Oči koje pišu

Margaret Atvud je napisala „Sluškinjinu priču“ dok je živela u Zapadnom Berlinu 1984, pre pada Berlinskog zida i zaključila je da je ova sredina nadahnula delove sadržaja njenog distopijskog romana. „Bila sam na oprezu“, zapisala je, „imala sam utisak da me špijuniraju ‒ ćutanje, menjanje teme, uvijene načine na koje ljudi mogu da prenesu informaciju ‒ i to je uticalo na ono što sam pisala”.

Moć olovke

Atvudova je sastavila veći deo knjige i napisala ga rukom na žutim papirima rokovnika pre nego što je otkucala roman na iznajmljenoj pisaćoj mašini. Ovo se čini neobično prikladno za priču smeštenu u budućnost u kojoj ženama nije dozvoljen pristup sredstvima za pisanje.

Sluškinja Fredove priče

Atvudova je planirala da prvobitni naziv romana bude „Fredovica“, po naratoru i junakinji romana. Naziv za koji se na kraju odlučila aludira i na „Kanterberijske priče“ Džefrija Čosera, kao i na bajke i na narodne priče. Atvudova je prokomentarisala: „Priča koju pripoveda glavni lik za potonje ili udaljene slušaoce je neverovatna i fantastična, kao i priče onih koji su preživeli događaje koji su potresli planetu“. 

via GIPHY

Duhovi buduće prošlosti

Iako Atvudova nije precizirala godinu u kojoj se odvija roman, možemo da nagađamo da se događaji u romanu odvijaju oko 2005. (Fredovica ima 33 godine i rođena je sedamdeseth; 2005. bi bio korak od 20 godina u budućnost za najranije čitaoce ovog romana,). Televizijske ekranizacije koriste reference na savremene korisničke servise i aplikacije poput Ubera i Tindera da bi dodatno pogurali priču u budućnost, sugerišući da se revolucija kojom će se uspostaviti Republika Galad dešava u našoj bliskoj budućnosti. 

Koreni zla

Radnja „Sluškinjine priče“ je smeštena u Kembridž u Masačusetsu. Atvudova je pisala da iako je Kembridž „dom Harvardskog univerziteta i sadašnja vodeća liberalna obrazovna ustanova“, ranije je bila „puritanska bogoslovija“. Atvudova je pratila njegove puritanske korene u Americi 17. veka da bi konstruisala teokratsku Republiku Galad u svom romanu. 

Besna rulja menada

Jedan od izvora inspiracije za ritual „partikucije“ u romanu - egzekucije od ruku nasilne rulje - bile su dionizijske bahanalije u antičkoj Grčkoj. Ženske sledbenice Dionizija zvane menade bi navodno okružile žrtvu rituala kako bi je rastrgnule, kao što bi i sluškinje u romanu trebalo da urade. Na primer, u Euripidovim „Bahantkinjama“, Dionizije kraljicu Tebe magijom izludi zbog čega ona iščupa glavu sopstvenom sinu golim rukama.

Nadahnuće albuma Transgressions („Prekršaji”)

Montrealski bend Lejks of Kanada je crpeo inspiraciju iz „Sluškinjine priče“ za svoj album „Prekršaji“. Na albumu se nalaze pesme naziva „Eden“, „Pad“, „Sinovi Galada“ i „Vapaj bludnice“. 

Sluškinjin debakl

Prva ekranizacija romana Atvudove je film iz 1990. za koji je scenario napisao dobitnik Nobelove nagrade Harold Pinter, a ulogu Fredovice igra Nataša Ričardson, Fej Danavej glumi Serenu Džoj, a Robert Duval Komandira. Uprkos vrhunskoj postavi, film je bio promašaj. Piter Travers iz „Rouling Stouna“ ga je nazvao „jeftino prepakovanim „Ženama iz Stepforda“ sa iluzijom veličine“.

Fredovica osvaja Haj Lajn

Dizajnerska firma Pentagram je aprila 2014. napravila interaktivnu instalaciju nadahnutu „Sluškinjinom pričom“ na Haj Lajnu u Njujorku. Hulu je platio da se ovo umetničko delo otkrije istovremeno sa početkom emitovanja serije. Instalacija je udomila 4000 primeraka romana Atvudove, besplatne za svakog prolaznika. Kada bi uzeli knjigu, prolaznici bi videli citat napisan na polici romana. Na svakoj polici je bio osvetljeni panel sa Fredovicinom slikom u prirodnoj veličini.

