Vule Žurić: Nema ispunjenoga života bez požrtvovanja
Vule Žurić u razgovoru za Bukmarker otkriva šta je zajedničko ličnostima koje su uvrštene u knjigu „Heroji i gubitnici“, šta možemo naučiti od njih, kakvi su izazovi pisanja autofikcije i dokumentarnog štiva, i kako (ne) treba čitati ovo delo.
Vule Žurić, dobitnik Andrićeve i Vitalove nagrade, autor romana „Narodnjakova smrt“, „Nedelja pacova“, „Pomor i strah“, zbirki priča „Tajna crvenog zamka“ i „Forenzika Itake“, u „Herojima i gubitnicima“ sabrao je i predstavio dvadeset uzbudljivih, dokumentarnih pripovesti o značajnim ljudima poput Bore Stankovića, Lava Trockog, Ivana Gorana Kovačića, Kriste Đorđević, braće Stojanovića, Pjera Paola Pazolinija, i pronašao nešto zajedničko svima – istovremeno su i heroji i gubitnici. I svi su obeležili istoriju dvadesetog veka.
Šta Vas je inspirisalo da napišete „Heroje i gubitnike“ i kako ste odabrali ove specifične ličnosti za „Sentimentalne priče“?
Dvadeset sentimentalnih povesti o tvrdoglavom dvadesetom veku napisao sam u prethodne tri godine, tokom kojih sam potrebu za istraživanjem mnogih poznatih istorijskih činjenica i manje poznatih dokumentovanih trivijalnosti spojio sa nastojanjem da pronađem novi književni izraz.
Kako ste postigli ravnotežu između dokumentarnog pristupa i pisanja koje ima literarnu vrednost? Kako ste se nosili s izazovom predstavljanja stvarnih ljudi na način koji je istovremeno verodostojan i zanimljiv?
Pripovedači modernoga sveta osećaju da živimo u vremenu kada je svaka ljudska delatnost sklona izvitoperavanju, imperativu promene po svaku cenu. Da bi ostali verni suštini svoga poziva, da pripovedajući i o najstrašnijim stvarima teže stvaranju lepote, pisci su na raskršću do kog su stigli rešili da krenu u nepoznato, u svet autofikcije i dokumentarnosti. Sportskim rečnikom: kapiten prvih je norveški pisac Knausgor, vođa tima drugih Erik Vijar. Nema vajde od oponašanja majstora, ali kada se bavite ovih čudnim zanatom, bez otvorenosti za tuđa spisateljska iskustva nema osvajanja sopstvenog izraza. Tako su pripovesti u „Herojima i gubitnicima“ plod novog poglavlja moje stvaralačke avanture u kojoj uživam jednako kao i u prvim spisateljskim danima.
Šta je zajedničko svim ličnostima koje su dobile prostor u Vašoj knjizi?
Istovremeno su i heroji i gubitnici. I svi su obeležili istoriju dvadesetog veka.
Šta Vas je inspirisalo da napišete „Heroje i gubitnike“ i kako ste odabrali ove specifične ličnosti za „Sentimentalne priče“?
Dvadeset sentimentalnih povesti o tvrdoglavom dvadesetom veku napisao sam u prethodne tri godine, tokom kojih sam potrebu za istraživanjem mnogih poznatih istorijskih činjenica i manje poznatih dokumentovanih trivijalnosti spojio sa nastojanjem da pronađem novi književni izraz.
Kako ste postigli ravnotežu između dokumentarnog pristupa i pisanja koje ima literarnu vrednost? Kako ste se nosili s izazovom predstavljanja stvarnih ljudi na način koji je istovremeno verodostojan i zanimljiv?
Pripovedači modernoga sveta osećaju da živimo u vremenu kada je svaka ljudska delatnost sklona izvitoperavanju, imperativu promene po svaku cenu. Da bi ostali verni suštini svoga poziva, da pripovedajući i o najstrašnijim stvarima teže stvaranju lepote, pisci su na raskršću do kog su stigli rešili da krenu u nepoznato, u svet autofikcije i dokumentarnosti. Sportskim rečnikom: kapiten prvih je norveški pisac Knausgor, vođa tima drugih Erik Vijar. Nema vajde od oponašanja majstora, ali kada se bavite ovih čudnim zanatom, bez otvorenosti za tuđa spisateljska iskustva nema osvajanja sopstvenog izraza. Tako su pripovesti u „Herojima i gubitnicima“ plod novog poglavlja moje stvaralačke avanture u kojoj uživam jednako kao i u prvim spisateljskim danima.
