Vuk Drašković: Autobiografski roman je najteži književni žanr
U intervjuu za podgoričke Vijesti pisac i političar Vuk Drašković govori o svojoj najnovijoj knjizi „Ožiljci života“. Prenosimo vam deo razgovora.
U knjizi „Ožiljci života“, uz osvrte na književno stvaralaštvo, u najvećoj mjeri, govorite o sebi, o svojem životu, o svojem radu u novinarstvu, ali najviše o svojem angažmanju u politici. Šta Vas je motivisalo da ovoj knjizi u tolikoj mjeri date obilježje autobiografskog štiva?
U autobiografiji „Ožiljci života“, svog života, pisao sam i o drugima, ali najviše o sebi, što je bilo i logično i neizbežno. Tim pre što sam, i kao pisac i kao politički lider, bio čovek bure. Obožavan i omražen, i uvek meta Zla, koje mi je poubijalo najbliže u porodici i u stranci koju sam vodio.
„Ožiljci života“ su autobiografski roman. To je najteži književni žanr, jer autor nema pravo na maštu, na fikciju. Sve je istina, strašna istina, koja se onima koji ne pamte devedesete prošlog veka priviđa kao fantazija.
Kao po nekom prokletstvu, mnogi ljudi danas, da li svjesno ili nesvjesno, često zapostavljaju ili čak zaboravljaju istinu. Dok ste pisali ovu knjigu, jeste li imali na umu da se Vi, faktički, borite protiv toga zaborava?
Ovom knjigom se borim, verovatno uzaludno, protiv lobotomije koja se nad srpskim narodom, u režiji KGB-a, u režiji Udbe, koja je filijala te staljinističke nemani, sistematično sprovodi već duže od dve decenije, a najpomamnije danas dok nas potapa cunami putinofilije... Srpski zločini počinjeni devedesetih su izmišljotina antisrpskog Zapada, Srbi su bili samo žrtve, NATO je bez ikakvog povoda ili razloga bombardovao Srbiju, sa jedinim ciljem da Srbiji otme Kosovo i albanskim teroristima daruje državu, ali je Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN Srbiji zagarantovan suverenitet nad Kosovom, koji nam čuva Rusija, srpska majka i zaštitnica...
Ovako danas misli ogromna većina lobotomiranog naroda u Srbiji i u Republici Srpskoj, a mnogo je obespamećenih i u Crnoj Gori.
U „Ožiljcima života“ pominjete i Ivana Stambolića, značajnog jugoslovenskog, a pogotovo, srpskog političara i kažete: „Nas dvojica zaslužujemo neko prokletstvo zato što je on lansirao Miloševića, a ja Šešelja.“ Možete li nam pojasniti ovu misao?
Ivan Stambolić je, kao predsednik Srbije, odlučujuće lobirao da Slobodan Milošević preuzme vlast nad Savezom komunista Srbije. Naivno je poverovao da je Milošević „čovek kompromisa i evropskih reformi“. Brzo se i gorko pokajao, ali prekasno. Njegov „pulen“ već je bio nedodirljiv jahač apokalipse.
Za trajanja ubijanja Jugoslavije Stambolić je, često, nakon šetnji u Košutnjaku, svraćao kod mene, a i ja sam odlazio kod njega. Govorio je da sve stranke demokratske opozicije idu odvojeno na izbore, da svak’ uzme svoje, i da na predsedničkim izborima imamo više kandidata u prvom krugu, da što više „miloševićevaca“ otpadne od njega, a da u drugom krugu, odlučujućem, svi stanemo iza najbolje plasiranog. Nameravao je da se i on kandiduje, u nadi da će ga podržati dosta socijalista. Životni cilj mu je bio da se Srbija izbavi iz smrtonosnog Miloševićevog zagrljaja... Zbog toga je ubijen, po Miloševićevom nalogu.
A niko se toliko, kao ja, sredinom osamdesetih, nije javno zalagao da se Vojislav Šešelj, „slobodoumni protivnik dahija u BiH“, izbavi iz zeničkog zatvora. I niko mu, kao ja, kad se dočepao slobode i Beograda, nije pomagao u svemu. Skoro tri godine bio sam mu i vozač, a krstio sam mu i sina. Taj „slobodoumnik“ će postati glavni megafon, glavni propagandista rušenja Jugoslavije i stvaranja Velike Srbije do Karlobaga, Karlovaca, Ogulina i Virovitice. Postaće ajatolah mržnje i nacionalnog slepila i ludila.
