Zoran Penevski (53) rođen je i živi u Pančevu. Zaposlen je u izdavačkoj kući Laguna kao urednik izdanja za decu. U svojoj bogatoj karijeri napisao je nekoliko romana i strip-albuma, a priče, tekstove, prikaze, kritike i eseje o književnosti, stripu, muzici, ilustraciji objavljivao je u svim značajnim časopisima i novinama. Do sada je preveo više od pedeset knjiga sa engleskog, nemačkog i makedonskog jezika, a uredio više od sto izdanja. Njegovi radovi su prevedeni na engleski, francuski, holandski i makednoski.

U jednom od prethodnih intervjua rekli da se bavite knjigama celim svojim bićem, pa me zanima kada je zapravo počelo vaše interesovanje za književnost?

Slike, rečenice i priče bile su svuda oko mene, ponajviše želja za saznavanjem. Ključni trenutak nije onaj u kojem se javlja interesovanje za knjige, već kad se probudi strast prema književnosti (umetnosti uopšte), odnosno kada ste toga postali svesni. Jedan od tih prelomnih trenutaka bio je na početku srednje škole, prvo i rano otrežnjenje uz pomoć gimnazijskih profesora Gorana Lajhta, potom i Borislava Poznatova. Oslanjanjući se na Gradsku biblioteku, čitao sam od tada pa narednih desetak godina u proseku knjigu dnevno. Svakako je uticaj imao i „Atelje mladih“ i vođa dečje pozorišne grupe Stojan Ristić Neron, a kasnije i mnogi prijatelji i knjižari. Baviti se književnošću liči na odmotavanje rečenica koja se s protokom vremena same od sebe ispredaju iz vašeg bića. Ne verujem u pisanje kao posao, kao poziv, kao izabraništvo, ne verujem u blokade i strah od praznog papira. Verujem samo u to da nemam dovoljno vremena da napišem sve ono za čime žudim.

Ko je primetio vaš talenat za pisanje i šta je bilo nešto prvo što ste napisali a da je bilo prepoznato kao književno delo?

Tek kad mi postave to pitanje, setim se da sam oduvek nešto pisao, još kao klinac. Ali to mi tada nije bilo važno. Više sam voleo stripove. Rani radovi objavljeni u Rukopisima, Pančevcu i Sveskama bili su važan podsticaj, a tek nakon prvog rukopisa, koji nije objavljen na konkursu Književne omladine Srbije za prvu knjigu, ali je pohvaljen uz napomenu da može da se objavi ako nađem sponzora, bilo mi je jasno da još neko razume ono što želim da iskažem. A skočio sam od sreće kada mi je Matica srpska prihvatila prvi rukopis „Flamanski mesečar“. Lično, nikada se nisam zanosio: znao sam da drugačije posmatram svet, znao sam da drugačije govorim od drugih. Pisanje je uvek pronalaženje novog jezika koji drugi razumeju, iako ne poznaju njegova unutrašnja pravila. Pisanje se neprestano obraća onom delu bića koji svesno tražimo, a nesvesno ga delimo.

U Laguni radite na uređivanju dečjih knjiga, koje i sami pišete. Šta je specifično kod knjiga za decu? Koliko se one razlikuju od knjiga za odrasle?

Prva zabluda o dečjoj književnosti je da možete svašta da napišete jer deca nemaju izgrađeni pogled na svet, pa ih možete privući idejama (ideologijom), „šarenim lažama“, avanturama bez pravila; možete im nametnuti šta je ispravno, a šta nije. Druga zabluda je da je najteže pisati za decu, jer morate da budete iskreni, jer ste odgovorni za dečju krhkost i nevinost; možete im nametnuti ozbiljnost. Istina je samo da je u pitanju pisanje koje vas ispunjava i kojem se radujete, a vodite računa o svedenosti, čistijem izrazu ili privođenju strukture deci koja nemaju veliko čitalačko iskustvo; treba se igrati i maštati na ozbiljan način. I pisanje za decu zahteva apsolutno preispitivanje svog bića kao bilo koje traganje za smislom našeg postojanja. I traži da i izmišljanje bude sredstvo za pronalaženje istine.

Koliko je urednički posao izazovan?

Urednik je čovek koji treba da dobro komunicira sa piscima u svim nijansama od uplašenih početnika do samoljubivih spisatelja. Urednik je čovek koji poznaje književnost i ume da proceni njegovu vrednost, kako umetničku tako i tržišnu. Urednik je čovek koji odgovorno predstavlja vezu između autora i izdavača, pokušavajući da pronađe njihove dodirne tačke. Urednik je čovek koji treba da poznaje tehniku štampe kako bi znao koji zahtevi mogu da se zadovolje. Urednik, naročito izdanja za decu, mora da bude likovno obrazovan kako bi znao tip ilustracija koji bi odgovarao konkretnim zahtevima teksta, kao i da poznaje likovnu scenu. Urednik mora da zna pitanja autorskih prava, da prati konkurenciju i svetske trendove, pravopis, da donosi nove ideje, da pokriva širok spektar tema, kako edukativnih i vaspitnih tako i egzaktnih nauka, da ima široko opšte obrazovanje... Zar to ne zvuči dovoljno izazovno?

Veoma često su ta izdanja nagrađena. U čemu je tajna uspeha?

Tajna je da u prethodno navedenim izazovima budete profesionalni, jer nagrade su reakcije drugih na vaš rad. Uspeh je, dakle, kategorija onih koji posmatraju vas. Za mene je uspeh da objavim ono do čega mi je stalo, ono što mislim da mora da bude objavljeno. Zato sam srećan kad mogu da se potpišem kao urednik u knjigama za decu Siniše Soćanina, Ota Oltvanjija,Aleksandre Filipović, Aleksandre Mihajlović,Sonje Ćirić, te Dejvida Almonda i Tanje del Rio, ili da uređujem nove romane srpske književnosti koje smatram vrhovima domaće proze u ediciji Eklipsa.