Šta je zajedničko svim ličnostima koje su dobile prostor u Vašoj knjizi?
Istovremeno su i heroji i gubitnici. I svi su obeležili istoriju dvadesetog veka.
„Ne hvata se ptica kad jednom odleti“, ali Vi kao da se sa tim poetskim iskazom ne mirite; ako pticama nadenemo imena – Jezdimir Dangić, braća Mladen i Sreten Stojanović, Ivan Goran Kovačić, Krista Đorđević, Zvonimir Šubić, Zija Dizdarević, Branko Vukelić i drugi – Vi im ne dozvoljavate da odlepršaju iz istorijskog pamćenja. Čemu nas, „decu ovog veka“, mogu podučiti?
Veliki Bora Stanković je rečima koje navodite mislio na „rok trajanja“ stvaralačke energije, smrtnost same muze. Borina „ptica“ je odletela s početkom Velikog rata, sa kojim pisac „Nečiste krvi“ nije umeo da se nosi. Sve runde te neravnopravne borbe uredno su dokumentovane i trebalo je građu samo prikupiti i od nje sačiniti surovo istinitu, potresnu i poraznu priču o nespremnosti naše sredine da za života poštuje istinskog genija. Sudbine svih ljudi koje navodite jesu u krajnjoj liniji tragične, ali su, da parafraziramo Crnjanskog, u potpunosti ispunjene. Uče nas jednostavnoj, velikoj istini: nema ispunjenoga života bez požrtvovanja, potpunog predavanja višem cilju, bez obzira na to u kom veku da boravite na Zemlji.
Šta je zgrešio Petar Kočić? Šta Andrić ne prašta Švajcarskoj?
U priči o Kočiću koja se nalazi u mojoj knjizi osvetljena je možda i ključna epizoda njegove golgote – nepristajanje na progledavanje kroz prste „mangupima u sopstvenim redovima“. Umesto da „ćuti i radi“, Kočić je po dolasku na mesto profesora u srpskoj gimnaziji u Skoplju, koje je u to vreme i dalje bilo pod turskom vlašću, radio ali i glasno se pobunio protiv korupcije i licemerstva tamošnjih navodnih narodnih vođa. To mu vlasti u Beogradu nisu oprostile: promptno je izgubio državnu službu i bio primoran da se vrati u okupiranu Bosnu i Hercegovinu. Tamo je uskoro mentalno oboleo i potom se, pred sam početak Velikog rata, poslednji put dokopao mile mu Srbije, ali sada kao pacijent bolnice za sumasišavše, u kojoj se ugasio avgusta 1916, ne dočekavši celoga života sanjanu slobodu. A Ivo Andrić, za razliku od Ćopića, svoje utiske i verovanja ne objavljuje na stranicama štampe, već u sveskama koje su objavljene tek po njegovoj smrti. Tako je i sa opaskama o odveć sterilnom švajcarskom društvu i tamošnjim „prečistim“ hotelima. Upravo je u jednom takvom hotelu, u proleće 1941, rešio da ne ode u emigraciju, već da se vrati u okupirani Beograd i bude sa svojim narodom, što mu neki ni do danas nisu oprostili.
Da li je usud: ličnosti koje za života postanu heroji, u istorijskom sećanju izblede, nestanu i postanu gubitnici? Zašto je važno da se obrazac: heroji – gubitnici, promeni u: heroji – gubitnici – heroji? Da li je jedan od zadataka pisca učešće u očuvanju pamćenja?
Pisci ne bi smeli da imaju bilo kakav zadatak, jer ako ga imaju, onda nisu stvaraoci, već poslušnici. Insistiranje na čitanju i pamćenju jednako je represivno kao i insistiranje na zabrani određenih knjiga. Piščevo je da napiše što najbolje ume, izdavačevo da od toga napravi što lepšu knjigu, a sve ostalo je na ostatku sveta. Ovu moju knjigu nipošto ne bi trebalo čitati kao neku istorijsku čitanku ili kao osudu vremena u kom živimo. Istorija je mehanizam koji ne može bez satiranja najboljih među nama. Heroja i gubitnika je bilo, ima ih i tek će ih biti. O nekima će se još dugo pričati, a neki će zauvek potonuti u tamu zaborava. Na nama je da ovih drugih bude što je manje moguće.
