Živojin Petrović: U sadašnjosti mi je ipak najlepše
Pisac Živojin Petrović ne prestaje da fascinira pričama iz naše prošlosti! Ovoga puta je za čitaoce pripremio knjigu „Ratnik sunca“ o zaboravljenom naučnom divu, profesoru dr Branku Laloviću. Knjiga je autentično svedočanstvo o čoveku koji je otvorio dotad nepoznata vrata nauke i tehnike, ali i o tome kako naše društvo nije imalo dovoljno znanja i hrabrosti da zakorači kroz njih.
Profesor dr Branislav Branko Lalović (1928–1988) bio je zapaženi nuklearni fizičar Instituta „Boris Kidrič“ u Vinči. On je još davnih 70-ih godina prošlog veka, među prvima u Jugoslaviji, započeo značajna istraživanja o alternativnim izvorima energije, te je nakon vrlo uspešnih eksperimenata postao jedan od najpoznatijih svetskih stručnjaka na polju sunčeve energije.
Kakva je bila Lalovićeva sudbina?
Profesor Lalović, čovek koji je bio najbliži Suncu i koji je domaću, ali i svetsku javnost prvo zasenio svojim idejama, projektima kao i odlučnom borbom protiv dominacije onoga što je prirodi i čoveku tuđe, na zaprepašćenje javnosti prisilno je penzionisan preko noći, i to u trenutku kad je bio na vrhuncu svoje umne, naučne i duhovne snage i moći, napunivši tek 57 godina. Odmah zatim, Branko Lalović, vrsni naučnik u naponu stvaralačkih mogućnosti, glas naroda i razuma, snažan kao stena i zdrav kao dren, baš kakvi su mu bili i svi dugovečni preci, iznenada, pod veoma čudnim okolnostima, oboleva od tada neizlečivog raka krvi, galopirajuće leukemije koja ga je primorala da ostavi sve na pozornici u čudu i bolu, i prebrzo napusti ovaj svet.
Kako birate ličnosti o kojima ćete pisati? Šta Vas kao pisca najviše fascinira u njihovim karijerama?
Pišem ono što volim i volim ono što pišem. Naše društvo i istorija prepuni su zaboravljenih značajnih ličnosti, velikana i umova koje, nažalost, najviše spominjemo i slavimo tek kada ih nema, kada ih neko izvuče iz tamne arhivske riznice, dok za njihovog života skoro da ne obraćamo pažnju na njihove izume, razmišljanja i dostignuća. Samo su dela merilo uspešnosti i nešto što ostavlja trag. Iza profesora Lalovića su zaista ostala velika dela.
Gde pronalazite sve te priče koje zatim pretočite u knjigu?
Priče su svuda oko nas, ali i u nama, samo ih treba ugledati i prepoznati. Vrlo je važno da slušate, ali i osluškujete, jer katkad će vam se neka, možda na prvi sluh, bezazlena informacija, događaj ili slika, pretočiti u sjajnu priču, u mom slučaju – knjigu.
Kao strastveni sakupljač neverovatnih priča iz naše prošlosti, da li ste svesni da ih na neki način oživljavate?
Biće mi neizmerno drago ukoliko ova vaša topla tvrdnja bude pripisana i knjizi „Ratnik sunca“ o profesoru Laloviću, čije „oživljavanje“ lika i dela mi nije toliko važno zbog njega samog, već više zbog nas, kao još jedno upozorenje da je mnogo bitnije i značajnije poštovati, ceniti i vrednovati ljude i njihova dela dok su živi i stvaraju, pre nego što se presele u večna lovišta.
Kakva je bila Lalovićeva sudbina?
Profesor Lalović, čovek koji je bio najbliži Suncu i koji je domaću, ali i svetsku javnost prvo zasenio svojim idejama, projektima kao i odlučnom borbom protiv dominacije onoga što je prirodi i čoveku tuđe, na zaprepašćenje javnosti prisilno je penzionisan preko noći, i to u trenutku kad je bio na vrhuncu svoje umne, naučne i duhovne snage i moći, napunivši tek 57 godina. Odmah zatim, Branko Lalović, vrsni naučnik u naponu stvaralačkih mogućnosti, glas naroda i razuma, snažan kao stena i zdrav kao dren, baš kakvi su mu bili i svi dugovečni preci, iznenada, pod veoma čudnim okolnostima, oboleva od tada neizlečivog raka krvi, galopirajuće leukemije koja ga je primorala da ostavi sve na pozornici u čudu i bolu, i prebrzo napusti ovaj svet.
Kako birate ličnosti o kojima ćete pisati? Šta Vas kao pisca najviše fascinira u njihovim karijerama?