Napisali se i nekoliko romana, a vaša dela su objavljena na nekoliko jezika. Gde se sve mogu pronaći vaše knjige i kakve su reakcije inostrane publike?

Na pozive dva velika francuska izdavača, napisao sam scenarija za dva strip-albuma koja su se pojavila na tamošnjem tržištu (i oba nikad nisu publikovani na srpskom, iako je jedan od njih jedini o NATO bombardovanju). Prvi srpski grafički roman „Ljubazni leševi“ objavljen je na engleskom u Kanadi, a romani „Ponoć u njenim rukama“ i „Budimir i retke vrste“ izašli u Severnoj Makedoniji. To su mali tiraži i reakcije su slične kao i kod domaćih čitalaca: zavise od vrste čitalaca i njihovih očekivanja, nekad su sjajne, nekad ne. Meni je bitno da svako delo dopre do onih koji neće biti ravnodušni. „Sara i zaboravljeni trg“ je moje najtraženije delo; to je roman za decu i mlade koji je ovde doživeo šest izdanja, objavljen u Severnoj Makedoniji i Sloveniji, a u toku su prevodi na još neke jezike.

Koliko delo ostaje verodostojno kada se prevede na neki drugi jezik?

Zavisi od prevodioca. Iz svog iskustva kažem da je važno da donesete osnovni duh dela, važnije je da iznova stvorite književno delo u svom jeziku nego da ga doslovno prevedete. Štaviše, nekad prevodilac treba da se, da tako kažem, „udalji“ od teksta da bi bolje preneo njegovu suštinu. Time je odgovornost veća, time je veština prevodiočeva na ispitu, ali niko i nije rekao da svako može da prevodi. U razgovoru sa prevodiocima mojih knjiga hrabrim ih da se igraju gde to tekst dopušta, a ne da se drže mojih ideja.

Nedavno ste osvojili Međunarodnu nagradu „Ana Frank“ koja se dodeljuje za ukupni doprinos književnosti, a posebno na polju kulturne saradnje među balkanskim književnostima. Možete li malo da nam pojasnite o kakvoj je nagradi reč i koliko vam je značajno ovo priznanje?

Svakako me raduje, a to priznanje vidim najpre kao podvlačenje crte u ovom trenutku: onoga što sam napisao, preveo, uredio. Nagradu dodeljuju Izdavačka kuća Feniks i Fondacija za kulturnu i naučnu afirmaciju i prezentaciju „Makedonija prezent“ iz Skoplja, udruženja i grupacije ljudi koji se bave kulturom, nisu državne institucije. Naziv nagrade „Ana Frank“ mi je važan kao piscu romana „Manje važni zločini“, jednom uz samo par drugih koji se dotiču sudbine Jevreja na beogradskom Starom sajmištu. Što se tiče kulturne saradnje, ja sam preveo romane Goceta Smilevskog, Saše Dimoskog, Biljane Crvenkovske, i divnu slikovnicu Vaneta Kosturanova „Devojčica i meda“, i uredio sjajne romane za decu hrvatske autorke Moree Banićević, čiji su romani najpre objavljeni u Srbiji, a tek sada se štampaju u Hrvatskoj.

Koliko je grad u kom ste odrastali uticao na vašu spisateljsku karijeru?

Mnogo, jer volim Pančevo (a mislim da „Pančevački almanah“ govori dosta o tome). Verujem da ovaj grad (neprestano) ima dovoljno energije i stvaralačkog potencijala da može da eksplodira – pogledajte samo trenutnu muzičku scenu u ovom gradu. Odrastao sam u centru grada, pa osim dvorišta u kojem smo srećno i maštovito rasli nas nekoliko (Vesa, Milan, Mikica, Bilja, Goran i ja), park je bio naše prvo igralište. Čini mi se da uvek odrastam iznova kad pomislim na Zmaj Jovinu školu, na „Atelje mladih“ i Gimnaziju. Čini mi se da neću prestati da šetam pored Tamiša i kad ne budem više ovde.

Koje teme vas najviše intrigiraju i inspirišu da pišete?

Postoje samo dva pitanja: pitanje početka i pitanje kraja. Sve između njih je priča. To je i ideja nedavno izašlog strip-albuma „Međugroblje“, koji je oslikao Zvonimir Vidić. Ništavilo pre i ništavilo posle nas pretvaraju naš život kao tranzitno polje sa jasnim završetkom. Međutim, umesto nihilizma, to je upravo prilika da otkrijemo sve boje u sebi i oslobodimo krila u nama. Pišem, dakle, o životu kao o trajanju strasti prema stvaranju. Takođe, ljubitelj sam bestijarija, volim srednji vek, neočekivano pronalaženje istine o samom sebi, sjajne ilustracije i originalne zaplete – sve to pokušavam da ugradim u svoje šestoknjižje „Okean od papira“ (dosad su izašla dva dela).

Na šta ste najviše ponosni do sada?

Ponosan sam na to što stvaram na svoj način, ponosan sam podjednako i na „Knjiške moljce“, i na „Isidora i neljudska bića“, i na strašnog „Lektora“. Ispunjen sam zadovoljstvom zbog onoga što radim, a trenutno spremam antologiju o ljubavi, koja dolazi u trenutku životne radosti. Ponosan sam na to što je sa mnom Aleksandra, koja je temelj svih ovih reči.

Autor: Mirjana Marić
Izvor: Pančevac