U „Severnoj svetlosti“, prvoj knjizi trilogije „Njegovih mračnih tkanja“ Filipa Pulmana, lord Asrijel (kojeg igra Džejms Mekavoj u HBO-ovoj ekranzaciji knjige) otkriva misterioznu materiju pod imenom Prah koja postoji svuda oko nas i čini se da je upletena u našu svest. Za Pulmana, Prah je samo izraz za njegovu fascinaciju panfizicizom, filozofskom idejom da je materija svesna i da organizovanjem i usložnjavanjem njena svest raste.

Filip Pulman je ponovo pod svetlima reflektora, ovoga puta zahvaljujući ekranizaciji „Njegovih mračnih tkanja“ koju su koproducirali BBC i HBO. Njegov klasik žanra fantastike – pun veštica, medveda koji govore i daimona (životinja koje predstavljaju ljudski alter ego) – predstavljen je sa veličanstvenim stimpank detaljima. Pulman se, takođe, vratio izmišljenom svetu svoje heroine Lajre Belakve i napisao je novu trilogiju „Knjiga praha“, koja se dublje bavi važnim pitanjem iz prethodnih knjiga: kakva je priroda svesti?

Pulman voli da piše o velikim idejama, a nedavna naučna otkrića o tamnoj materiji i Higsovom bozonu, inspirisala su određene elemente zapleta u njegovim romanima. Najveća misterija u ovim knjigama – zagonetna materija pod imenom Prah – dolazi upravo iz aktuelnih debata među naučnicima i filozofima o poreklu svesti i intrigantnoj teoriji o panfizicizmu.

Našao sam se sa Pulmanom u njegovoj kući malo izvan Oksforda u Engleskoj kako bismo razgovarali o idejama iza njegovih romana i zašto ovaj proslavljeni ateista toliko želi da posmatra svest kao da je ona nešto što ga okružuje.

Zašto ste se vratili Lajri i priči iz svoje ranije trilogije „Njegova mračna tkanja“? Da li ste osetili kao da tu ima još posla i da bi ga trebalo završiti?

Da, pogotovu kada je u pitanju Prah. Isti taj Prah koji je i u naslovu ove trilogije („Knjiga Praha“). Upravo je Prah prva stvar koja je spomenuta u u prvom poglavlju „Severne svetlosti“ – Prah sa velikim P. To je ta misteriozna stvar koja postoji svuda oko nas. Ali učeni ljudi koji sve nadgledaju, odnosno Magisterijum, plaše se Praha, jer se čini da je on na neki čudan način povezan sa ljudskom svešću i grehom i svim ostalim stvarima koje bi oni želeli da kontrolišu i po mogućstvu zabrane.

Zapravo, nisam stigao da kažem nešto više o Prahu od onoga što je o njemu rečeno u „Ćilibarskom durbinu“, koji je završna kniiga prve trilogije. Neprestano sam se pitao kako bih mogao ponovo da se vratim na to pitanje. I zato sam mnogo zahvalan naučnoj zajednici zato što je do sada potpuno podbacila u saznanjima i otkrivanju šta je to tamna materija. Shvatio sam vezu između tamne materije i našeg univerzuma, te materije koja na gravitacionom planu drži na okupu sve galaksije i nadao sam se da to otkriće neće biti poznato pre nego što knjiga bude objavljena. Eto, dvedeset pet godina kasnije, oni i dalje nisu ništa saznali. Zapravo, pronašli su novu vrstu tame, tamnu energiju.

Jedna od glavnih tema u knjizi je dihotomija između razuma i mašte i osećaja da smo izgubili našu mogućnost maštanja. Pre jednog veka, sociolog Maks Veber imao je i naziv za to – razočaranje. Čini se da je i Lajra razočarana u svet.

„Razočaranje“ je veoma dobar termin. To je stanje uma, koje je, takođe, veoma lepo opisano u Vordsvortovoj peomi „Ode on Intimations of Immortality“. Počinje ovako: „U određenom trenutku, činilo mi se da su livada, šuma i potok, Zemlja i svakodnevni prizori okupani nebeskom svetlošću, slavom i svežinom sna.“ Možda je sve tako izgledalo kada je bio dečak, ali sada je odrastao čovek, a magija je nestala.

Lajra se pita da li je svemir mrtav ili živ. I čini se kao da je pokušavala da pronađe odgovor na svoje pitanje. Na koji način ona može ponovo da veruje da je svet živ?

U tome i jeste stvar. Sa tim pitanjem ću se suočiti u trećoj knjizi. Ona će morati da krene u potragu, ali u potragu za samom sobom.