Pišem ono što volim i volim ono što pišem. Naše društvo i istorija prepuni su zaboravljenih značajnih ličnosti, velikana i umova koje, nažalost, najviše spominjemo i slavimo tek kada ih nema, kada ih neko izvuče iz tamne arhivske riznice, dok za njihovog života skoro da ne obraćamo pažnju na njihove izume, razmišljanja i dostignuća. Samo su dela merilo uspešnosti i nešto što ostavlja trag. Iza profesora Lalovića su zaista ostala velika dela.
Gde pronalazite sve te priče koje zatim pretočite u knjigu?
Priče su svuda oko nas, ali i u nama, samo ih treba ugledati i prepoznati. Vrlo je važno da slušate, ali i osluškujete, jer katkad će vam se neka, možda na prvi sluh, bezazlena informacija, događaj ili slika, pretočiti u sjajnu priču, u mom slučaju – knjigu.
Kao strastveni sakupljač neverovatnih priča iz naše prošlosti, da li ste svesni da ih na neki način oživljavate?
Biće mi neizmerno drago ukoliko ova vaša topla tvrdnja bude pripisana i knjizi „Ratnik sunca“ o profesoru Laloviću, čije „oživljavanje“ lika i dela mi nije toliko važno zbog njega samog, već više zbog nas, kao još jedno upozorenje da je mnogo bitnije i značajnije poštovati, ceniti i vrednovati ljude i njihova dela dok su živi i stvaraju, pre nego što se presele u večna lovišta.
Pišete o ljudima koji su zaboravljeni. Namerno ili slučajno su ostali u prošlosti?
Mislim da oni ostaju „ispod radara“ više zbog nemarnog nego namernog odnosa prema tim ljudskim gromadama. U poslednje vreme, kako zbog pojačanog interesovanja javnosti tako i zbog užurbane digitalizacije koja nam omogućava da pristupimo starim i zaboravljenim knjigama, dokumentima i arhivskoj građi, čini mi se da intenzivnije skidamo prašinu sa njih i iznosimo značajne priče i skrajnute umove na svetlost dana.
Da imate mogućnost da živite u drugom veku, državi, među naučnicima, ljudima koji su doprineli čovečanstvu – gde biste i sa kim bili?
Bio bih na nekom brodu sa profesorom Mihailom Petrovićem – Mikom Alasom, istraživali bismo predele naše planete gde čovečja noga nije kročila, raspravljao sa njim o ribarenju, kosmosu, matematici, pretečama robota, ali i ogovarali našeg dragog prijatelja profesora Milutina Milankovića, koga supruga nije pustila da krene sa nama u tu pustolovinu.
Toliko Vam je lepo u našoj prošlosti?
U prošlosti mi je zanimljivo, dok mi je u sadašnjosti ipak najlepše.
Kako biste opisali sebe kao pisca?
Pisac potekao iz doba korone koji još uvek nije doživeo čari Beogradskog sajma knjiga.
Možda će neko jednoga dana da napiše knjigu o Vama...
Ako sam bar jednog čitaoca osnažio, usrećio i motivisao, odnosno podstakao na neko lepo, kreativno i pozitivno delo, ja sam onda svoju misiju kao pisac ispunio.
Autor: Milena Krstajić
Izvor: Informer
Mislim da oni ostaju „ispod radara“ više zbog nemarnog nego namernog odnosa prema tim ljudskim gromadama. U poslednje vreme, kako zbog pojačanog interesovanja javnosti tako i zbog užurbane digitalizacije koja nam omogućava da pristupimo starim i zaboravljenim knjigama, dokumentima i arhivskoj građi, čini mi se da intenzivnije skidamo prašinu sa njih i iznosimo značajne priče i skrajnute umove na svetlost dana.
Da imate mogućnost da živite u drugom veku, državi, među naučnicima, ljudima koji su doprineli čovečanstvu – gde biste i sa kim bili?
Bio bih na nekom brodu sa profesorom Mihailom Petrovićem – Mikom Alasom, istraživali bismo predele naše planete gde čovečja noga nije kročila, raspravljao sa njim o ribarenju, kosmosu, matematici, pretečama robota, ali i ogovarali našeg dragog prijatelja profesora Milutina Milankovića, koga supruga nije pustila da krene sa nama u tu pustolovinu.
Toliko Vam je lepo u našoj prošlosti?
U prošlosti mi je zanimljivo, dok mi je u sadašnjosti ipak najlepše.
Kako biste opisali sebe kao pisca?
Pisac potekao iz doba korone koji još uvek nije doživeo čari Beogradskog sajma knjiga.
Možda će neko jednoga dana da napiše knjigu o Vama...
Ako sam bar jednog čitaoca osnažio, usrećio i motivisao, odnosno podstakao na neko lepo, kreativno i pozitivno delo, ja sam onda svoju misiju kao pisac ispunio.
Autor: Milena Krstajić
Izvor: Informer
Autor: Živojin Petrović
