivou, primetan je trend svojevrsne decentralizacije prostora u kojem se radnja odvija. Više nije nužno da vam glavni detektiv bude isključivo vezan za veliki grad ili metropolu. Britanski krimići već duže vreme imaju tendenciju razmeštaja junaka i radnje zbivanja duboko u provinciju. Pa i prva sezona serije „Pravi detektiv“ (True Detective) dešava se u ruralnoj Luizijani. Rekao bih da je ta serija možda i najzaslužnija za takav trend u kriminalističkom žanru.
Rekao je ovo za Glas Srpske književnik i publicista Vladimir Vujinović, objašnjavajući zašto je zapletu svog novog romana „Slamar“ dao ruralne ili poljoprivredne korijene smještene u panonskoj ravnici, što nije čest slučaj u žanru krimića i trilera. Sâm pisac kaže da u novom romanu nastavlja globalni trend decentralizacije žanra, dajući mu autentičnu atmosferu.
Nisam izmislio nikakvu toplu vodu, samo sam iskoristio egzotiku domaćeg terena. Inspektor Vujić jeste bazično vezan za Beograd, ali Vojvodina i Slavonija su glavne ambijentalne pozornice „Slamara“. Neko u Hrvatskoj je već izbacio kovanicu Slavic Noir. Ravnica, odnosno Panonska nizija, sastavni su deo toga. To daje autentičnu atmosferu „Slamaru“. To je naša srpska Luizijana.
Vaš junak inspektor Filip Vujić ne uklapa se u žanrovske karakteristike „tvrdokuvanog“ pandura, ne naliva se alkoholom i ne guši se cigaretama i nihilizmom, već je vegetarijanac i pasionirani čitalac, neka vrsta askete u svom pozivu.
Stereotipi jesu u izvesnoj meri neophodni u detektivskoj fikciji. Ali da glavni junak mora biti notorni alkoholičar, kurvar, ateista i nihilista, kliše je nad klišeima koji je već smorio i mnoge čitaoce. Zato sam kreirao policijskog inspektora koji je suprotno od toga. A nije ni glup, kao u vicevima o srpskim pandurima. On je filozof zarobljen ispod policijske značke. I u tome sam pokušao da izgradim autorsku originalnost. Ima i on, naravno, neke svoje mušičavosti, jer su sukobi unutar ličnosti glavna pokretačka snaga svake dramatizacije. Bilo je čitalaca kojima se Filip Vujić nije svideo, kojima je čak bio i antipatičan. Niko mi nije prigovorio na osnovnom konceptu njegove karakterizacije. Svi su to smatrali dovoljno originalnim i svežim.
Iako je „Slamar“ postavljen kao žanrovska triler priča o istrazi ubistva i lovu na serijskog ubicu, ispod osnovne narativne niti uočljiv je kritički ton usmjeren na pogubne posljedice balkanskog ulaska u liberalni kapitalizam?
Ja sam pobornik tzv. skandinavske krimi škole pisanja, koja podrazumeva da se ispod triler šablona kriju dublji slojevi priče koji se dotiču društvenih, socijalnih i filozofskih pitanja. Obraćam pažnju i na formu. Važno mi je i da dobro zabavim čitaoca kroz uzbudljive obrte, neizvesnost, zaplet koji bi bio smislen i koji se ne bi srušio kao kula od karata zbog neautentičnosti. To čitaoci očekuju od dobrog trilera. Važni su mi dublji slojevi priče. Meni kao autoru to je možda i najvažnije. Kad čitam neku knjigu, bez obzira na žanr, najviše je cenim po tome koliko mi ona uspešno toga govori o životu. Nadam se da, u tom smislu, i „Slamar“ nešto govori o životu. To je priča o tajkunizaciji Srbije, o finansijskim malverzacijama, o kriminalnoj rasprodaji društvene imovine, o neoliberalnom kapitalizmu i bezdušnoj dehumanizovanoj tranziciji. To je priča o nemoći malog običnog čoveka da se nosi sa velikim društvenim nepravdama.
Roman je postavljen prilično kompleksno, prolog je u prošlosti, istraga u dvije države. Koliko je bilo potrebno planiranja i istraživanja za pripremu i provjeru vezanih za ovako slojevitu priču, jer znamo da se „đavo krije u detaljima“?
