„Život bez tebe“: Nekoliko pitanja za Ksavijea de Mulena
Više ne brojimo talente Ksavijea de Mulena. Redovno novinara zameni pisac, koji u ovom šestom uzbudljivom romanu briljantno istražuje nekoliko tema: tugu za detetom, obnavljanje odnosa i važnost umetnosti. Želeći da čitaoce drži u neizvesnosti, on koristi formu psihološkog trilera, i iznenađuje nas do poslednje stranice.
Na početku Eva i Pol, koji su u dugoj vezi, imaju dve ćerkice. Eva je hiperaktivna bankarka, Pol je melanholični slikar. Malo-pomalo, jedan pa drugi preuzimaju reč i otkrivaju svoje porodične tajne i prećutkivanja. Obraćaju se onom ko je odsutan, ali međusobno više ne komuniciraju. Kakva se tragedija dogodila pre osam godina? Ko je odgovoran? Njihov odnos ne funkcioniše, Pol vene i više ne može da slika.
Jednog dana u ćerkinoj gimnaziji Eva upoznaje muškarca. Nebo u njoj se razvedrava a migrene nestaju. Izgleda da je i on doživeo tragediju. Diže se glas mrtvih i postepeno zamenjuje glas živih. Osim ako nije obrnuto. Ludilo je ponekad jedini način da vratite onog kog volite, i svako na svoj način pronalazi unutrašnji mir.
Zatvorićete ovu knjigu potpuno smeteni. Između tragedija i obmana, patnje prelivaju Senu. Da li je lakše oplakivati biće ili ljubav?
Roman koji neizostavno svi moraju pročitati, koktel napetosti i neizvesnosti.
Gde ste pronašli inspiraciju za ovu knjigu? Da li novinarska profesija pomaže kad stvarate likove, pronalazite ideje?
Knjiga je nastala iz želje da nastavim da istražujem porodične odnose, ali na osovini psihološkog trilera. Drugim rečima, unoseći neizvesnost u muško-ženske odnose, ispitujući odnos jednog para, pozivajući iskušenje i privid. U ovom društvu u kojem je sve bazirano na izgledu želeo sam da krenem u avanturu gledanja izvan odraza, privida pisanja, dakle u ljubavnu priču koja ponese čitaoca i poigrava se njime, pokreće njegove emocije i postavlja mu pitanja poput ovog jednostavnog: šta ako…? Sve koristim da bih stvorio likove. Trudim se da moji likovi budu usidreni u stvarnosti, da imaju svoj glas, verodostojnu profesiju i snažan identitet. Novinarski posao mi pomaže prilikom posmatranja, zahteva i mnogo empatije i česta istraživanja, mnogo čitam o svakoj knjizi, ponekad da bih nahranio neki pasus, to je sizifovski posao, ali je neophodan da bi svaki lik oživeo.
Umetnost zauzima važno mesto u romanu. O Polovoj slici ste napisali: „Problem je naći ravnotežu kad je reč o kreativnosti. Ideja može da se rodi u 10.10 i može naglo da usahne u 18.20. Stvaralac u tren oka prelazi iz jednog u drugo stanje. Luda želja za životom i čudna želja za umiranjem.“ Da li mislite da se slikanje i pisanje mogu uporediti? Da li je stvaranje uvek patnja?
O da, ovu rečenicu o stvaranju možemo primeniti na pisanje. To je užasno, rečenica je dobra i nakon nekoliko sati mašta je uništi, i mora da se zameni, nazad na posao. Pisanje nije patnja, već upravo učiniti sve da patnja prestane, ali to je posao održavanja ravnoteže, stalno ste na ivici. Pisanje je ručni rad, poput slikanja i skulpture, treba da umete da kažete, da započnete i držite pravac. Još jednom pokušajte, uvek balansirajte, tražite, nađite, to je beskrajna potraga koja može da vas izludi ili veoma usreći, to je postupak čistog nadanja u kojem ništa nikad nije zagarantovano, a vaše oči i vaš mozak nisu uvek pouzdani, tako da je potrebno da ostavite tekst nekoliko dana da biste ga pronašli netaknutog i da biste ga premerili. Već sam bacio celu knjigu u kantu za smeće, nikada neće biti objavljena.
U ovoj novoj knjizi neizvesnost je na vrhuncu. Odakle vam taj dar da ispredete psihološki triler?
Hvala što kažete „dar“… Ali ne treba da ja to kažem, već čitalac da presudi. Recimo da sam radeći na ovoj knjizi proveo mnogo, mnogo vremena zamišljajući strukturu. Poput potrage u službi akcije i sudbine likova. U tome sam mnogo uživao. Kružio sam oko neizvesnosti još dok sam radio na knjizi „Čarls Drejper“, i tada sam bio spreman da potpuno prihvatim ideju i izazov. Nadam se da će čitaoci razumeti čitajući knjigu…
U jednom intervjuu ste rekli da je ova knjiga bila intimno putovanje i da vam je pomogla kao i određeni susreti; možete li nam o tome nešto više reći?
