Vule Žurić: Tragična sudbina povezuje heroje i gubitnike
Nova knjiga Vuleta Žurića „Heroji i gubitnici – dvadeset sentimentalnih priča o dvadesetom veku“, u izdanju Lagune, sadrži dvadeset dokumentarnih pripovesti o velikanima među kojima su Bora Stanković, Petar Kočić, Krista Đorđević, Branko Vukelić, Pjer Paolo Pazolini, Lav Trocki, Mladen i Sreten Stojanović, i drugi. Ove istinite priče živote tih ljudi, ali i čitavu epohu 20. veka, osvetljavaju iz perspektive neobičnih detalja, životnih drama i neočekivanih obrta, a istovremeno podsećaju na to da je sećanje važno za jednu kulturu baš kao i za identitet pojedinca.
Junaci Vaših dokumentarnih pripovesti otadžbini su dali sve, da bi ih ona slavila tek kad su herojstvo zaslužili teškim mučeništvom, a neke je prosto zaboravila. Da li Vas to ljuti ili prosto podstiče na pisanje?
Ršum nas je davno naučio kako se otadžbina brani lepotom i lepim vaspitanjem, pa je u tom smislu onaj najmanji zajednički sadržalac sudbina heroja i gubitnika, o kojima sam pisao, njihova mahom tragična sudbina. Da ih je sudbina milovala, da nisu hrlili u susret velikim događajima, već da su se štedeli i živeli kalkulantski, istorija ih ne bi zapamtila, a njihova dela ne bi činila temelj naše ili svetske kulture.
Zašto se sećate baš te epizode u kojoj je Bora Stanković pri povlačenju u Velikom ratu izgubio rukopis „Tašane“ ili Kočićevog učiteljevanja u Makedoniji?
To su prelomni trenuci u životu dva pisca. Pisac „Nečiste krvi“ kao da do kraja nije mogao da pronikne u prirodu rata i novih životnih pravila, pa je usred katastrofe pisanim putem tražio od bugarskih okupacionih vlasti da mu vrate fasciklu ostavljenu u nekoj fioci njegove privremene niške kancelarije. Kočić je pak stanje „naše stvari“ u Skoplju, koje je i dalje bilo pod otomanskom jurisdikcijom, video i previše jasno i nije ni hteo ni umeo da ćuti, jer je umeo i morao da piše. Bora Stanković izrazito apolitičan, i Kočić do srži u politici, imali su posla sa onim Kišovim „pasjim sinovima“ i nisu imali ni najmanje izgleda da iz te neravnopravne borbe izađu kao pobednici. Uz vraćanje nenadmašnim pripovedačkim opusima dvojice gorostasa srpske književnosti, nije naodmet primiti k znanju fusnotu o načinu na koji su polako ali sigurno gubili bitku sa korumpiranim, na sve spremnim polusvetom.
Dok pišete o četničkom majoru Jezdimiru Dangiću, a zatim o Ivanu Goranu Kovačiću, piscima koje bismo danas smeštali na ideološku desnu ili levu stranu, pratite njihovu unutarnju motivaciju koja nam deluje logično u datim okolnostima. Šta o njima mladi mogu znati kada Kovačićeve „Jame“ nema u školama, a jedan od poslednjih mladobosanaca nigde se ni ne pominje?
O pesniku „Jame“ i piscu zapisa sa robije u bihaćkoj Kuli i zeničkom kazamatu i danas se zna mnogo, ali je pitanje koliko njihove sudbine interesuju sastavljače najnovijih kurikuluma našeg istorijskog pamćenja. Jer bez obzira na to da li govorimo o hrvatskom pesniku čijoj se umetnosti i žrtvi divio i jedan Pikaso ili o mladobosancu i četničkom vojvodi, koji se 1944. godine borio u Varšavskom ustanku, reč je o ljudima koji su ispunili svoju sudbinu, ali su te sudbine, eto, mimo onoga što bi danas trebalo da bude kulturološki prihvatljivi narativ.
Kako vidite put braće Mladena i Sretena Stojanovića, od dečaka mladobosanaca do heroja u komunizmu?
Ove godine je obeležena stotinu dvadeset i peta godišnjica rođenja Sretena Stojanovića, čiji Karađorđe stoji kod Narodne biblioteke i Hrama Svetoga Save u Beogradu, a Njegoš na platou između Filozofskog fakulteta i Kapetan Mišinog zdanja. Njegov brat, lekar koji je besplatno lečio krajišku sirotinju i igrao tenis, poginuo je na Kozari i preselio se u narodnu epiku. Njihova slobodarska ideja nije se menjala, do danas je ostala najčistiji primer posvećenosti boljitku naroda i njegove kulture. Obojica mladobosanci, od ranih školskih dana, ostali su verni razumevanju jugoslovenstva kao prostora socijalne jednakosti i kulturnog uzdizanja.