Karakteristika mojih krimića je da prolazim kroz veliki broj međusobno nepovezanih, usko stručnih oblasti dok gradim misteriju. To iziskuje baš dosta istraživanja, skupljanja građe. Nekada su mi potrebni sati koje provedem nad Guglom ili knjigama, samo da bih napisao nekoliko rečenica ili pasus u romanu. Još je veće umeće sve to uspešno inkorporirati u tekst, a da ne ugušite čitaoca. Pokušavam da primenjujem savet Stivena Kinga mladim piscima da se ne prave suviše pametni pred čitaocima. Đavo jeste u detaljima, ali je savršenstvo u jednostavnosti. Sve mora biti u službi priče. Nekada u tome uspevam, a nekada mi urednici moraju pripomoći.
Nisam izmislio nikakvu toplu vodu, samo sam iskoristio egzotiku domaćeg terena. Inspektor Vujić jeste bazično vezan za Beograd, ali Vojvodina i Slavonija su glavne ambijentalne pozornice „Slamara“. Neko u Hrvatskoj je već izbacio kovanicu Slavic Noir. Ravnica, odnosno Panonska nizija, sastavni su deo toga. To daje autentičnu atmosferu „Slamaru“. To je naša srpska Luizijana.
Vaš junak inspektor Filip Vujić ne uklapa se u žanrovske karakteristike „tvrdokuvanog“ pandura, ne naliva se alkoholom i ne guši se cigaretama i nihilizmom, već je vegetarijanac i pasionirani čitalac, neka vrsta askete u svom pozivu.
Stereotipi jesu u izvesnoj meri neophodni u detektivskoj fikciji. Ali da glavni junak mora biti notorni alkoholičar, kurvar, ateista i nihilista, kliše je nad klišeima koji je već smorio i mnoge čitaoce. Zato sam kreirao policijskog inspektora koji je suprotno od toga. A nije ni glup, kao u vicevima o srpskim pandurima. On je filozof zarobljen ispod policijske značke. I u tome sam pokušao da izgradim autorsku originalnost. Ima i on, naravno, neke svoje mušičavosti, jer su sukobi unutar ličnosti glavna pokretačka snaga svake dramatizacije. Bilo je čitalaca kojima se Filip Vujić nije svideo, kojima je čak bio i antipatičan. Niko mi nije prigovorio na osnovnom konceptu njegove karakterizacije. Svi su to smatrali dovoljno originalnim i svežim.
Iako je „Slamar“ postavljen kao žanrovska triler priča o istrazi ubistva i lovu na serijskog ubicu, ispod osnovne narativne niti uočljiv je kritički ton usmjeren na pogubne posljedice balkanskog ulaska u liberalni kapitalizam?
Ja sam pobornik tzv. skandinavske krimi škole pisanja, koja podrazumeva da se ispod triler šablona kriju dublji slojevi priče koji se dotiču društvenih, socijalnih i filozofskih pitanja. Obraćam pažnju i na formu. Važno mi je i da dobro zabavim čitaoca kroz uzbudljive obrte, neizvesnost, zaplet koji bi bio smislen i koji se ne bi srušio kao kula od karata zbog neautentičnosti. To čitaoci očekuju od dobrog trilera. Važni su mi dublji slojevi priče. Meni kao autoru to je možda i najvažnije. Kad čitam neku knjigu, bez obzira na žanr, najviše je cenim po tome koliko mi ona uspešno toga govori o životu. Nadam se da, u tom smislu, i „Slamar“ nešto govori o životu. To je priča o tajkunizaciji Srbije, o finansijskim malverzacijama, o kriminalnoj rasprodaji društvene imovine, o neoliberalnom kapitalizmu i bezdušnoj dehumanizovanoj tranziciji. To je priča o nemoći malog običnog čoveka da se nosi sa velikim društvenim nepravdama.
Roman je postavljen prilično kompleksno, prolog je u prošlosti, istraga u dvije države. Koliko je bilo potrebno planiranja i istraživanja za pripremu i provjeru vezanih za ovako slojevitu priču, jer znamo da se „đavo krije u detaljima“?
Karakteristika mojih krimića je da prolazim kroz veliki broj međusobno nepovezanih, usko stručnih oblasti dok gradim misteriju. To iziskuje baš dosta istraživanja, skupljanja građe. Nekada su mi potrebni sati koje provedem nad Guglom ili knjigama, samo da bih napisao nekoliko rečenica ili pasus u romanu. Još je veće umeće sve to uspešno inkorporirati u tekst, a da ne ugušite čitaoca. Pokušavam da primenjujem savet Stivena Kinga mladim piscima da se ne prave suviše pametni pred čitaocima. Đavo jeste u detaljima, ali je savršenstvo u jednostavnosti. Sve mora biti u službi priče. Nekada u tome uspevam, a nekada mi urednici moraju pripomoći.
