Značaj života običnih ljudi: Intervju sa Dafni Kalotaj
Medlin Smit: Vaš roman „Smiraj“ započinje izolovanjem velikog broja diplomiranih studenata u Njujorku, a zatim se tema širi na američke političke odnose sa drugim zemljama, kao i na to šta dugujemo onima koji su manje srećni od nas. Kako ste došli na ideju da pišete ovaj roman? I kako se, po vašem mišljenju, prvi deo romana koji govori o odrastanju može povezati sa drugim delom koji govori o umešanosti SAD u politiku Avganistana?
Dafni Kalotaj: Ideja za ovu knjigu mi se javila kada sam razmišljala kako je život u Njujorku danas jako skup, za razliku od ranih devedesetih, kada sam tu živela sa sestrom. To je bilo odmah posle Zalivskog rata. Sećam se da sam upoznala momka koji je bio deo Oružanih snaga SAD i kako sam bila svesna da zbog svog statusa nisam morala da učestvujem u tom ratu. Dok sam se prisećala sve toga, shvatila sam da su na odrastanje moje generacije uticale dve odluke spoljne politike, čije se posledice osećaju i dan danas – Zalivski rat i neprestani rat sa Avganistanom.
Osnovna tema „Smiraja“ jeste ljubav, koja je toliko snažna da ima tu moć da likove natera da se oslobode i rade ono što inače nikada ne bi. Više vrsta ljubavi javljaju se u prvom delu knjige, dok se posledice tih ljubavi osećaju u drugom delu. A što se tiče povezanosti prvog i drugog dela, likovi toliko veruju ljubavi, da su joj se potpuno prepustili. Prate put kojim ih ljubav vodi, i pošto je naša zemlja upetljana u situaciju sa Avganistanom, likovi iz knjige završe baš tu. To je ljubavna priča koja je deo američke priče.
Dafni Kalotaj: Ideja za ovu knjigu mi se javila kada sam razmišljala kako je život u Njujorku danas jako skup, za razliku od ranih devedesetih, kada sam tu živela sa sestrom. To je bilo odmah posle Zalivskog rata. Sećam se da sam upoznala momka koji je bio deo Oružanih snaga SAD i kako sam bila svesna da zbog svog statusa nisam morala da učestvujem u tom ratu. Dok sam se prisećala sve toga, shvatila sam da su na odrastanje moje generacije uticale dve odluke spoljne politike, čije se posledice osećaju i dan danas – Zalivski rat i neprestani rat sa Avganistanom.
Osnovna tema „Smiraja“ jeste ljubav, koja je toliko snažna da ima tu moć da likove natera da se oslobode i rade ono što inače nikada ne bi. Više vrsta ljubavi javljaju se u prvom delu knjige, dok se posledice tih ljubavi osećaju u drugom delu. A što se tiče povezanosti prvog i drugog dela, likovi toliko veruju ljubavi, da su joj se potpuno prepustili. Prate put kojim ih ljubav vodi, i pošto je naša zemlja upetljana u situaciju sa Avganistanom, likovi iz knjige završe baš tu. To je ljubavna priča koja je deo američke priče.
Šta vas je navelo da pišete o dve žene koje se zaljubljuju jedna u drugu? Da li je to bitan deo priče koju ste želeli da ispričate?
Jeste, jako je bitan deo, jer knjiga govori o samoopredeljenju i nezavisnosti devojaka, žena, nacija. Iako je to staromodna ljubavna priča, pokazuje nam kako nas ljubav može naterati da pređemo granicu koji inače ne bismo smeli. Za Mim ta granica predstavlja seksualnost, a kasnije ta granica postaje prava državna granica, koju prelazi kada sledi ljubav u Avganistan.
Avganistan ste detaljno opisali, iako nikada niste bili tamo. Kako ste se pripremali i šta ste istraživali pre nego što ste počeli da pišete roman?
Pročitala sam sve što sam mogla da pronađem – istorijske knjige, memoare, kulturološke i političke spise. Takođe, čim sam odlučila da piše o Avganistanu, kontakrirala sam sve ljude koji su bili tamo i koji imaju neke informacije o ovoj državi. Upoznala sam i ljude koji su tamo rođeni, koji su mi dopustili da ih intervjuišem. Kada sam napisala prvi primerak knjige, dala sam ga jednoj ženi koja se doselila iz mesta blizu Džalalabada, kako bi ga pročitala. Bila je od velike pomoći, ne samo zbog informacija koje mi je dala, već zbog toga što mi je kazala da je rastužuje stereotipna predstava Avganistanaca i njihovih supruga koje uvek nose beleg potčinjenih žena. Želela je da neko piše o jakim ženama i srećnim brakovima. Zbog toga sam te teme uključila u drugu verziju knjige i bila sam jako srećna kada sam videla njenu reakciju.
Mimin put da pronađe Kiru bio je pun prepreka, nesporazuma i krivina, baš kao što je bio slučaj i sa ratom koji je SAD vodila. Kako ste isplanirali njen put? I kako ste odlučili da se to putovanje neće završiti uspešno?
Ono što me je najviše fasciniralo kod Avganistana kada sam istraživala i gledala slike jesu divni predeli. Takođe sam želela da američkim čitaocima prikažem i prelepi deo ove države, koji nikada ne vidimo na vestima. Takođe sam želela da različitim opisima predela opišem promenu stanja u čoveku ili samoj državi. Želela sam da Mimin put bude isti kao i put SAD. Ona misli da dolazi u Džalalabad kako bi nešto obavila, ali svakim korakom je udaljenija od grada i shvata da više ne ume da se vrati nazad. A što se tiče kraja, pa što sam više čitala o odnosima Amerike i Avganistana, bila sam svesnija da ne postoji način na koji bi ova knjiga dobila srećan kraj.
Džejms Boldvin je jednom prilikom izjavio: „Svaki autor može da ispriča samo jednu priču.“ Kada pogledate sve knjige koje ste napisali, od „Calamity“ do „Ruske zime“, „Dodira muzike“ i „Smiraja“, šta mislite da ih povezuje?
Povezuje ih ono što nam je potrebno da bi se formirao umetnički identitet, pronalazak svog glasa i pronalazak sebe (posebno u „Dodiru muzike“ i „Smiraju“). Granica između ličnosti i političkih okolnosti, kao i odgovor sveta na dela pojedinaca, koja se često generacijama ponavljaju („Ruska zima“ i „Smiraj“). Žaljenje zbog greške koja je nastala usled nerazumevanja, a koja sa sobom nosi posledice koje ljudi shvate tek decenijama kasnije („Ruska zima“ i „Smiraj“), kao i značaj života
Koji lik iz vaših knjiga najviše volite i zbog čega?
Hejzel iz „Dodira muzike“, jer je najsloženiji lik od svih. Naizgled je samouverena, ali je u sebi jako nesigurna. Prolazi kroz krizu srednjih godina i na kraju postaje bolja verzija sebe. Prošla je kroz sve i svašta, ali je sve to junački podnela, da je na kraju srećna zbog svega što je preživela.
Autor: Medlin Smit
Izvor: harvardreview.org
Prevod: Lidija Janjić
Jeste, jako je bitan deo, jer knjiga govori o samoopredeljenju i nezavisnosti devojaka, žena, nacija. Iako je to staromodna ljubavna priča, pokazuje nam kako nas ljubav može naterati da pređemo granicu koji inače ne bismo smeli. Za Mim ta granica predstavlja seksualnost, a kasnije ta granica postaje prava državna granica, koju prelazi kada sledi ljubav u Avganistan.
Avganistan ste detaljno opisali, iako nikada niste bili tamo. Kako ste se pripremali i šta ste istraživali pre nego što ste počeli da pišete roman?
Pročitala sam sve što sam mogla da pronađem – istorijske knjige, memoare, kulturološke i političke spise. Takođe, čim sam odlučila da piše o Avganistanu, kontakrirala sam sve ljude koji su bili tamo i koji imaju neke informacije o ovoj državi. Upoznala sam i ljude koji su tamo rođeni, koji su mi dopustili da ih intervjuišem. Kada sam napisala prvi primerak knjige, dala sam ga jednoj ženi koja se doselila iz mesta blizu Džalalabada, kako bi ga pročitala. Bila je od velike pomoći, ne samo zbog informacija koje mi je dala, već zbog toga što mi je kazala da je rastužuje stereotipna predstava Avganistanaca i njihovih supruga koje uvek nose beleg potčinjenih žena. Želela je da neko piše o jakim ženama i srećnim brakovima. Zbog toga sam te teme uključila u drugu verziju knjige i bila sam jako srećna kada sam videla njenu reakciju.
Mimin put da pronađe Kiru bio je pun prepreka, nesporazuma i krivina, baš kao što je bio slučaj i sa ratom koji je SAD vodila. Kako ste isplanirali njen put? I kako ste odlučili da se to putovanje neće završiti uspešno?
Ono što me je najviše fasciniralo kod Avganistana kada sam istraživala i gledala slike jesu divni predeli. Takođe sam želela da američkim čitaocima prikažem i prelepi deo ove države, koji nikada ne vidimo na vestima. Takođe sam želela da različitim opisima predela opišem promenu stanja u čoveku ili samoj državi. Želela sam da Mimin put bude isti kao i put SAD. Ona misli da dolazi u Džalalabad kako bi nešto obavila, ali svakim korakom je udaljenija od grada i shvata da više ne ume da se vrati nazad. A što se tiče kraja, pa što sam više čitala o odnosima Amerike i Avganistana, bila sam svesnija da ne postoji način na koji bi ova knjiga dobila srećan kraj.
Džejms Boldvin je jednom prilikom izjavio: „Svaki autor može da ispriča samo jednu priču.“ Kada pogledate sve knjige koje ste napisali, od „Calamity“ do „Ruske zime“, „Dodira muzike“ i „Smiraja“, šta mislite da ih povezuje?
Povezuje ih ono što nam je potrebno da bi se formirao umetnički identitet, pronalazak svog glasa i pronalazak sebe (posebno u „Dodiru muzike“ i „Smiraju“). Granica između ličnosti i političkih okolnosti, kao i odgovor sveta na dela pojedinaca, koja se često generacijama ponavljaju („Ruska zima“ i „Smiraj“). Žaljenje zbog greške koja je nastala usled nerazumevanja, a koja sa sobom nosi posledice koje ljudi shvate tek decenijama kasnije („Ruska zima“ i „Smiraj“), kao i značaj života
Koji lik iz vaših knjiga najviše volite i zbog čega?
Hejzel iz „Dodira muzike“, jer je najsloženiji lik od svih. Naizgled je samouverena, ali je u sebi jako nesigurna. Prolazi kroz krizu srednjih godina i na kraju postaje bolja verzija sebe. Prošla je kroz sve i svašta, ali je sve to junački podnela, da je na kraju srećna zbog svega što je preživela.
Autor: Medlin Smit
Izvor: harvardreview.org
Prevod: Lidija Janjić
