Verujem da su granice jedne države tamo dokle dopire njena kultura, a ne kako je ocrtano na kartama. To je samo administracija, koja je, sudeći po istoriji, često promenljiva. Upravo zbog toga, treba da sačuvamo svoju kulturnu baštinu na Kosovu, jer će se snage i međunarodne pozicije u budućnosti menjati, pa moramo biti pripremljeni za promenu administracije.  

Govorili ste u Moskvi prošle godine na obeležavanju stogodišnjice gde ste održali govor o učešću Srbije u tom ratu i njenim gubicima. Bilo je reči o pokušaju revizije istorije?

Potomci agresora su odlučili da skinu ljagu sa imena svojih predaka, ali ne zato što poštuju pretke, nego da bi im bilo lakše da menjaju kartu sveta, opravdavajući nepravedne postupke izmišljenim istorijskim činjenicama. Ipak, bez obzira na silu, novac i moć, još jednom je dokazano ko su krivci i agresori, a ko heroj Velikog rata. 

Nedavno ste kao novinar boravili i na Krimu. Možete li reći da je Krim Rusija?

Licemerno je reći da Krim nije Rusija, naročito kada su građani Krima po pravilima međunarodnog prava odlučili gde će, kako i sa kim da žive. U svetu gde se Nobelova nagrada za mir dodeljuje ljudima koji su promoteri rata i otima teritorija bez referenduma, poput Kosova, jedino pravedno što se desilo jeste pripajanje Krima Rusiji. Na to ne treba gledati kao presedan, nego nam je Rusija vratila nadu da postoji neko dovoljno jak, hrabar, pametan i pravedan da promeni svet koji je postao mesto selektivne primene pravde.

Imao sam priliku da razgovaram sa predstavnicima Ukrajinaca na Krimu. Oni žele da budu deo Rusije, odbijajući da sarađuju sa fašistima iz Kijeva, koji za njih predstavljaju marionete zapadnih sila. To su njihove reči.  

Sa druge strane, postoje pretenzije da se ukine Republike Srpska?

Jedini način da se ukine Republika Srpska jeste da postane sastavni deo Srbije. Drugačije ne može, naročito danas, kada imamo ozbiljne saveznike. To bi bio zločin prema demokratiji, kulturi, istoriji i pravdi. Republika Srpska je istorijska neminovnost i njeno stvaranje je ispravna nacionalna potreba. Uostalom, postojanje RS predstavlja faktor mira, jer se pokazalo da su narodi u BIH skloni međusobnom ratovanju, pa je njihova razdvojenost siguran put ka pomirenju. Naravno da takav ishod ne odgovara nekim zapadnim zemljama, jer onda neće moći da upale bure baruta na Balkanu, kada im to zatreba. 

Mislite li da se istorija ponavlja posle rata u bivšim jugoslovenskim republikama? Mnogi zločini su pripisani isključivo Srbima, dok su dokazani zločinci, kao Naser Orić oslobođeni. Ko nam danas piše istoriju?

Kada hoćeš da osvojiš neku teritoriju, oslabi onog najjačeg i predstavi ga kao negativca. Sa takvim scenarijom je razbijena Jugoslavija. Paradoks našeg vremena je to što dva najveća ratna zločinca nisu odgovarali - Bil Klinton i Alija Izetbegović. Oni su organizatori Srebrenice, ali Srbe, naravno, to ne opravdava za zločin u Srebrenici, koji je velika mrlja u impresivnoj srpskoj vojničkoj tradiciji. To nije smelo da se dogodi i ne sme da se ponovi. Međutim, ubice Srba ne da nisu kažnjeni, nego su nagrađeni, poput Tačija, i to od strane onih sa kojima danas pregovaramo o EU. 

Pišete i za časopis Srpski Glas koji izlazi u Australiji. U svojim člancima, kao „buntovnik sa razlogom“, opisujete stanje srpskog društva. Protiv čega se bunite?

Bunim se protiv gluposti, koje su svakodnevne. Borim se protiv neukusa, nekulture, animalnih vrednosti, odsustva ljudskosti i omalovažavanja. Kritikujem poziciju kada dozvoli da se neuki ljudi, koji pogrešno izgovaraju reči na maternjem jeziku, nađu na pozicijama da odlučuju o našim sudbinama, ali i nebitnu opoziciju koja kritikuje čak i kad vlast uradi nešto dobro. Najviše mi smetaju ratni huškači i srbofobi sakriveni iza imena nevladinih organizacija za ljudska prava, iako se zna ko ih finansira i zbog čega. 

Ako u nekom zlu zaista postoji nešto dobro, onda je to činjenica da u Srbiji ne manjka nadahnuće za pisanje kolumni, počev od stanja u društvu, pa do promocije gluposti na naslovnim stranama i televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Kada bismo uveli porez na kič i šund, postali bismo ili najbogatija ili najkulturnija zemlja na svetu.

Kao pisac, ali i kao građanin Srbije, svakodnevno se suočavate i sa problemima koje danas vladaju u oblasti kulture. Gde je problem?

Kultura je marginalizovana, a ministarstvo kulture kao da prezire kulturu, dok ministar na kritike reaguje kao uvređena starleta, ne shvatajući da niko ne kritikuje zbog njega, jer je promenljiv, nego njegovu nesposobnost, usled želje da razvijemo svoj duh. Mislim da su naš talenat i bogata prošlost najbolji brend Srbije. Zamislite da, poput Hrvatske, i mi napravimo seriju o srpskim vladarima, koju emituje Histori kanal. Za razliku od njih, bilo bi nam mnogo lakše, jer ne bismo morali da izmišljamo. Nažalost, mnoge u Srbiji ne interesuje da prenesu stvarnu sliku o jednoj lepoj, hrabroj i maloj zemlji, nego su spremni da lupaju svoj grad u znak protesta umesto da pokažu veličinu kojom bi se i sam neprijatelj zadivio.

Uskoro će vlada Srbije odlučiti o prenošenju posmrtnih ostataka Dragutina Dimitrijevića Apisa u Beograd, dok se neki boje da će to ugroziti proces evrointegracija. Šta Apis predstavlja za Srbiju?

Nemam ništa protiv da se ugrozi proces evrointegracija, jer nakon glasanja u UNESKU i Rezolucije, EU je pokazala koliko nas poštuje. Ako mrtav Apis uspe to da uradi, onda je njegova vrednost veća nego što sam mogao da zamislim.  Međutim, smešno je pomisliti da se tako ugrožava proces priključivanja EU. Imamo ulice Vojvode Vuka i Voje Tankosića, koji su Apisovi saborci. Po takvoj logici, promena naziva ulica bi trebalo da bude jedan od uslova, a siguran sam ni da Eštonova i Kurc ne znaju ništa o Apisu. Takve gluposti o EU prodaju poltroni i saradnici raznih NVO koji mrze sve sa srpskim predznakom, pa im smeta i mrtav pukovnik, a često moraju nešto da kažu protiv Srbije kako bi opravdali dobijen novac.

Istorijski značaj Apisa je ogroman, a da je jedan takav postojao u našoj vojsci proteklih decenija, siguran sam da nas političari ne bi potkradali. Mnogi ne mogu da oproste pukovniku Dimitrijeviću brutalni masakr nad kraljevskim parom. Ranjen je na početku pobune i nije imao uticaj na tok događaja, a znajući njegove oficirske manire, siguran sam da tako nešto ne bi dozvolio. Zameraju mu i što je učestvovao u pobuni protiv kralja kome se zakleo na vernost, ali niko ne razmišlja o tome da se isto tako zakleo narodu, kojeg je taj isti kralj ponižavao. Ne može monarh biti važniji od naroda.

Ne bi trebalo ni zaboraviti da je on sprečio Mustafu Golubića da izvrši atentat na nemačkog cara Vilhelma. Apisu je mesto u Srbiji, to je dobra inicijativa vlade i ukoliko bih mogao da pomognem u tome, uradio bih to iz poštovanja prema jednom velikom oficiru, koji je streljan u montiranom procesu, da bi vlast mogla da ostvari ciljeve koji nisu bili po volji naroda. 

Autor: Svetlana Maksović
Izvor: Geopolitika