Da li ste nekada u svom književnom, a pogotovo u političkom radu učinili nešto čega se danas stidite?
Nema ničeg ni u mojoj literaturi ni u političkom delovanju čega bih se stideo. Naprotiv. Samo se preispitujem, i to bolno, da li sam, predvodeći deset godina ustanak u Srbiji protiv razbojničkog režima, mogao da učinim više, iako znam da je to, zbog izdaje mojih saveznika u opoziciji, bilo nemoguće.
U ovoj knjizi govorite i o raznim državnim torturama, nekad i vrlo agrsivnim. Kažete da su neki akteri tih već davnašnjih tortura i kasnije dugo držali vlast u svojim rukama. Možete li nam to pojasniti?
Ne da su dugo držali vlast posle Miloševićevog izbornog sloma i nakon njegove smrti, nego vlast drže i danas. Ljudi osuđeni u Hagu za ratne zločine proglašeni su za heroje, ne silaze sa TV ekrana, vaspitavaju mladost Srbije. Užasno je i slušati, i gledati, i čitati. Nikad u istoriji niko, kao što su oni, Srbiji i čitavom srpskom narodu nije priredio takve poraze i sramotu. A oni ponosni, hvališu se.
Poslije objavljivanja Vaših knjiga „Nož“ i „Molitva“ Vaše ime je na ovim prostorima doživljavano kao ime pravog Srbina iz Hercegovine, koji se, eto, napokon osmjelio da kaže dugo skrivanu istinu. Kako na to gledate iz današnje perspektive?
Zazirem od termina „pravi Srbin“. Odrastao sam u Hercegovini, u godinama „bratstva i jedinstva“, kad se samo šapatom govorilo o ustaškim jamama, o genocidu nad Srbima. U romanima „Nož“ i „Molitva“ progovorio sam o zločinu i zločincima. Žigosan sam i od „pravih Srba“ označen za monstruma, koljača, četnika, izroda, onih „pravih Srba“ koji će, uskoro posle toga, počiniti Srebrenicu, masakrirati Vukovar i Sarajevo, u reke i jezera po Srbiji bacati albansku decu i njihove majke, ubijene po Kosovu... Progovorio sam i o tim zlodelima, u romanima „Isusovi memoari“ i „Ko je ubio Katarinu“.
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: Vijesti
U autobiografiji „Ožiljci života“, svog života, pisao sam i o drugima, ali najviše o sebi, što je bilo i logično i neizbežno. Tim pre što sam, i kao pisac i kao politički lider, bio čovek bure. Obožavan i omražen, i uvek meta Zla, koje mi je poubijalo najbliže u porodici i u stranci koju sam vodio.
„Ožiljci života“ su autobiografski roman. To je najteži književni žanr, jer autor nema pravo na maštu, na fikciju. Sve je istina, strašna istina, koja se onima koji ne pamte devedesete prošlog veka priviđa kao fantazija.
Kao po nekom prokletstvu, mnogi ljudi danas, da li svjesno ili nesvjesno, često zapostavljaju ili čak zaboravljaju istinu. Dok ste pisali ovu knjigu, jeste li imali na umu da se Vi, faktički, borite protiv toga zaborava?
Ovom knjigom se borim, verovatno uzaludno, protiv lobotomije koja se nad srpskim narodom, u režiji KGB-a, u režiji Udbe, koja je filijala te staljinističke nemani, sistematično sprovodi već duže od dve decenije, a najpomamnije danas dok nas potapa cunami putinofilije... Srpski zločini počinjeni devedesetih su izmišljotina antisrpskog Zapada, Srbi su bili samo žrtve, NATO je bez ikakvog povoda ili razloga bombardovao Srbiju, sa jedinim ciljem da Srbiji otme Kosovo i albanskim teroristima daruje državu, ali je Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN Srbiji zagarantovan suverenitet nad Kosovom, koji nam čuva Rusija, srpska majka i zaštitnica...
Ovako danas misli ogromna većina lobotomiranog naroda u Srbiji i u Republici Srpskoj, a mnogo je obespamećenih i u Crnoj Gori.