Napisao sam ovu knjigu da bih otklonio zlu kob. I tako zaštitio svoje najbliže. Dok sam je pisao, upoznao sam neke neverovatne i divne ljude. Pisanje je usamljeničko iskustvo i ponekad kad izađete i kad vas divni ljudi dobronamerno ohrabre da učinite sve kako biste ostali divni, to vam daje energiju za stvaranje. Otkriti sve ove ljude tokom pisanja, to je samo po sebi snažno iskustvo. Zatim, pisanje ove knjige naučilo me je nešto veoma jednostavno: budimo srećni, to je jedino rešenje, a da bismo to uspeli, često isključujmo mobilne telefone… kad ovako kažem, zvuči glupo, ali ako malo razmislite, videćete… Pisanje, to je takođe isključivanje telefona!
Kad je reč o ljubavi, par u romanu prolazi kroz tešku tragediju. Po vašem mišljenju, da li je iluzorno i osuđeno na propast pokušati ponovo izgraditi život udvoje?
Iluzorno je biti sa nekim sve dok ne izgradite sebe. Život udvoje pre svega znači stvoriti porodicu. U dobru i u zlu. Rađamo se sami, umiremo sami, a u međuvremenu nalazimo, pletemo divne stvari, ponekad stvorimo remek-delo, izgradimo odnose za ceo život, ponekad smo neuspešni. Dvoje nije suvišno kad dobro izgradimo sebe. Nažalost, nije tako jednostavno. U slučajevima kao što je ovaj u knjizi, to jest najgorem mogućem po mom mišljenju, nemoguće je generalizovati.
Kako biste povremeno dali glas odsutnima, prizivate utvare mnogih ličnosti ili religija: mrtvi nisu mrtvi, oni su među nama, slušaju nas i pomažu nam. Da li ste tu misao hteli da prenesete ovom knjigom?
Upravo tako. Duboko verujem da smrt ne postoji. Smrt je život koji se drugačije odvija, zato jedan lik kaže u knjizi: „Kada nestaje, dete ne umire.“ Mrtvi nas čuvaju i gledaju nas, obraćaju nam se. Dovoljno je da odvojite vreme da ih poslušate. Tamo je vreme dragoceno, znate.
Izvor: agathethebook.com
Prevela: Maja Mihajlović
Foto: Par Thesupermat — Travail personnel / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons
Na početku Eva i Pol, koji su u dugoj vezi, imaju dve ćerkice. Eva je hiperaktivna bankarka, Pol je melanholični slikar. Malo-pomalo, jedan pa drugi preuzimaju reč i otkrivaju svoje porodične tajne i prećutkivanja. Obraćaju se onom ko je odsutan, ali međusobno više ne komuniciraju. Kakva se tragedija dogodila pre osam godina? Ko je odgovoran? Njihov odnos ne funkcioniše, Pol vene i više ne može da slika.
Jednog dana u ćerkinoj gimnaziji Eva upoznaje muškarca. Nebo u njoj se razvedrava a migrene nestaju. Izgleda da je i on doživeo tragediju. Diže se glas mrtvih i postepeno zamenjuje glas živih. Osim ako nije obrnuto. Ludilo je ponekad jedini način da vratite onog kog volite, i svako na svoj način pronalazi unutrašnji mir.
Zatvorićete ovu knjigu potpuno smeteni. Između tragedija i obmana, patnje prelivaju Senu. Da li je lakše oplakivati biće ili ljubav?
Roman koji neizostavno svi moraju pročitati, koktel napetosti i neizvesnosti.
Gde ste pronašli inspiraciju za ovu knjigu? Da li novinarska profesija pomaže kad stvarate likove, pronalazite ideje?
Knjiga je nastala iz želje da nastavim da istražujem porodične odnose, ali na osovini psihološkog trilera. Drugim rečima, unoseći neizvesnost u muško-ženske odnose, ispitujući odnos jednog para, pozivajući iskušenje i privid. U ovom društvu u kojem je sve bazirano na izgledu želeo sam da krenem u avanturu gledanja izvan odraza, privida pisanja, dakle u ljubavnu priču koja ponese čitaoca i poigrava se njime, pokreće njegove emocije i postavlja mu pitanja poput ovog jednostavnog: šta ako…? Sve koristim da bih stvorio likove. Trudim se da moji likovi budu usidreni u stvarnosti, da imaju svoj glas, verodostojnu profesiju i snažan identitet. Novinarski posao mi pomaže prilikom posmatranja, zahteva i mnogo empatije i česta istraživanja, mnogo čitam o svakoj knjizi, ponekad da bih nahranio neki pasus, to je sizifovski posao, ali je neophodan da bi svaki lik oživeo.