Citirate Tomasa Hobsa na početku da nijedno strašilo nije napravljeno po liku vuka, medvjeda ili leoparda, već uvijek čovjeka. Da li smo najopasnije biće planete ili je to samo upečatljiv lajtmotiv za triler?
Taj Hobsov citat mi je prijateljica pokazala kad se „Slamar“ već spremao za štampu u Laguni. Odlučio sam u poslednji čas da ga stavim kao lajtmotiv knjige, jer zaista savršeno korespondira sa pričom, sa krajnjom porukom romana. Otkad sam u kriminalističkom žanru, pokušavam da što dublje proniknem u prirodu zla. Šta je zlo? Odakle zlo dolazi? Da li se čovek rađa zao ili ga takvim čine životne okolnosti? To su tri osnovna pitanja za kojima uvek iznova tragam u svakom svom romanu. Daleko sam, naravno, od odgovora. Sumnjam da ću ikada do njih i doći. Tarkovski je jednom rekao da se zlo toliko ispreplelo sa ljudskim životima da je već odavno i sâmo poprimilo ljudski oblik. Ono što mogu da konstatujem je da je čovek spreman da počini nezamislivo zlo. I to iz najnižih mogućih pobuda, iz najbesmislenijih iracionalnih motiva. To me, naravno, plaši, i kao čoveka, i kao pisca. Živimo u duboko uznemirujućem svetu u kojem je čovek čoveku najveći vuk. Živimo u svetu u kojem najviše treba da se plašimo drugog čoveka.
Po svom priznanju, počeli ste kao pasionirani čitalac, potom ste pisali o onom što čitate i gledate. Kada se desila unutrašnja tranzicija u autora fikcije i koliko je proteklo vremena i pisanja do izlaska „Jutarnje zvezde“ i „Slamara“?
Paralelno sa svim tim što ste nabrojali, uvek sam sa strane nešto piskarao za svoju dušu. Književnik može biti zvanje, ali mišljenja sam da je biti pisac pre svega stanje duha. Vi možete biti pisac i ako nikada ništa u životu ne objavite. Pisanje je stanje duha. To traje čitav život, barem je tako u mom slučaju. Zato nisam imao nikakav problem da se, od običnog piskarala koji svoje nikad objavljene rukopise gomila u fioci, transformišem u autora triler fikcije čije će knjige biti objavljene. Čak mi je kriminalistički žanr pomogao u tome, jer me je, zbog svog postojećeg šablona, primorao da uobličim svoje dotad haotično pisanje. Krimići su mi pomogli da se kao pisac formiram, da izgradim svoj originalni autorski glas, da se fokusiram na priču, na naraciju. A nije li to oduvek bila esencija književnosti?
Vaš rad može da bude svrstan u talas srpske žanrovske proze vezane za krimiće i trilere, koji ne bježe od lokalnog kolorita, iako se potpuno uklapaju u globalne žanrovske tokove. Šta je sve potrebno, osim talenta i truda, da dobijemo srpski triler koji može parirati skandinavskoj ili britanskoj školi?
Kad me već to pitate, moram da se pohvalim i otkrijem da je sa mnom kontaktirala jedna literarna agencija iz Francuske u vezi s pravom na prevod „Slamara“ na francuski jezik. Još to, naravno, ne mora ništa da znači, jer su pregovori tek u početnoj fazi. Hteo sam samo da kažem da bi bilo zanimljivo pitati Francuze šta je to što se njima učinilo zanimljivim u „Slamaru“. Specifičan lokalni kolorit je nešto čime bi domaći trileri mogli da zainteresuju strance. Pa i skandinavski trileri su nam interesantni zahvaljujući atmosferi sivila, mraka, hladnoće, snega i večne zime. Ali to ipak nije dovoljno. To je samo pikantan začin. Da bi vas razumeli Amerikanci, Francuzi ili Filipinci, neophodno je da vaša priča ima univerzalan karakter. Da bude lako zamisliva bilo kom čoveku, lako primenjiva u bilo kom delu sveta.
Koliko je teško, i Vama i Vašim kolegama, izboriti se sa opšteuvriježenim mišljenjem srpskih književnih krugova da su krimići/trileri manje vrijedna ili trivijalna literatura i da li se takav stav polako mijenja?
