5 pisaca kojima se nisu u potpunosti dopadale vlastite knjige – 2. Deo
Pre dve nedelje smo objavili tekst o pet autora romana koji nisu bili zadovoljni svojim knjigama. Ove nedelje zaključujemo ovaj spisak na kome se nalaze imena koja verovatno ne biste očekivali da vidite na njemu.
Džordž R. R. Martin priznaje da je u mnogo čemu pogrešio
Televizijska adaptacija Igre prestola i razne video-igre pomogle su Džordžu R. R. Martinu da shvati kako mu razumevanje građevinskih strukrura nije jača strana. Zid, dom Noćne straže, visok je 210 metara i štiti kraljevstvo od upada jezivih kostura. Kada je uvideo o kakvoj je visini reč, izjavio je: „Uh, baš sam preterao!“
Martin takođe žali zbog načina na koji je u početku predstavio Tiriona. U trenutku kada ga upoznajemo, Tirion izvodi vratolomije u dvorištu Zimovrela. Autor je prvobitno junaka zamišljao kao nekoga ko ima ambiciju da postane akrobata. Za one koji nisu čitali knjige ili su zaboravili, evo scene u kojoj ga upoznajemo:
„Odrazio se sa ivice u prazninu. Džon je uzdahnuo, a zatim sa divljenjem posmatrao kako se Tirion Lanister okrenuo poput lopte, lagano dočekao na ruke i na kraju premetnuo unazad na noge.“
Prema Martinovim rečima, ova neuobičajena scena bila je posledica njegovog slabog poznavanja fizičkih sposobnosti ljudi patuljastog rasta.
Možda je najveća promena nastala kao posledica postojanja televizijske serije. Martin nije postmodernista, ali se suočio sa najironičnijim postmodernističkim problemom koji može zadesiti pisca: serija je završila njegovu priču pre njega. Trudio se da zbivanja na malom ekranu što manje utiču na ono što piše, ali priznaje da su televizijski scenaristi jedan lik prikazali bolje i potpunije od njega. Reč je o Oši, neuravnoteženoj Divljanki zaduženoj za brigu o Brenu i Rikonu. U knjigama se radi o jednodimenzionalnom sporednom liku koji omogućava da radnja glatko teče, dok je u seriji ona predstavljena kao sposobna žena kompleksnog karaktera. Martin je rekao da ga je Oša iz serije naterala da izmeni i obogati njen lik u knjizi. Drugim rečima, autori serije su bolje odradili posao.
Ali moglo je biti i gore. Pisac bi danas imao daleko veći problem da smo bili primorani da gledamo prvobitnu verziju priče u kojoj se Džon i Arja zaljubljuju jedno u drugo, a zatim ih kroz priču muči incestuozna priroda njihovog odnosa.
Gogoljeva vatrena mržnja
Nikolaj Gogolj, čuveni ruski pisac iz 19. veka, dočekao je kraj života gnušajući se svog najpoznatijeg dela. Književnu karijeru je počeo kao pisac kratkih priča i dramaturg. Krunu njegovog stvaralaštva predstavlja satirična epska poema u prozi pod naslovom „Mrtve duše“. Radnja prati bivšeg carinskog službenika Pavela Ivanoviča Čičikova koji u malom ruskom gradu od moćnika kupuje mrtve duše kmetova. Sačuvan je samo prvi deo romana, čija je poslednja rečenica ostala nedovršena.
Televizijska adaptacija Igre prestola i razne video-igre pomogle su Džordžu R. R. Martinu da shvati kako mu razumevanje građevinskih strukrura nije jača strana. Zid, dom Noćne straže, visok je 210 metara i štiti kraljevstvo od upada jezivih kostura. Kada je uvideo o kakvoj je visini reč, izjavio je: „Uh, baš sam preterao!“
Martin takođe žali zbog načina na koji je u početku predstavio Tiriona. U trenutku kada ga upoznajemo, Tirion izvodi vratolomije u dvorištu Zimovrela. Autor je prvobitno junaka zamišljao kao nekoga ko ima ambiciju da postane akrobata. Za one koji nisu čitali knjige ili su zaboravili, evo scene u kojoj ga upoznajemo:
„Odrazio se sa ivice u prazninu. Džon je uzdahnuo, a zatim sa divljenjem posmatrao kako se Tirion Lanister okrenuo poput lopte, lagano dočekao na ruke i na kraju premetnuo unazad na noge.“
Prema Martinovim rečima, ova neuobičajena scena bila je posledica njegovog slabog poznavanja fizičkih sposobnosti ljudi patuljastog rasta.