Umetnost zauzima važno mesto u romanu. O Polovoj slici ste napisali: „Problem je naći ravnotežu kad je reč o kreativnosti. Ideja može da se rodi u 10.10 i može naglo da usahne u 18.20. Stvaralac u tren oka prelazi iz jednog u drugo stanje. Luda želja za životom i čudna želja za umiranjem.“ Da li mislite da se slikanje i pisanje mogu uporediti? Da li je stvaranje uvek patnja?
O da, ovu rečenicu o stvaranju možemo primeniti na pisanje. To je užasno, rečenica je dobra i nakon nekoliko sati mašta je uništi, i mora da se zameni, nazad na posao. Pisanje nije patnja, već upravo učiniti sve da patnja prestane, ali to je posao održavanja ravnoteže, stalno ste na ivici. Pisanje je ručni rad, poput slikanja i skulpture, treba da umete da kažete, da započnete i držite pravac. Još jednom pokušajte, uvek balansirajte, tražite, nađite, to je beskrajna potraga koja može da vas izludi ili veoma usreći, to je postupak čistog nadanja u kojem ništa nikad nije zagarantovano, a vaše oči i vaš mozak nisu uvek pouzdani, tako da je potrebno da ostavite tekst nekoliko dana da biste ga pronašli netaknutog i da biste ga premerili. Već sam bacio celu knjigu u kantu za smeće, nikada neće biti objavljena.
U ovoj novoj knjizi neizvesnost je na vrhuncu. Odakle vam taj dar da ispredete psihološki triler?
Hvala što kažete „dar“… Ali ne treba da ja to kažem, već čitalac da presudi. Recimo da sam radeći na ovoj knjizi proveo mnogo, mnogo vremena zamišljajući strukturu. Poput potrage u službi akcije i sudbine likova. U tome sam mnogo uživao. Kružio sam oko neizvesnosti još dok sam radio na knjizi „Čarls Drejper“, i tada sam bio spreman da potpuno prihvatim ideju i izazov. Nadam se da će čitaoci razumeti čitajući knjigu…
U jednom intervjuu ste rekli da je ova knjiga bila intimno putovanje i da vam je pomogla kao i određeni susreti; možete li nam o tome nešto više reći?
Napisao sam ovu knjigu da bih otklonio zlu kob. I tako zaštitio svoje najbliže. Dok sam je pisao, upoznao sam neke neverovatne i divne ljude. Pisanje je usamljeničko iskustvo i ponekad kad izađete i kad vas divni ljudi dobronamerno ohrabre da učinite sve kako biste ostali divni, to vam daje energiju za stvaranje. Otkriti sve ove ljude tokom pisanja, to je samo po sebi snažno iskustvo. Zatim, pisanje ove knjige naučilo me je nešto veoma jednostavno: budimo srećni, to je jedino rešenje, a da bismo to uspeli, često isključujmo mobilne telefone… kad ovako kažem, zvuči glupo, ali ako malo razmislite, videćete… Pisanje, to je takođe isključivanje telefona!
Kad je reč o ljubavi, par u romanu prolazi kroz tešku tragediju. Po vašem mišljenju, da li je iluzorno i osuđeno na propast pokušati ponovo izgraditi život udvoje?
Iluzorno je biti sa nekim sve dok ne izgradite sebe. Život udvoje pre svega znači stvoriti porodicu. U dobru i u zlu. Rađamo se sami, umiremo sami, a u međuvremenu nalazimo, pletemo divne stvari, ponekad stvorimo remek-delo, izgradimo odnose za ceo život, ponekad smo neuspešni. Dvoje nije suvišno kad dobro izgradimo sebe. Nažalost, nije tako jednostavno. U slučajevima kao što je ovaj u knjizi, to jest najgorem mogućem po mom mišljenju, nemoguće je generalizovati.
Kako biste povremeno dali glas odsutnima, prizivate utvare mnogih ličnosti ili religija: mrtvi nisu mrtvi, oni su među nama, slušaju nas i pomažu nam. Da li ste tu misao hteli da prenesete ovom knjigom?
Upravo tako. Duboko verujem da smrt ne postoji. Smrt je život koji se drugačije odvija, zato jedan lik kaže u knjizi: „Kada nestaje, dete ne umire.“ Mrtvi nas čuvaju i gledaju nas, obraćaju nam se. Dovoljno je da odvojite vreme da ih poslušate. Tamo je vreme dragoceno, znate.
Izvor: agathethebook.com
Prevela: Maja Mihajlović
Foto: Par Thesupermat — Travail personnel / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons
Autor: Ksavije de Mulen