To da su krimići trivijalna literatura je obična predrasuda. Davno su prošla vremena kada su hardboiled treš krimići izlazili u jeftinim pulp fiction časopisima. Žanr je u međuvremenu evoluirao pa su, zahvaljujući svemoćnim Skandinavcima, savremeni trileri postali ozbiljna literatura. Mi pisci kriminalističkih romana nudimo višeslojne priče o raznim ljudskim udesima, nudimo ozbiljne ljudske drame. Domaća publika to dobro shvata, menja i prilagođava svoje navike.
Na svom Jutjub kanalu pravite priloge i preporuke o krimi knjigama, filmovima i serijama. Koliko je to lična pasija, način komunikacije sa publikom, a koliko odgovor na rjeđe postojanje ozbiljne medijske kritike?
Od svega pomalo. Ja sam pasionirani konzument popularne kulture. Mnogi ljudi iz mog okruženja takođe pasionirano prate aktuelne serije, filmove i knjige. Tu svoju strast samo sam preneo na svoj Jutjub kanal. Rado pričam o onome što volim. Istina, u poslednje vreme sam se ulenjio. Dugo nisam izbacio nijedan video. Zbog promocije „Slamara“ nemam vremena za to. Ali svakako imam u planu da se reaktiviram i o tom pitanju.
Niste krili svoje uticaje, od književnosti do serija i filmova, ali koja biste djela preporučili našim čitaocima kao obavezno štivo za ulazak u žanr krimića i trilera?
Stig Lašon, Ju Nesbe, Jusi Adler-Olsen, Arnaldur Indridason, Sara Bledel, Arne Dal, Seren Svejstrup, Majkl Koneli, Li Čajld, Tes Geritsen, Harlan Koben. Da ne zaboravimo ni domaće pisce krimića koje ja volim da čitam: Đorđe Bajić, Lazar Jovanović, Verica Vinsent Kol, Mirjana Uzelac, Miodrag Majić, Vladimir Vojvodić, Anja Mijović. A što se tiče kinematografije, kad je triler žanr posredi, tu dominiraju serije. A preporučio bih sledeće: Mare of Easttown, Unbelievable, Justified, Banshee, Unforgotten, Broadchurch, Line of Duty, Bron/Broen, Sorjonen, Time, Bosch, LinconLawyer, Mindhunter, Black Bird, Dark Winds, Under the Banner of Heaven. I naravno, True Detective – najbolju krimi seriju svih vremena.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: glassrpske.com
Taj Hobsov citat mi je prijateljica pokazala kad se „Slamar“ već spremao za štampu u Laguni. Odlučio sam u poslednji čas da ga stavim kao lajtmotiv knjige, jer zaista savršeno korespondira sa pričom, sa krajnjom porukom romana. Otkad sam u kriminalističkom žanru, pokušavam da što dublje proniknem u prirodu zla. Šta je zlo? Odakle zlo dolazi? Da li se čovek rađa zao ili ga takvim čine životne okolnosti? To su tri osnovna pitanja za kojima uvek iznova tragam u svakom svom romanu. Daleko sam, naravno, od odgovora. Sumnjam da ću ikada do njih i doći. Tarkovski je jednom rekao da se zlo toliko ispreplelo sa ljudskim životima da je već odavno i sâmo poprimilo ljudski oblik. Ono što mogu da konstatujem je da je čovek spreman da počini nezamislivo zlo. I to iz najnižih mogućih pobuda, iz najbesmislenijih iracionalnih motiva. To me, naravno, plaši, i kao čoveka, i kao pisca. Živimo u duboko uznemirujućem svetu u kojem je čovek čoveku najveći vuk. Živimo u svetu u kojem najviše treba da se plašimo drugog čoveka.
Po svom priznanju, počeli ste kao pasionirani čitalac, potom ste pisali o onom što čitate i gledate. Kada se desila unutrašnja tranzicija u autora fikcije i koliko je proteklo vremena i pisanja do izlaska „Jutarnje zvezde“ i „Slamara“?
Paralelno sa svim tim što ste nabrojali, uvek sam sa strane nešto piskarao za svoju dušu. Književnik može biti zvanje, ali mišljenja sam da je biti pisac pre svega stanje duha. Vi možete biti pisac i ako nikada ništa u životu ne objavite. Pisanje je stanje duha. To traje čitav život, barem je tako u mom slučaju. Zato nisam imao nikakav problem da se, od običnog piskarala koji svoje nikad objavljene rukopise gomila u fioci, transformišem u autora triler fikcije čije će knjige biti objavljene. Čak mi je kriminalistički žanr pomogao u tome, jer me je, zbog svog postojećeg šablona, primorao da uobličim svoje dotad haotično pisanje. Krimići su mi pomogli da se kao pisac formiram, da izgradim svoj originalni autorski glas, da se fokusiram na priču, na naraciju. A nije li to oduvek bila esencija književnosti?