U „Ožiljcima života“ pominjete i Ivana Stambolića, značajnog jugoslovenskog, a pogotovo, srpskog političara i kažete: „Nas dvojica zaslužujemo neko prokletstvo zato što je on lansirao Miloševića, a ja Šešelja.“ Možete li nam pojasniti ovu misao?
Ivan Stambolić je, kao predsednik Srbije, odlučujuće lobirao da Slobodan Milošević preuzme vlast nad Savezom komunista Srbije. Naivno je poverovao da je Milošević „čovek kompromisa i evropskih reformi“. Brzo se i gorko pokajao, ali prekasno. Njegov „pulen“ već je bio nedodirljiv jahač apokalipse.
Za trajanja ubijanja Jugoslavije Stambolić je, često, nakon šetnji u Košutnjaku, svraćao kod mene, a i ja sam odlazio kod njega. Govorio je da sve stranke demokratske opozicije idu odvojeno na izbore, da svak’ uzme svoje, i da na predsedničkim izborima imamo više kandidata u prvom krugu, da što više „miloševićevaca“ otpadne od njega, a da u drugom krugu, odlučujućem, svi stanemo iza najbolje plasiranog. Nameravao je da se i on kandiduje, u nadi da će ga podržati dosta socijalista. Životni cilj mu je bio da se Srbija izbavi iz smrtonosnog Miloševićevog zagrljaja... Zbog toga je ubijen, po Miloševićevom nalogu.
A niko se toliko, kao ja, sredinom osamdesetih, nije javno zalagao da se Vojislav Šešelj, „slobodoumni protivnik dahija u BiH“, izbavi iz zeničkog zatvora. I niko mu, kao ja, kad se dočepao slobode i Beograda, nije pomagao u svemu. Skoro tri godine bio sam mu i vozač, a krstio sam mu i sina. Taj „slobodoumnik“ će postati glavni megafon, glavni propagandista rušenja Jugoslavije i stvaranja Velike Srbije do Karlobaga, Karlovaca, Ogulina i Virovitice. Postaće ajatolah mržnje i nacionalnog slepila i ludila.
Da li ste nekada u svom književnom, a pogotovo u političkom radu učinili nešto čega se danas stidite?
Nema ničeg ni u mojoj literaturi ni u političkom delovanju čega bih se stideo. Naprotiv. Samo se preispitujem, i to bolno, da li sam, predvodeći deset godina ustanak u Srbiji protiv razbojničkog režima, mogao da učinim više, iako znam da je to, zbog izdaje mojih saveznika u opoziciji, bilo nemoguće.
U ovoj knjizi govorite i o raznim državnim torturama, nekad i vrlo agrsivnim. Kažete da su neki akteri tih već davnašnjih tortura i kasnije dugo držali vlast u svojim rukama. Možete li nam to pojasniti?
Ne da su dugo držali vlast posle Miloševićevog izbornog sloma i nakon njegove smrti, nego vlast drže i danas. Ljudi osuđeni u Hagu za ratne zločine proglašeni su za heroje, ne silaze sa TV ekrana, vaspitavaju mladost Srbije. Užasno je i slušati, i gledati, i čitati. Nikad u istoriji niko, kao što su oni, Srbiji i čitavom srpskom narodu nije priredio takve poraze i sramotu. A oni ponosni, hvališu se.
Poslije objavljivanja Vaših knjiga „Nož“ i „Molitva“ Vaše ime je na ovim prostorima doživljavano kao ime pravog Srbina iz Hercegovine, koji se, eto, napokon osmjelio da kaže dugo skrivanu istinu. Kako na to gledate iz današnje perspektive?
Zazirem od termina „pravi Srbin“. Odrastao sam u Hercegovini, u godinama „bratstva i jedinstva“, kad se samo šapatom govorilo o ustaškim jamama, o genocidu nad Srbima. U romanima „Nož“ i „Molitva“ progovorio sam o zločinu i zločincima. Žigosan sam i od „pravih Srba“ označen za monstruma, koljača, četnika, izroda, onih „pravih Srba“ koji će, uskoro posle toga, počiniti Srebrenicu, masakrirati Vukovar i Sarajevo, u reke i jezera po Srbiji bacati albansku decu i njihove majke, ubijene po Kosovu... Progovorio sam i o tim zlodelima, u romanima „Isusovi memoari“ i „Ko je ubio Katarinu“.
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: Vijesti
Autor: Vuk Drašković
