Vule Žurić: Bolest treba da bi se ozdravilo
Kad bi Oliver Stoun pročitao knjigu, možda bi snimio akciju o lekarima koji dolaze da izleče lude Srbe, koji samo piju rakiju, ali na kraju i sami nešto popiju, kaže autor romana "Pomor i strah".
Vule Žurić je stekao istaknuto mesto u srpskoj književnosti ako je suditi ne samo po nagradama već i prema posećenosti promocije pre dve večeri u Beogradu njegovog novog romana „Pomor i strah“ u izdanju Lagune.
Žurić se ovog puta bavi epidemijom kuge, koja je 1795. pretila da izbriše Irig s geografske karte. Ispitujući granice ljudskosti u nevoljnim vremenima, pisac dočarava ne samo prohujalu epohu već i običaje ondašnjeg srpskog življa na granici Austrije i Turske služeći se autentičnom leksikom i govorom tog doba.
„Za sve je 'kriva' knjiga Radivoja Simonovića, koju je taj svestrani lekar objavio o stogodišnjici epidemije kuge u Sremu. Slučajno sam na nju nabasao dok sam tražio za temu knjige za decu. Ispostavilo se da je doktor Simonović napravio skraćenu verziju višetomnih izveštaja o suzbijanju epidemije kuge koje je glavni lekar 'carske komisije' doktor Franc fon Šraud objavio odmah po povratku iz Srema. Likovi su izranjali, stvarao se prostor koji vapi za pričom, pa je valjalo još samo ispričati priču“, kaže pisac, rođeni Sarajlija, i podseća da je epidemija kuge u Irigu odnela 2.500 života, što je polovina od tadašnjeg broja žitelja.
Priča je satkana od stvarnih likova i istorijskih događaja i za ovu je bila neizbežna doza politike, baš kao i ljubavne intrige s lepom neznankom sivih očiju.
„Jedino sam ženski lik pronašao u drugom zapisu i tek uvođenjem tog lika celina se zaokružila, jer smrt, strah, disciplina i inat, ništa od toga ne bi imalo smisla da nema ljubavi“, ističe Žurić.
U slojevima se otkrivaju i različiti odnosi, potresna požrtvovanost pojedinca, s jedne strane, a s druge, odnos sazdan od nemara društva.
„Ne stoji podnaslov džaba ‒ povesti o zapisu na kužnom jevanđelju“, dodaje autor. „Najviše me je potako iriški paroh Stefan Vezilić, čovek pun vere i sumnje, koji je zaista postojao i koji se nakon preživljavanja epidemije posvetio uzgajanju pčela. Dok je Štaud o epidemiji i njenom suzbijanju ispisao cele tomove, paroh Vezilić je na dva jevanđelja, koja su umirućim prinošena na celivanje, ostavio tek dva štura zapisa. Jedno od ta dva kužna jevanđelja danas se čuva u Irigu“, navodi Žurić, ukazujući i na odnos lekara-stranaca, koji su došli da suzbiju zarazu, i starosedelaca, kojima je pretilo izumiranje.
Na pitanje zašto je junacima bila potrebna kuga, pisac odgovara: „Bolest je potrebna da bi se ozdravilo. Kad bi Oliver Stoun pročitao knjigu, možda bi on hteo da snimi akciju o lekarima koji dolaze da izleče lude Srbe, koji samo piju rakiju, a u zadnjem kadru i sami popiju nešto... Može da se postavi pitanje i da takva jedna zaraza nije potrebna svetu, možda epidemije ne bi ni bilo. Na različite načine vidimo šta znači biti bolestan, a šta zdrav. I tu se razlikujemo od kolega koji imaju bolje socijalno osiguranje.“
AUTOR: E. S. T.
Izvor: Novi Telegraf /republika.rs
Vule Žurić je stekao istaknuto mesto u srpskoj književnosti ako je suditi ne samo po nagradama već i prema posećenosti promocije pre dve večeri u Beogradu njegovog novog romana „Pomor i strah“ u izdanju Lagune.
Žurić se ovog puta bavi epidemijom kuge, koja je 1795. pretila da izbriše Irig s geografske karte. Ispitujući granice ljudskosti u nevoljnim vremenima, pisac dočarava ne samo prohujalu epohu već i običaje ondašnjeg srpskog življa na granici Austrije i Turske služeći se autentičnom leksikom i govorom tog doba.
„Za sve je 'kriva' knjiga Radivoja Simonovića, koju je taj svestrani lekar objavio o stogodišnjici epidemije kuge u Sremu. Slučajno sam na nju nabasao dok sam tražio za temu knjige za decu. Ispostavilo se da je doktor Simonović napravio skraćenu verziju višetomnih izveštaja o suzbijanju epidemije kuge koje je glavni lekar 'carske komisije' doktor Franc fon Šraud objavio odmah po povratku iz Srema. Likovi su izranjali, stvarao se prostor koji vapi za pričom, pa je valjalo još samo ispričati priču“, kaže pisac, rođeni Sarajlija, i podseća da je epidemija kuge u Irigu odnela 2.500 života, što je polovina od tadašnjeg broja žitelja.
Priča je satkana od stvarnih likova i istorijskih događaja i za ovu je bila neizbežna doza politike, baš kao i ljubavne intrige s lepom neznankom sivih očiju.
„Jedino sam ženski lik pronašao u drugom zapisu i tek uvođenjem tog lika celina se zaokružila, jer smrt, strah, disciplina i inat, ništa od toga ne bi imalo smisla da nema ljubavi“, ističe Žurić.
U slojevima se otkrivaju i različiti odnosi, potresna požrtvovanost pojedinca, s jedne strane, a s druge, odnos sazdan od nemara društva.
„Ne stoji podnaslov džaba ‒ povesti o zapisu na kužnom jevanđelju“, dodaje autor. „Najviše me je potako iriški paroh Stefan Vezilić, čovek pun vere i sumnje, koji je zaista postojao i koji se nakon preživljavanja epidemije posvetio uzgajanju pčela. Dok je Štaud o epidemiji i njenom suzbijanju ispisao cele tomove, paroh Vezilić je na dva jevanđelja, koja su umirućim prinošena na celivanje, ostavio tek dva štura zapisa. Jedno od ta dva kužna jevanđelja danas se čuva u Irigu“, navodi Žurić, ukazujući i na odnos lekara-stranaca, koji su došli da suzbiju zarazu, i starosedelaca, kojima je pretilo izumiranje.
Na pitanje zašto je junacima bila potrebna kuga, pisac odgovara: „Bolest je potrebna da bi se ozdravilo. Kad bi Oliver Stoun pročitao knjigu, možda bi on hteo da snimi akciju o lekarima koji dolaze da izleče lude Srbe, koji samo piju rakiju, a u zadnjem kadru i sami popiju nešto... Može da se postavi pitanje i da takva jedna zaraza nije potrebna svetu, možda epidemije ne bi ni bilo. Na različite načine vidimo šta znači biti bolestan, a šta zdrav. I tu se razlikujemo od kolega koji imaju bolje socijalno osiguranje.“
AUTOR: E. S. T.
Izvor: Novi Telegraf /republika.rs
Autor: Vule Žurić
