Zašto Margaret Atvud sve do sada nije želela da napiše nastavak „Sluškinjine priče“?
U poslednjem poglavlju „Sluškinjine priče“, koja je objavljena 1985. godine, neimenovana junakinja Fredovica (barem to nije bilo njeno pravo ime) odlazi sa stranica ove knjige i korača u nepoznatom pravcu.
Foto: ActuaLitté
Nova knjiga se zove „Svedočanstva“ i vraća nas u fiktivni svet totalitarističke teokratije u državi Galad, petnaest godina kasnije nakon događaja iz „Sluškinjine priče“ gde se ponovo srećemo sa Sluškinjama, Martama, Ženama, Komandirima i Tetkama.
Atvudova je izjavila da joj se činilo kao da je pravo vreme za nastavak. „Ljudi su već dugo od mene tražili da napišem nastavak, a ja nikada to nisam želela, jer mi se činilo da oni žele nastavak Fredovičine priče koju ja jednostavno nisam mogla da napišem“, kaže ona. „Međutim, onda sam razmislila i zapitala se kako bi bilo da neko drugi priča tu priču. I kako bi izgledalo da se radnja nastavka događa petnaest ili šesnaest godina kasnije? Pravo vreme je bilo i zato što se već duži vremenski period činilo da smo odmakli od ’Sluškinjine priče’. A onda se desio zaokret i kao da smo svi krenuli prema tim nemilim događajima, zloslutno su se nadvijali nad nama u mnogim delovima sveta. Zato sam osetila da je sada pravi trenutak da se podsetimo kako se režimi poput Galada urušavaju. Jer iz ’Sluškinjine priče’ znamo da i njima dođe kraj.“
Istaknuti delovi intervjua:
O tri naratora u novom romanu
Dva glasa u priči pripadaju mladim devojkama koje su na neki način povezane sa Fredovicom. Jedna od njih je odrasla u Galadu, dok je druga odrasla van ovog režima. A sa trećom smo se već sreli, ali smo je u ’Sluškinjinoj priči’ upoznali samo kroz nečiju priču, upoznali smo je iz Fredovičine prespektive, to je Tetka Lidija, ona je vođa Tetaka u Galadu.
Dok sam sastavljala beleške o totalitarnim režimima, zanimalo me je još nešto – kako su ljudi, u takvim sistemima, stigli do svojih visokih pozicija, na koji način su ih dosegli? Šta ih je motivisalo? Da li zaista veruju u to totalitarno prodavanje magle? Da li su to oportunisti koji se nadaju da će od toga profitirati? Ili su tu zbog straha, kao što je bio slučaj sa mnogim ljudima pod Staljinovim režimom? „Ako se ja ne uzdignem u ovoj organizaciji i ne uništim svoje neprijatelje, oni će uništiti mene.“ Dakle, šta to pokreće ovakve ljude?
O tome zašto svoje pisanje naziva spekulativnom fikcijom a ne naučnom fantastikom
Postoje dva stanovišta ovih vrsta priča o budućnosti, a jedno od njih potiče od Žila Verna koji je pisao o stvarima za koje je smatrao da će se zaista i dogoditi – kao što je slučaj sa podmornicama. A imate i H. Dž. Velsa koji je pisao o Marsovcima koji će napasti Zemlju u velikim metalnim sanducima. Kada je Žil Vern pročitao to što je Vels napisao, rekao je „…ali on je sve to izmislio!“ Zato je Vern smatrao da piše o stvarima koje će se dogoditi u bliskoj budućnosti, dok je Velsovo pisanje za njega bilo nešto poprilično fiktivno. Međutim, H. Dž. Vels je potaknuo međuplanetarna putovanja, svemirske brodove, Marsovce, tu galeriju likova sa kojima ćemo se upoznati tokom pedesetih godina kroz filmove B produkcije; ja sam ih tako upoznala. A postoji i drugo stanovište, ono koje je dovelo do stvaranja „1984“, „Vrlog novog sveta“ i „Farenhajta 451“. Dakle, ne postoji ništa u tim knjigama što nismo mogli učiniti jer nismo imali mogućnosti, ili zato što nam tehnološka dostignuća to nisu omogućavala. To je slučaj i sa „Sluškinjinom pričom“.
O tome kako se režimi poput Galada urušavaju
Hajde da pretpostavimo da postoji generacija osnivača. A zatim se rode drugi ljudi koji odrastaju unutar tog režima, i hajde da pretpostavimo da su oni koji su pobedili u nasilnoj smeni režima sada na vlasti. I da oni imaju moć. A znate i sami šta znači imati moć. Zato oni, naravno, prave izuzetke za sebe, izuzetke koje su već napravili u „Sluškinjinoj priči. Pravila su za ostale. A onda se korupcija uvećava kako se penjemo prema vrhu. Dolazimo u situaciju u kojoj se menjševici bore protiv boljševika. To je „reforma crkve iznutra“ nasuprot „odvajanju od nje i stvaranju drugačije sekte“. S vremena na vreme videli smo da se ovi obrasci ponavljaju – i zašto bi to onda bilo nemoguće sa Galadom?