Ršum nas je davno naučio kako se otadžbina brani lepotom i lepim vaspitanjem, pa je u tom smislu onaj najmanji zajednički sadržalac sudbina heroja i gubitnika, o kojima sam pisao, njihova mahom tragična sudbina. Da ih je sudbina milovala, da nisu hrlili u susret velikim događajima, već da su se štedeli i živeli kalkulantski, istorija ih ne bi zapamtila, a njihova dela ne bi činila temelj naše ili svetske kulture.
Zašto se sećate baš te epizode u kojoj je Bora Stanković pri povlačenju u Velikom ratu izgubio rukopis „Tašane“ ili Kočićevog učiteljevanja u Makedoniji?
To su prelomni trenuci u životu dva pisca. Pisac „Nečiste krvi“ kao da do kraja nije mogao da pronikne u prirodu rata i novih životnih pravila, pa je usred katastrofe pisanim putem tražio od bugarskih okupacionih vlasti da mu vrate fasciklu ostavljenu u nekoj fioci njegove privremene niške kancelarije. Kočić je pak stanje „naše stvari“ u Skoplju, koje je i dalje bilo pod otomanskom jurisdikcijom, video i previše jasno i nije ni hteo ni umeo da ćuti, jer je umeo i morao da piše. Bora Stanković izrazito apolitičan, i Kočić do srži u politici, imali su posla sa onim Kišovim „pasjim sinovima“ i nisu imali ni najmanje izgleda da iz te neravnopravne borbe izađu kao pobednici. Uz vraćanje nenadmašnim pripovedačkim opusima dvojice gorostasa srpske književnosti, nije naodmet primiti k znanju fusnotu o načinu na koji su polako ali sigurno gubili bitku sa korumpiranim, na sve spremnim polusvetom.
Dok pišete o četničkom majoru Jezdimiru Dangiću, a zatim o Ivanu Goranu Kovačiću, piscima koje bismo danas smeštali na ideološku desnu ili levu stranu, pratite njihovu unutarnju motivaciju koja nam deluje logično u datim okolnostima. Šta o njima mladi mogu znati kada Kovačićeve „Jame“ nema u školama, a jedan od poslednjih mladobosanaca nigde se ni ne pominje?
O pesniku „Jame“ i piscu zapisa sa robije u bihaćkoj Kuli i zeničkom kazamatu i danas se zna mnogo, ali je pitanje koliko njihove sudbine interesuju sastavljače najnovijih kurikuluma našeg istorijskog pamćenja. Jer bez obzira na to da li govorimo o hrvatskom pesniku čijoj se umetnosti i žrtvi divio i jedan Pikaso ili o mladobosancu i četničkom vojvodi, koji se 1944. godine borio u Varšavskom ustanku, reč je o ljudima koji su ispunili svoju sudbinu, ali su te sudbine, eto, mimo onoga što bi danas trebalo da bude kulturološki prihvatljivi narativ.
Kako vidite put braće Mladena i Sretena Stojanovića, od dečaka mladobosanaca do heroja u komunizmu?
Ove godine je obeležena stotinu dvadeset i peta godišnjica rođenja Sretena Stojanovića, čiji Karađorđe stoji kod Narodne biblioteke i Hrama Svetoga Save u Beogradu, a Njegoš na platou između Filozofskog fakulteta i Kapetan Mišinog zdanja. Njegov brat, lekar koji je besplatno lečio krajišku sirotinju i igrao tenis, poginuo je na Kozari i preselio se u narodnu epiku. Njihova slobodarska ideja nije se menjala, do danas je ostala najčistiji primer posvećenosti boljitku naroda i njegove kulture. Obojica mladobosanci, od ranih školskih dana, ostali su verni razumevanju jugoslovenstva kao prostora socijalne jednakosti i kulturnog uzdizanja.
Kristi Đorđević posvetili ste važno mesto, u vezi i sa njenim bratom od strica Savom Šumanovićom. Da li ona spada u red građana, poput Ive Andrića, bez čijeg autoriteta socijalizam nije mogao?
I gospođa Krista i gospodin Andrić držali su do diskrecije. Za razliku od Bore Stankovića i Petra Kočića, umeli su da donose dobre odluke u teškim trenucima. Tito je suprugu prvog našeg venerologa Đurice Đorđevića cenio i poštovao, jer je u Drugom svetskom ratu sačuvala partijsko zlato, dok je našeg jedinog nobelovca primio u kratku, kurtoaznu posetu, ne zadržavši ga ni na ručku. Ali zato su Krista Đorđević i Ivo Andrić krajem šezdesetih u domu Rodoljuba Čolakovića u malom društvu dočekivali Nove godine. Nikada nećemo saznati o čemu su pričali, ni o čemu su ćutali.