Zabrana „Bespomoćnosti”

„Sluškinjina priča“ je dugo bila jedna od najčešće zabranjivanih i najkontroverznijih knjiga u srednjim školama širom SAD. Od 1990. do 1999. je bila broj 37 na top-listi 100 zabranjenih knjiga, a od 2000. do 2009. je bila broj 88. Sadržaj kojem se očigledno ima šta zameriti u romanu uključuje, na primer, „vulgaran jezik, šokantne pasuse o seksu, izjave koje su uvredljive za manjine, boga, žene i invalide; nasilje, beznadežnost... grafičke predstave seksa“ i sadržaj koji je „neprikladan za određene uzraste; vulgaran; uvredljiv za hrišćane; nasilno vizuelan i moralno izopačen.“

via GIPHY

Biblijske odore

Atvudova je crpela inspiraciju iz biblijskih prizora za odeću upadljive boje u svom totalitarnom društvu. Sluškinje nose crvene plaštove sa kapuljačama koje podsećaju na greh Marije Magdalene, dok Žene nose plave haljine koje simbolizuju čistotu Device Marije.

Strašna kutija praška za čišćenje

Markantni beli bonei u „Sluškinjinoj priči”, koje zovu „krilima”, delimično su nadahnuti slikom starog Old Dutch Cleanser praška za čišćenje iz četrdesetih, na čijoj kutiji je žena sa licem sakrivenim iza velike, bele kape. Atvudova je objasnila da ju je ova slika „prestrašila kada je bila dete”.

Trendseter

Vaquera, aktivistička modna marka iz Njujorka,  pokrenula je modnu liniju inspirisanu „Sluškinjinom pričom” u proleće 2017. U kolekciji predstavljenoj na tematskoj modnoj predstavi, mogle su se videti kape, jakne, haljine i kombinezoni od crvene i bele tkanine, sa namerom da nas podsete i naglase opis potčinjavanja žena u romanu Atvudove.  

Razigrane Sluškinje

2017. na dodeli Emija, prvo obraćanje publici domaćina Stivena Kolberta je  uključivalo i muzičku i plesnu numeru sa muškim i ženskim plesačima, koji su nosili šljokičaste crvene trikove i bele bone šešire Sluškinja.

Streaming Success

Huluova ekranizacija „Sluškinjine priče” je osvojila pet Emija 2017, uključujući Emi za izuzetnu dramsku seriju. Ovo je bila prva serija koja je pravljena za striming vebsajt koja je osvojila ovu prestižnu nagradu. Netflix je čak odbio raniju verziju ove ekranizacije: „Ona nije bila kreativna koliko je danas”, komentarisao je urednik programa.

Super žene

Rid Morano, koja je režiserka prve tri episode Huluove ekranizacije „Sluškinjine priče”, takođe je kinematograf Bijonsinog ostvarenja „Limunada”.

via GIPHY

Nagrade idu…

Moranova je osvojila Emi nagradu za najboljeg režisera dramske serije za svoj rad na „Sluškinjinoj priči”. Ona je tek treća žena koja je pobedila u ovoj kategoriji i prva od 1995. Vredi primetiti da su još dve finalistkinje u kategoriji za najboljeg režisera bile žene i jedna od njih dve, Kejt Denis, takođe je nominovana za „Sluškinjinu priču”.

Gola istina

Elizabet Mos, koja u Huluovoj seriji glumi Fredovicu, snimila je većinu scena bez šminke. Atvudova je komentarisala da je ovo „omogućilo njenoj glumi neposrednost… jer je svaki mali pokret bio uočljiv.”

Vizualizacija izolacije

Kako bi gledaocima predstavili osećaj Fredovičinog ograničenog i izolovanog viđenja sveta – koji roman dočarava naracijom u prvom licu ‒ Morano i kinematograf serije Kolin Vatkinson su koristili specijalnu kameru (sa 28mm Zeiss 2.1 objektivom) kada su snimali Mosovu u krupnom planu. Neretko bi uhvatili ekstremno sitan detalj njenog lica nasuprot zamućenoj pozadini, što je naglašavalo i snagu unutrašnjeg života Fredovice i kompleksnu realnost njenog spoljnog sveta.   

Srušiću ti kapicu

Atvudova ne samo da je bila savetnik za Hulu seriju, već je igrala i sporednu ulogu u pilotskoj epizodi. Ona igra Tetku – stariju ženu zaduženu za treniranje Sluškinja – koja u jednoj sceni ošamari Elizabet Mos. „Nije htela da to uradi, ali se onda se baš unela”, priseća se Mosova, smejući se. Izvršni producent serije Brus Miler dodaje: „Udarila je tako da joj je kapica spala s glave, i bilo ju je baš sramota”.

Izvor: factinate.com