„Veoma sam zadovoljan filmom. Reditelj Miroslav Lekić je sjajan. To je poslednja maestralna uloga Žarka Lauševića. Svi su glumci sjajni, igraju i vodeći, najveći albanski glumci s Kosova. Film je takav da će se najverovatnije sa sličnim osećanjima, emocijama, moći gledati i u Beogradu i u Prištini“, rekao je Drašković.

Knjiga „Ruski konzul“ je nastavak „Noža“, a novo izdanje objavila je nedavno Laguna.

„Moj roman je objavljen 1988. godine. U međuvremenu je imao više od deset izdanja, deset izdavača, sada Laguna je doštampala izdanje iz 1988 – objasnio je Drašković, koji je Basari otkrio da je njegovo delo prevedeno na ruski jezik.“

„I negde 2005. godine bio sam u Moskvi, Nikita Mihalkov pročitao ‘Ruskog konzula’ i nađe se sa mnom i kaže: ‘Vuče, ja kad bih bio reditelj, u ovom tvom romanu, ja bih bio luđi od tebe’, a ja mu odgovorim: ‘Nikita, zašto sam ja lud?’ ‘Čoveče, naravno da si lud. Doći na ideju da 1973. godine u komunističkoj Jugoslaviji, na tom Kosovu, jedan profesor istorije uobrazi da se u njega uselio duh konzula carske Rusije iz prošlog veka i da u Đakovici, u svojoj kući, u takvoj komunističkoj Jugoslaviji otvara konzulat carske Rusije“, otkrio je Drašković.

Protagonista ovog ostvarenja je srpski doktor Ilija Jugović, koga tumači Nebojša Dugalić, a koji po kazni dobija premeštaj u bolnicu u Prizrenu. Na novoj dužnosti upoznaje profesora istorije Ljuba Božovića – „ruskog konzula“, naizgled psihijatrijskog pacijenta, koga igra Žarko Laušević. On tvrdi da će uskoro „Rusija opet postati Rusija, a Kosovo će opet biti srpsko“, što čini da se protiv Božovića okrenu lokalni albanski moćnici.

„Ljubo odatle piše pisma 1973. ruskom caru, Dostojevskom, Tolstoju, a ja pitam Mihalkova: ‘U čemu bi ti onda bio luđi?’ Odgovori mi: ‘Kako u čemu? Ja bih, kao reditelj, udesio da Dostojevski tome profesoru odgovara na pisma, pa možda i da dođe na Kosovo.’“

Basara je rekao da jedva čeka da pogleda film, a svog gosta upitao je i o temama koje svi izbegavaju. Zašto nama nikako ne uspeva da se uljudimo? Ko je tu kriv? Nemoguće vlast, crkva...

„Bili smo mi veliki narod. Kako je Dis pevao, bili smo divni mi mezimci slave. Ja mislim da je moralno urušavanje srpskog naroda počelo devedesetih godina. I nismo propali odjednom“, kazao je Drašković i nastavio:

„I u tišini za vreme obe Jugoslavije, i kraljevine i ove obnovljene socijalističke Jugoslavije, tinjala je neka mržnja u vrhovima crkve i crnorukaca i te sulude nacionalne elite, tinjala je mržnja protiv te države. Sa obrazloženjem da se nije smelo ići u zajednički život, u zajedničku državu s katolicima, pre svega sa katolicima, i da se morala stvarati, pa i po cenu zločina, 1918. godine, okupacijom Bosne, velika Srbija, pošto Zapad, pošto velike sile tada nisu ni dozvoljavale ni samu pomisao da se stvara ta velika Srbija ’18. godine. I nikada ta elita nije prihvatila, do njenih moždanih režnjeva nije mogla da prodre ideja da je Aleksandar Karađorđević ’18. godine stvorio najveću Srbiju, u koju se ti borci za veliku Srbiju nikad nisu ni u snu mogli da založe, od Soluna do Alpa. I ta im najveća moguća Srbija je smetala, zato što je to bila Srbija zajedno i sa Slovenicima, i sa Hrvatima, i sa muslimanima, i sa Albancima, i sa Crnogorcima. Traže, ne znam šta, zločin neke čiste Srbije. A stvaranje Jugoslavije bilo je velika zabluda“, zaključio je Drašković.

Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir