Zoran Penevski: Najlakše je razbiti ogledalo koje otkriva slabosti
Ksenija Atanasijević (1894–1981) bila je prva žena doktor nauka i prva žena docent u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a roman pisca, prevodioca i scenariste Zorana Penevskog „Elegija o beloj devojčici“, u izdanju Lagune, govori o njenom životnom i naučničkom putu. Roman je nazvan upravo po prvoj objavljenoj priči Ksenije Atanasijević, sagledavajući i njenu biografiju u toj belini, u nepristajanju na kompromise koji bi tu čistotu ukaljali.
Penevski dočarava torturu koju je preživela na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je bila optužena za plagijat, a zatim bila izbačena sa katedre. Za vreme Drugog svetskog rata odbila je da potpiše apel beogradskih intelektualaca, a pošto je pre rata pisala protiv nacizma i držala predavanja u Jevrejskoj opštini, Gestapo je hapsi. Prikazuje je i u zatvoru novih komunističkih vlasti, gde je bila od 25. aprila do 17. maja 1946. godine, pod optužbom da je uticala na prijatelja Milana Grola da podnese ostavku 1945. godine i da time izazove krizu vlade. Smrtnu kaznu za nju je tražio i njen kolega sa Filozofskog fakulteta koji je u to vreme bio predsednik Komisije za ispitivanje ratnih zločina... Njene knjige bile su zabranjene do 1952. godine. Roman prikazuje i druge istorijske ličnosti Ksenijinog vremena, Rastka i Nadeždu Petrović, Uroša Predića, Dimitrija Mitrinovića, Gecu Kona i druge.
Da li Vam se čini da je naša prva žena doktor nauka Ksenija Atanasijević još uvek u senci patrijarhalnog društva i da li je i to jedan od razloga što ste joj posvetili ovaj roman?
Sudbina Ksenije Atanasijević je jedinstvena. Ne verujem da je ona danas u senci patrijarhalnog društva, već mi se čini da je više potisnuta društvom bez kulturnih potreba, društvom koje je dezorijentisano. Priča o njoj danas ima težinu zato što je karakteristična za nezavisnog intelektualca u ovom okruženju: to je usamljena borba, moralna istrajnost koja vas dovodi do zanemarivanja ili odbacivanja. Taj mi je osećaj veoma blizak.
Zašto je vezujete za belinu, belu viziju Grenlanda?
Okvir romana je njena priča „Elegija o beloj devojčici“, a njen prvi mladalački spisateljski pokušaj bio je vezan za ideju severne beline. Kasnije, dok se borila za svoj status i priznanje, okretala se beloj, čistoj moralnoj snazi. Ne možete je doživeti drugačije nego kao svetlu nit etičke neuprljanosti, kao bleštavo biće.
Kako vidite tu staru nepravdu koja je naneta Kseniji Atanasijević na Beogradskom univerzitetu i njen odnos sa profesorom Branislavom Petronijevićem?
Penevski dočarava torturu koju je preživela na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je bila optužena za plagijat, a zatim bila izbačena sa katedre. Za vreme Drugog svetskog rata odbila je da potpiše apel beogradskih intelektualaca, a pošto je pre rata pisala protiv nacizma i držala predavanja u Jevrejskoj opštini, Gestapo je hapsi. Prikazuje je i u zatvoru novih komunističkih vlasti, gde je bila od 25. aprila do 17. maja 1946. godine, pod optužbom da je uticala na prijatelja Milana Grola da podnese ostavku 1945. godine i da time izazove krizu vlade. Smrtnu kaznu za nju je tražio i njen kolega sa Filozofskog fakulteta koji je u to vreme bio predsednik Komisije za ispitivanje ratnih zločina... Njene knjige bile su zabranjene do 1952. godine. Roman prikazuje i druge istorijske ličnosti Ksenijinog vremena, Rastka i Nadeždu Petrović, Uroša Predića, Dimitrija Mitrinovića, Gecu Kona i druge.
Da li Vam se čini da je naša prva žena doktor nauka Ksenija Atanasijević još uvek u senci patrijarhalnog društva i da li je i to jedan od razloga što ste joj posvetili ovaj roman?
Sudbina Ksenije Atanasijević je jedinstvena. Ne verujem da je ona danas u senci patrijarhalnog društva, već mi se čini da je više potisnuta društvom bez kulturnih potreba, društvom koje je dezorijentisano. Priča o njoj danas ima težinu zato što je karakteristična za nezavisnog intelektualca u ovom okruženju: to je usamljena borba, moralna istrajnost koja vas dovodi do zanemarivanja ili odbacivanja. Taj mi je osećaj veoma blizak.
Zašto je vezujete za belinu, belu viziju Grenlanda?
Okvir romana je njena priča „Elegija o beloj devojčici“, a njen prvi mladalački spisateljski pokušaj bio je vezan za ideju severne beline. Kasnije, dok se borila za svoj status i priznanje, okretala se beloj, čistoj moralnoj snazi. Ne možete je doživeti drugačije nego kao svetlu nit etičke neuprljanosti, kao bleštavo biće.
Kako vidite tu staru nepravdu koja je naneta Kseniji Atanasijević na Beogradskom univerzitetu i njen odnos sa profesorom Branislavom Petronijevićem?
U pitanju je akademska jalovost u sprezi sa malograđanskim, palanačkim duhom koji nije prihvatao ženu, kao ravnopravnu, pa još i pametnu, obrazovanu i društveno angažovanu. Verujem da je u njoj bilo prigušene strasti prema profesoru Petronijeviću, ali zbog vaspitanja i trpeljivosti, veći deo njene intime saznaćemo tek kada dobro proučimo njene dnevnike u arhivama SPC-a.
Da li je već tema njenog doktorata o Đordanu Brunu doprinela tome da je vide drugačije?
Naravno, Ksenija je bila čak besna što ni njen mentor nije znao za postojanje i dostupnost potrebnih tekstova za rad – deo koji je uspela sama da obavi. Drugo, na samom doktorskom ispitu podmetnuli su joj pitanje iz matematike, na šta je ona uspešno odgovorila, jer se spremila za svaku vrstu potcenjivanja. Takođe, njen rad je zahtevao izuzetno znanje francuskog jezika. Uopšte, osećala se usamljenom, izolovanom, a njeno dalje ponašanje bilo je izuzetno oprezno.
A kako pak tumačite činjenice da su je anatemisale pojedine kolege filozofi, beogradska čaršija – ogovaranjima, nacisti i komunisti?
Ksenija je bila borbena, nepopustljiva, a kad obrazovana žena u muškom akademskom društvu treba da bude prihvaćena kao ravnopravna, a širih je interesovanja i uticaja od kolega, i u vreme kad svakoga možete doslovce preko noći ocrniti, ogoljena snaga većine dolazi na videlo. Svi koje ste naveli delovali su ideološki, a samostalno misleće biće sa moralnom kičmom samo je ogledalo u kojem su svi oni veoma ružni, iskrivljeni. A najlakše je razbiti ogledalo koje otkriva vaše slabosti.
Kako u duhu njenih „Filozofskih fragmenata“ objašnjavate Ksenijinu misao? Da li je njen duh bio eklektičan i previše širok za njeno vreme?
U Ksenijinom promišljanju vidite odjeke njenog života, ona svoje iskustvo pretače u filozofske paralele, etičke pasaže i psihološke mikroeseje. Ona je dama antičke mudrosti i stoicizma, a dobro ste primetili eklektičnost njenog duha. Ima u njenom pisanju i tihe tragedije, i poetskog bodrenja, i snažne vere da ovo ne može biti jedini život. Patnja nas pročišćava i sprema za čistiji povratak. Simbolički, to važi za sva vremena.
Da li je njen primer paradigmatičan kada je reč o odnosu društva ne samo prema ženama naučnicama već i prema intelektualcima uopšte?
Da, i to važi za nezavisne intelektualce u svakom periodu. Mnogi „otpadnici“ i zaboravljeni stvaraoci često su bili ideološke žrtve. A dok ideologije vladaju, uvek će mislioci i umetnici nepriklonjeni njima biti na vetrometini uravnilovke i progonstva. Zaborav je samo jedan od oblika zločina.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Naravno, Ksenija je bila čak besna što ni njen mentor nije znao za postojanje i dostupnost potrebnih tekstova za rad – deo koji je uspela sama da obavi. Drugo, na samom doktorskom ispitu podmetnuli su joj pitanje iz matematike, na šta je ona uspešno odgovorila, jer se spremila za svaku vrstu potcenjivanja. Takođe, njen rad je zahtevao izuzetno znanje francuskog jezika. Uopšte, osećala se usamljenom, izolovanom, a njeno dalje ponašanje bilo je izuzetno oprezno.
A kako pak tumačite činjenice da su je anatemisale pojedine kolege filozofi, beogradska čaršija – ogovaranjima, nacisti i komunisti?
Ksenija je bila borbena, nepopustljiva, a kad obrazovana žena u muškom akademskom društvu treba da bude prihvaćena kao ravnopravna, a širih je interesovanja i uticaja od kolega, i u vreme kad svakoga možete doslovce preko noći ocrniti, ogoljena snaga većine dolazi na videlo. Svi koje ste naveli delovali su ideološki, a samostalno misleće biće sa moralnom kičmom samo je ogledalo u kojem su svi oni veoma ružni, iskrivljeni. A najlakše je razbiti ogledalo koje otkriva vaše slabosti.
Kako u duhu njenih „Filozofskih fragmenata“ objašnjavate Ksenijinu misao? Da li je njen duh bio eklektičan i previše širok za njeno vreme?
U Ksenijinom promišljanju vidite odjeke njenog života, ona svoje iskustvo pretače u filozofske paralele, etičke pasaže i psihološke mikroeseje. Ona je dama antičke mudrosti i stoicizma, a dobro ste primetili eklektičnost njenog duha. Ima u njenom pisanju i tihe tragedije, i poetskog bodrenja, i snažne vere da ovo ne može biti jedini život. Patnja nas pročišćava i sprema za čistiji povratak. Simbolički, to važi za sva vremena.
Da li je njen primer paradigmatičan kada je reč o odnosu društva ne samo prema ženama naučnicama već i prema intelektualcima uopšte?
Da, i to važi za nezavisne intelektualce u svakom periodu. Mnogi „otpadnici“ i zaboravljeni stvaraoci često su bili ideološke žrtve. A dok ideologije vladaju, uvek će mislioci i umetnici nepriklonjeni njima biti na vetrometini uravnilovke i progonstva. Zaborav je samo jedan od oblika zločina.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Autor: Zoran Penevski