Na šta se odnosi naslov vaše nove knjige „The Secret Commonwealth“?

U pitanju je naslov koji sam „ukrao“ iz knjižice koja je naslovljena na sledeći način: „The Secret Commonwealth of Elves, Fauns and Fairies“ („Tajno društvo patuljaka, panova i vila“). Nju je krajem 17. veka napisao škotski sveštenik Robert Kirk. Mora da je bio svešteno lice prilično liberalnih shvatanja, jer je napisao studiju o lokalnim legendama i mitovima o vilama, duhovima i avetima. To je ljupka knjižica, a ja sam smatrao da je njen naslov previše dobar da bi se tek tako izgubio. Sve je to svet folklora – duhova, čudnih stvorenja i vila, koji predstavlja maštu.

Zanimljivo mi je to što kažete, jer ste vi i te kako poznati kao ateista, a ateizam obično ceni razum i nauku iznad svega ostalog. A ova priča, pak, slavi skrivene delove stvarnosti koji ne potpadaju pod oblast racionalne analize. Znam da je ovo roman iz žanra fantastike, ali čini mi se da vaša priča na određeni način kritikuje preteranu racionalnost. Čak i vi sami kažete da treba ponovo da otkrijemo maštu i taj nevidljivi, magični svet.

Da, kažem to, ali da bih pružio dobrodošlicu svetu iracionalonog, ja ne moram da odbacim racionalnost. Ono što ja odbacujem jeste ono što je Vilijam Blejk nazivao „jedinstvenom vizijom“, gledište da postoji samo jedan odgovor, bilo da je to marksizam ili nauka ili fundamentalističko hrišćanstvo, odbacujem da sve mora biti potčinjeno tome da kada sam ja u pravu, ti mora da si u krivu. Razum i racionalnost drže počasno mesto, jer su naučna otkrića u poslednjih tri ili četiri hiljada godina nemerljivo koristila ljudskom rodu. Ali ako dopustite sebi da stvari posmatrate samo kroz filter naučnog razmišljanja, propustićete sve ostalo što se nalazi tamo negde.

Upravo čitam odličnu knjigu Filipa Gofa. On je filozof koji je veoma zanteresovan za teoriju panfizicizma. To je teorija o svesti, koja je toliko misteriozan pojam o kom bismo mogli da diskutujemo. Očigledno je da smo stvoreni od materije. Možemo da proučavamo svaku ćeliju, svaki atom, svaki molekul u svojim telima, i to je sve materija. A ipak u našem telu ne možete pronaći duh koliko god da ga secirate deo po deo, ali je ono svejedno svesno. Međutim, tradicionalan način na koji se ovo objašnjava jeste da telo obavlja materijalne stvari, a da se duh bavi svešću. Ali je to sve teže održiva teorija. Čini se da sva naučna objašnjenja svesti dolaze do kamena spoticanja ili jednostavno omanu ili naiđu na paradoks koji je nedosledan.

Ono što panfizicizam objašnjava, a to je ono što mi se najviše i dopada kod te teorije, jeste to da je svest svojstvo materije. Mi prihvatamo da je masa prirodno svojstvo materije, kao što je i električni naboj. Ukoliko svest posmatrate kao stanje u kojem materija može postojati, tu već nastaje problem. Sve je svest. To ne znači da je ova šoljica iz koje ja sada pijem čaj svesna i da mi govori: „Hajde, požuri, nisi popio čaj do kraja.“ Niti to znači da je svaki list na drvetu svestan na način na koji sam ja svestan. Ne, ali svest je nešto što prožima sve. I, iako mnogi filozofi imaju problem da prihvate ovaj način sagledavanja stvari, za pesnike to ne predstavlja nikakav problem. Blejk, još jedan od velikih pesnika iz epohe romantizma, za koga smatram da je bio panfizicista pre nego što je i sam svet postojao, govori o tome da je „svaka čestica prašine koju udahne njegova radost.“ On kaže: „Kako biste vi i mogli da znate da svaka Ptica koja svojim krilima preseca put kroz vazduh, predstavlja ogroman svet naslade, a vi ste zatvoreni u svojih pet čula.“ Dakle, uverenje da je svet živa materija, da svet ima svoju svest, nešto je što je za mene i te kako ubedljivo. Ne morate da verujete u hrišćanskog ili muslimanskog boga da biste verovali u to.

Mnogi naučnici i dalje veruju da je potreban mozak kako biste bili svesni.  Ali reći da je svest u svemu, čak i u neživim predmetima, pomalo je revolucionarno, zar ne?