Pažljivi ste čitalac starih Politika i arhivske građe, a u slučaju Pazolinijeve smrti postupate kao istražitelj forenzičar?
Ili pre kao čitalac knjige o još jednoj neuspeloj istrazi koja nas nije dovela do pune istine o razlozima za Pazolinijevo smaknuće i identitetu onih koji su nečiju naredbu hladnokrvno izvršili. A što se izučavanja građe tiče, nema lepšeg dela istraživačkog posla. Nikada ne znate kada ćete pročitati nešto što će vas odvesti do nove teme, nove priče o herojima i gubitnicima bez kojih ne bismo bili ono što i dalje jesmo. Politika je neosporni deo tog bića. Zato njen svaki novi broj nije tek samo skup redovnih rubrika kojima se ispraća u prošlost još jedan dan, već upravo riznica činjenica koje će onome koji se kroz pedeset ili stotinu godina bude interesovao za naše vreme pokazati da se uprkos poteškoćama uvek može i mora biti ozbiljan. I voditi računa o jeziku.
Sećate se detinjstva u olimpijskom Sarajevu i tamošnje Kinoteke. Na koji način su Vas ta sportska i kulturna sećanja oblikovala?
Što čovek više sazreva, a onda i stari, sve manje mu uspeva da svaki čas ne poseže za sećanjima. Ali sećamo se odavno oblikovani. Otuda moje posezanje u priče o jednom ne tako davnom, a opet davno prošlom vremenu u ovoj knjizi treba razumeti samo kao još jedan način da se progovori o kulturi jedne zemlje u kojoj sam rođen, u kojoj sam živeo i u kojoj živim. Te zemlje više nema, ali je njena kultura, sviđalo se to nekome ili ne, i dalje ključna za razumevanje kako onoga kroz šta smo prolazili i kroz šta prolazimo, tako i onoga što nas tek čeka.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
I gospođa Krista i gospodin Andrić držali su do diskrecije. Za razliku od Bore Stankovića i Petra Kočića, umeli su da donose dobre odluke u teškim trenucima. Tito je suprugu prvog našeg venerologa Đurice Đorđevića cenio i poštovao, jer je u Drugom svetskom ratu sačuvala partijsko zlato, dok je našeg jedinog nobelovca primio u kratku, kurtoaznu posetu, ne zadržavši ga ni na ručku. Ali zato su Krista Đorđević i Ivo Andrić krajem šezdesetih u domu Rodoljuba Čolakovića u malom društvu dočekivali Nove godine. Nikada nećemo saznati o čemu su pričali, ni o čemu su ćutali.
Pažljivi ste čitalac starih Politika i arhivske građe, a u slučaju Pazolinijeve smrti postupate kao istražitelj forenzičar?
Ili pre kao čitalac knjige o još jednoj neuspeloj istrazi koja nas nije dovela do pune istine o razlozima za Pazolinijevo smaknuće i identitetu onih koji su nečiju naredbu hladnokrvno izvršili. A što se izučavanja građe tiče, nema lepšeg dela istraživačkog posla. Nikada ne znate kada ćete pročitati nešto što će vas odvesti do nove teme, nove priče o herojima i gubitnicima bez kojih ne bismo bili ono što i dalje jesmo. Politika je neosporni deo tog bića. Zato njen svaki novi broj nije tek samo skup redovnih rubrika kojima se ispraća u prošlost još jedan dan, već upravo riznica činjenica koje će onome koji se kroz pedeset ili stotinu godina bude interesovao za naše vreme pokazati da se uprkos poteškoćama uvek može i mora biti ozbiljan. I voditi računa o jeziku.
Sećate se detinjstva u olimpijskom Sarajevu i tamošnje Kinoteke. Na koji način su Vas ta sportska i kulturna sećanja oblikovala?
Što čovek više sazreva, a onda i stari, sve manje mu uspeva da svaki čas ne poseže za sećanjima. Ali sećamo se odavno oblikovani. Otuda moje posezanje u priče o jednom ne tako davnom, a opet davno prošlom vremenu u ovoj knjizi treba razumeti samo kao još jedan način da se progovori o kulturi jedne zemlje u kojoj sam rođen, u kojoj sam živeo i u kojoj živim. Te zemlje više nema, ali je njena kultura, sviđalo se to nekome ili ne, i dalje ključna za razumevanje kako onoga kroz šta smo prolazili i kroz šta prolazimo, tako i onoga što nas tek čeka.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Autor: Vule Žurić