O kraju „Svedočanstava“ koji ostavlja prostor za nadu
Kao što znamo iz prve knjige, režim Galada se urušio. A delo na koje sam se ugledala kada je kraj u pitanju bila knjiga „1984“, koja se ne završava tako što Vinstona Smita upucaju u glavu sleđa, već se kraj nazire u eseju na novogovoru koji je napisan u prošlom vremenu na standardizovanom engleskom jeziku – što samo po sebi označava da se svet 1984. okončao.
Džordž Orvel je namerno tako završio knjigu. On nam nije rekao kako se sve završilo, ali nam signalizira da je svemu ipak došao kraj. Te vas stoga verovatno neće iznenaditi da su mi sudbine dvostrukih agenata i ljudi koji su radili za totalitarni režim, a koji su u stvari radili na tome da ga sruše, bili veoma interesantni dok sam pisala ovu knjigu.
Autor: Skot Sajmon
Izvor: npr.org
Prevod: Nataša Đuričić Marković
O tri naratora u novom romanu
Dva glasa u priči pripadaju mladim devojkama koje su na neki način povezane sa Fredovicom. Jedna od njih je odrasla u Galadu, dok je druga odrasla van ovog režima. A sa trećom smo se već sreli, ali smo je u ’Sluškinjinoj priči’ upoznali samo kroz nečiju priču, upoznali smo je iz Fredovičine prespektive, to je Tetka Lidija, ona je vođa Tetaka u Galadu.
Dok sam sastavljala beleške o totalitarnim režimima, zanimalo me je još nešto – kako su ljudi, u takvim sistemima, stigli do svojih visokih pozicija, na koji način su ih dosegli? Šta ih je motivisalo? Da li zaista veruju u to totalitarno prodavanje magle? Da li su to oportunisti koji se nadaju da će od toga profitirati? Ili su tu zbog straha, kao što je bio slučaj sa mnogim ljudima pod Staljinovim režimom? „Ako se ja ne uzdignem u ovoj organizaciji i ne uništim svoje neprijatelje, oni će uništiti mene.“ Dakle, šta to pokreće ovakve ljude?
O tome zašto svoje pisanje naziva spekulativnom fikcijom a ne naučnom fantastikom
Postoje dva stanovišta ovih vrsta priča o budućnosti, a jedno od njih potiče od Žila Verna koji je pisao o stvarima za koje je smatrao da će se zaista i dogoditi – kao što je slučaj sa podmornicama. A imate i H. Dž. Velsa koji je pisao o Marsovcima koji će napasti Zemlju u velikim metalnim sanducima. Kada je Žil Vern pročitao to što je Vels napisao, rekao je „…ali on je sve to izmislio!“ Zato je Vern smatrao da piše o stvarima koje će se dogoditi u bliskoj budućnosti, dok je Velsovo pisanje za njega bilo nešto poprilično fiktivno. Međutim, H. Dž. Vels je potaknuo međuplanetarna putovanja, svemirske brodove, Marsovce, tu galeriju likova sa kojima ćemo se upoznati tokom pedesetih godina kroz filmove B produkcije; ja sam ih tako upoznala. A postoji i drugo stanovište, ono koje je dovelo do stvaranja „1984“, „Vrlog novog sveta“ i „Farenhajta 451“. Dakle, ne postoji ništa u tim knjigama što nismo mogli učiniti jer nismo imali mogućnosti, ili zato što nam tehnološka dostignuća to nisu omogućavala. To je slučaj i sa „Sluškinjinom pričom“.
O tome kako se režimi poput Galada urušavaju
Hajde da pretpostavimo da postoji generacija osnivača. A zatim se rode drugi ljudi koji odrastaju unutar tog režima, i hajde da pretpostavimo da su oni koji su pobedili u nasilnoj smeni režima sada na vlasti. I da oni imaju moć. A znate i sami šta znači imati moć. Zato oni, naravno, prave izuzetke za sebe, izuzetke koje su već napravili u „Sluškinjinoj priči. Pravila su za ostale. A onda se korupcija uvećava kako se penjemo prema vrhu. Dolazimo u situaciju u kojoj se menjševici bore protiv boljševika. To je „reforma crkve iznutra“ nasuprot „odvajanju od nje i stvaranju drugačije sekte“. S vremena na vreme videli smo da se ovi obrasci ponavljaju – i zašto bi to onda bilo nemoguće sa Galadom?
O kraju „Svedočanstava“ koji ostavlja prostor za nadu
Kao što znamo iz prve knjige, režim Galada se urušio. A delo na koje sam se ugledala kada je kraj u pitanju bila knjiga „1984“, koja se ne završava tako što Vinstona Smita upucaju u glavu sleđa, već se kraj nazire u eseju na novogovoru koji je napisan u prošlom vremenu na standardizovanom engleskom jeziku – što samo po sebi označava da se svet 1984. okončao.
Džordž Orvel je namerno tako završio knjigu. On nam nije rekao kako se sve završilo, ali nam signalizira da je svemu ipak došao kraj. Te vas stoga verovatno neće iznenaditi da su mi sudbine dvostrukih agenata i ljudi koji su radili za totalitarni režim, a koji su u stvari radili na tome da ga sruše, bili veoma interesantni dok sam pisala ovu knjigu.
Autor: Skot Sajmon
Izvor: npr.org
Prevod: Nataša Đuričić Marković
Autor: Margaret Atvud