Da, jeste revolucionarno. Ja to volim da poredim sa Kopernikovom revolucijom, kao onda kada smo svi veoma racionalno poimali da smo ovde na velikoj čvrstoj ploči i da se Sunce kreće na nebu, mi vidimo mesec, vidimo planete koje se kreću kroz zvezde i, naravno, svi se oni kreću oko Zemlje. Ali kako su posmatranja i istraživanja postala objektivnija, sve to je bilo teže i teže objasniti, dok Kopernik naposletku nije rekao: „Hajde da zamislimo da Sunce miruje, a da se Zemlja kreće oko Sunca.“ I čim uradiš nešto tako, svi problem su nestali. Meni se ideja panfizicizma čini veoma slična ovoj.

A ova ideja pokušaja da se sve na svetu sagleda kao živa materija Lajrin je izazov. To otvara nova vrata drugačijem načinu razmišljanja na koji posmatramo svet.

Svakako da je tako, i zato mislim da su ljudi, kao što su Greta Tunberg i Pobuna protiv izumiranja i svi ostali mladi ljudi koji toliko žustro protestuju oko stanja u kom se nalazimo, na tragu ovog razmišljanja. Stiče se utisak da su ljudi koji su vodili svet sve do sada isti taj svet posmatrali kao mrtvu stvar kojoj mogu da rade šta god požele. Oni mogu da iskopavaju ugalj i da se igraju sa bušotinama nafte, mogu da istu tu naftu sagorevaju u svojim automobilima i oslobađaju dim u atmosferu, ali to je sve mrtvo i zato nema veze. Pa ipak, sada otkrivamo da ćemo platiti visoku cenu toga, jer nije sve mrtvo i nije nevažno kako tertiramo ovaj svet. Gejina hipoteza Džejmsa Lavloka oslanja se na slične stavove.

Svi znamo za misterioznu materiju koju nazivate Prah, a koja je na određeni način povezana sa svešću. Znam da je ovo najvažniji deo vaše zagonetne priče, ali da li nam možete reći nešto više o Prahu?

Jedna od stvari koja mi je pomogla da promislim o svemu ovome bilo je otkriće Higsovog bozona u CERN-u. Imate Higsovo polje koje prožima sve, a tu je i ta čestica koja je povezana sa tim poljem. Zbog toga ova šoljica iz koje pijem čaj ima svoju težinu kada je podignem. I zbog toga stvari koje stavite na policu ne lebde, već tu i ostanu, ostanu tu zato što imaju masu. Higsovo polje i Higsova čestica bili su inspiracija za to kako Prah funkcioniše. Prah je čestica, a sa njim je povezano polje, kao što je Higsovo polje, koje ja nazivam Rusakovo polje, koje prožima sve.

Zašto je sve u vezi sa Prahom obavijeno velom tajnovitosti? I zašto Magisterijum želi da ga kontroliše?

Iz istog razloga zbog kog je katolička Inkvizicija progonila Galileja u 17. veku, koji propovedao nove ideje kao što je bila ona da je Sunce centar univerzuma. Crkva ih je progonila zato što se činilo da je ono što oni tvrde u suprotnosti sa onim što čitamo u Bibliji. A Crkva, koja je kontrolisala sve, želela je da zapoveda i ljudskim mislima, kao što im je i uspevalo. Bili su veoma svirepi i strogi braneći ovo znanje, za koje mi sada znamo da je bilo netačno. Zato i Magisterijum u mojoj knjizi čini skoro isto kada je u pitanju Prah, koji je, čini se povezan sa promenom svesti koja nam dolazi u adolescenciji, sa buđenjem seksualnosti, sa promenama koje, kako bi Blejk rekao, dolaze na prelazu „iz nevinosti u iskustvenu sferu“.

Sve je povezano, i zato što je u priču uključen i greh i zato što se vraća na Knjigu postanja i na greh Adama i Eve koji su zgrešili jer kušali jabuku sa Drveta života… Otkriće da mogu da razlikuju Dobro od Zla obeležilo ih je. Više nisu bili nevini i zato su morali da napuste Raj. Ta priča je upletena u „Njegova mračna tkanja“.

Naravno, taj trenutak tradicionalno se smatra padom iz Božje milosti. Ali time što su pojeli tu jabuku, oni su postali samosvesna bića.

To je tačno. Shvatam zašto ljudi smatraju da je to bio bogohulnički čin, ali nikada nisam razumeo zašto Bog koji nas je stvorio nije želeo da znamo i nikada mi nije bilo jasno zašto nas je onda kušao pokazujući nam znanje u kojem nam je bilo zabranjeno da uživamo. Za mene je to suludo.

Autor: Stiv Polson
Izvor: nautil.us
Prevod: Nataša Đuričić Marković