Možemo li se nadati novim sentimentalnim pripovestima o dvadesetom veku?
Već sam napisao još nekoliko novih, ali možda je bolje poželeti da konačno ispričam povest o herojima i gubitnicima burne 1848. godine.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 38
Veliki Bora Stanković je rečima koje navodite mislio na „rok trajanja“ stvaralačke energije, smrtnost same muze. Borina „ptica“ je odletela s početkom Velikog rata, sa kojim pisac „Nečiste krvi“ nije umeo da se nosi. Sve runde te neravnopravne borbe uredno su dokumentovane i trebalo je građu samo prikupiti i od nje sačiniti surovo istinitu, potresnu i poraznu priču o nespremnosti naše sredine da za života poštuje istinskog genija. Sudbine svih ljudi koje navodite jesu u krajnjoj liniji tragične, ali su, da parafraziramo Crnjanskog, u potpunosti ispunjene. Uče nas jednostavnoj, velikoj istini: nema ispunjenoga života bez požrtvovanja, potpunog predavanja višem cilju, bez obzira na to u kom veku da boravite na Zemlji.
Šta je zgrešio Petar Kočić? Šta Andrić ne prašta Švajcarskoj?
U priči o Kočiću koja se nalazi u mojoj knjizi osvetljena je možda i ključna epizoda njegove golgote – nepristajanje na progledavanje kroz prste „mangupima u sopstvenim redovima“. Umesto da „ćuti i radi“, Kočić je po dolasku na mesto profesora u srpskoj gimnaziji u Skoplju, koje je u to vreme i dalje bilo pod turskom vlašću, radio ali i glasno se pobunio protiv korupcije i licemerstva tamošnjih navodnih narodnih vođa. To mu vlasti u Beogradu nisu oprostile: promptno je izgubio državnu službu i bio primoran da se vrati u okupiranu Bosnu i Hercegovinu. Tamo je uskoro mentalno oboleo i potom se, pred sam početak Velikog rata, poslednji put dokopao mile mu Srbije, ali sada kao pacijent bolnice za sumasišavše, u kojoj se ugasio avgusta 1916, ne dočekavši celoga života sanjanu slobodu. A Ivo Andrić, za razliku od Ćopića, svoje utiske i verovanja ne objavljuje na stranicama štampe, već u sveskama koje su objavljene tek po njegovoj smrti. Tako je i sa opaskama o odveć sterilnom švajcarskom društvu i tamošnjim „prečistim“ hotelima. Upravo je u jednom takvom hotelu, u proleće 1941, rešio da ne ode u emigraciju, već da se vrati u okupirani Beograd i bude sa svojim narodom, što mu neki ni do danas nisu oprostili.
Da li je usud: ličnosti koje za života postanu heroji, u istorijskom sećanju izblede, nestanu i postanu gubitnici? Zašto je važno da se obrazac: heroji – gubitnici, promeni u: heroji – gubitnici – heroji? Da li je jedan od zadataka pisca učešće u očuvanju pamćenja?
Pisci ne bi smeli da imaju bilo kakav zadatak, jer ako ga imaju, onda nisu stvaraoci, već poslušnici. Insistiranje na čitanju i pamćenju jednako je represivno kao i insistiranje na zabrani određenih knjiga. Piščevo je da napiše što najbolje ume, izdavačevo da od toga napravi što lepšu knjigu, a sve ostalo je na ostatku sveta. Ovu moju knjigu nipošto ne bi trebalo čitati kao neku istorijsku čitanku ili kao osudu vremena u kom živimo. Istorija je mehanizam koji ne može bez satiranja najboljih među nama. Heroja i gubitnika je bilo, ima ih i tek će ih biti. O nekima će se još dugo pričati, a neki će zauvek potonuti u tamu zaborava. Na nama je da ovih drugih bude što je manje moguće.
Možemo li se nadati novim sentimentalnim pripovestima o dvadesetom veku?
Već sam napisao još nekoliko novih, ali možda je bolje poželeti da konačno ispričam povest o herojima i gubitnicima burne 1848. godine.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 38
Autor: Vule Žurić