Vaš rad može da bude svrstan u talas srpske žanrovske proze vezane za krimiće i trilere, koji ne bježe od lokalnog kolorita, iako se potpuno uklapaju u globalne žanrovske tokove. Šta je sve potrebno, osim talenta i truda, da dobijemo srpski triler koji može parirati skandinavskoj ili britanskoj školi?
Kad me već to pitate, moram da se pohvalim i otkrijem da je sa mnom kontaktirala jedna literarna agencija iz Francuske u vezi s pravom na prevod „Slamara“ na francuski jezik. Još to, naravno, ne mora ništa da znači, jer su pregovori tek u početnoj fazi. Hteo sam samo da kažem da bi bilo zanimljivo pitati Francuze šta je to što se njima učinilo zanimljivim u „Slamaru“. Specifičan lokalni kolorit je nešto čime bi domaći trileri mogli da zainteresuju strance. Pa i skandinavski trileri su nam interesantni zahvaljujući atmosferi sivila, mraka, hladnoće, snega i večne zime. Ali to ipak nije dovoljno. To je samo pikantan začin. Da bi vas razumeli Amerikanci, Francuzi ili Filipinci, neophodno je da vaša priča ima univerzalan karakter. Da bude lako zamisliva bilo kom čoveku, lako primenjiva u bilo kom delu sveta.
Koliko je teško, i Vama i Vašim kolegama, izboriti se sa opšteuvriježenim mišljenjem srpskih književnih krugova da su krimići/trileri manje vrijedna ili trivijalna literatura i da li se takav stav polako mijenja?
To da su krimići trivijalna literatura je obična predrasuda. Davno su prošla vremena kada su hardboiled treš krimići izlazili u jeftinim pulp fiction časopisima. Žanr je u međuvremenu evoluirao pa su, zahvaljujući svemoćnim Skandinavcima, savremeni trileri postali ozbiljna literatura. Mi pisci kriminalističkih romana nudimo višeslojne priče o raznim ljudskim udesima, nudimo ozbiljne ljudske drame. Domaća publika to dobro shvata, menja i prilagođava svoje navike.
Na svom Jutjub kanalu pravite priloge i preporuke o krimi knjigama, filmovima i serijama. Koliko je to lična pasija, način komunikacije sa publikom, a koliko odgovor na rjeđe postojanje ozbiljne medijske kritike?
Od svega pomalo. Ja sam pasionirani konzument popularne kulture. Mnogi ljudi iz mog okruženja takođe pasionirano prate aktuelne serije, filmove i knjige. Tu svoju strast samo sam preneo na svoj Jutjub kanal. Rado pričam o onome što volim. Istina, u poslednje vreme sam se ulenjio. Dugo nisam izbacio nijedan video. Zbog promocije „Slamara“ nemam vremena za to. Ali svakako imam u planu da se reaktiviram i o tom pitanju.
Niste krili svoje uticaje, od književnosti do serija i filmova, ali koja biste djela preporučili našim čitaocima kao obavezno štivo za ulazak u žanr krimića i trilera?
Stig Lašon, Ju Nesbe, Jusi Adler-Olsen, Arnaldur Indridason, Sara Bledel, Arne Dal, Seren Svejstrup, Majkl Koneli, Li Čajld, Tes Geritsen, Harlan Koben. Da ne zaboravimo ni domaće pisce krimića koje ja volim da čitam: Đorđe Bajić, Lazar Jovanović, Verica Vinsent Kol, Mirjana Uzelac, Miodrag Majić, Vladimir Vojvodić, Anja Mijović. A što se tiče kinematografije, kad je triler žanr posredi, tu dominiraju serije. A preporučio bih sledeće: Mare of Easttown, Unbelievable, Justified, Banshee, Unforgotten, Broadchurch, Line of Duty, Bron/Broen, Sorjonen, Time, Bosch, LinconLawyer, Mindhunter, Black Bird, Dark Winds, Under the Banner of Heaven. I naravno, True Detective – najbolju krimi seriju svih vremena.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: glassrpske.com
Autor: Vladimir Vujinović