Možda je najveća promena nastala kao posledica postojanja televizijske serije. Martin nije postmodernista, ali se suočio sa najironičnijim postmodernističkim problemom koji može zadesiti pisca: serija je završila njegovu priču pre njega. Trudio se da zbivanja na malom ekranu što manje utiču na ono što piše, ali priznaje da su televizijski scenaristi jedan lik prikazali bolje i potpunije od njega. Reč je o Oši, neuravnoteženoj Divljanki zaduženoj za brigu o Brenu i Rikonu. U knjigama se radi o jednodimenzionalnom sporednom liku koji omogućava da radnja glatko teče, dok je u seriji ona predstavljena kao sposobna žena kompleksnog karaktera. Martin je rekao da ga je Oša iz serije naterala da izmeni i obogati njen lik u knjizi. Drugim rečima, autori serije su bolje odradili posao.
Ali moglo je biti i gore. Pisac bi danas imao daleko veći problem da smo bili primorani da gledamo prvobitnu verziju priče u kojoj se Džon i Arja zaljubljuju jedno u drugo, a zatim ih kroz priču muči incestuozna priroda njihovog odnosa.
Gogoljeva vatrena mržnja
Nikolaj Gogolj, čuveni ruski pisac iz 19. veka, dočekao je kraj života gnušajući se svog najpoznatijeg dela. Književnu karijeru je počeo kao pisac kratkih priča i dramaturg. Krunu njegovog stvaralaštva predstavlja satirična epska poema u prozi pod naslovom „Mrtve duše“. Radnja prati bivšeg carinskog službenika Pavela Ivanoviča Čičikova koji u malom ruskom gradu od moćnika kupuje mrtve duše kmetova. Sačuvan je samo prvi deo romana, čija je poslednja rečenica ostala nedovršena.
Razlog zbog koga danas ne možemo da pročitamo ostatak romana treba tražiti u Gogoljevom misticizmu. Pred kraj života, pisac je potpao pod uticaj neobičnog pravoslavnog sveštenika koji je knjigu smatrao jeretičkom i preporučivao mu da je spali. Pošto je poslušao savet, Gogolj se posvetio postu kako bi pročistio dušu od greha koje je počinio baveći se pisanjem, što ga je na kraju odvelo u smrt.
Samokritični Harold Blum
Harold Blum je poznati američki književni kritičar. Autor je velikog broja knjiga, a na Jejlu radi kao predavač od 1955. godine. (Uporedo sa tim, između 1988. i 2004. predavao je književnost i na Njujorškom univerzitetu.) Najveći deo života posvetio je naučnom radu i književnoj kritici, ali najverovatnije će pre svega ostati zapamćen po oštrim opaskama na račun loših knjiga. Blum se, doduše, istim standardima koristi i kada komentariše sopstvena dela.
Pored brojinih stručnih radova, kritičar je tokom karijere napisao i jedan roman. Knjiga nosi naslov „Let na Lucifer“ [eng. The Flight to Lucifer] i predstavlja nastavak naučnofantastičnog romana „Putovanje na Arktur“ Dejvida Lindzija iz 1920. godine. Blum danas ne može da smisli knjigu koju je napisao. Smatra da ona ne poseduje ni jedan jedini kvalitet, da je neopisivo loša i duboko se kaje što se upošte usudio da je napiše. Njegov stav je pomalo začuđujući budući da je knjiga dobro prihvaćena od strane kritike i da mu je donela status u svetu književnosti kakav je do tada imao samo u stručnim krugovima. Uprkos svemu, Blum ostaje pri svom stavu i bio bi najsrećniji kada bi roman bio povučen iz prodaje.
Oktavija Batler nije bila ljubitelj „Zvezdanih staza“
Oktavija Batler bila je jedan od najuspešnijih autora naučne fantastike. Bila je prvi pisac tog žanra kome je dodeljena Mekarturova stipendija (poznata kao stipendija „Genije“) i višestruki dobitnik prestižnih nagrada Hugo i Nebula. Bila je crnkinja u svetu u kome su dominirali beli muškarci. Pisala je surove, kompleksne priče pune beznađa, koje su u velikoj meri bile odraz stvarnog života. Postoji ipak knjiga koja je predstavljala izuzetak.
Samokritični Harold Blum
Harold Blum je poznati američki književni kritičar. Autor je velikog broja knjiga, a na Jejlu radi kao predavač od 1955. godine. (Uporedo sa tim, između 1988. i 2004. predavao je književnost i na Njujorškom univerzitetu.) Najveći deo života posvetio je naučnom radu i književnoj kritici, ali najverovatnije će pre svega ostati zapamćen po oštrim opaskama na račun loših knjiga. Blum se, doduše, istim standardima koristi i kada komentariše sopstvena dela.
Pored brojinih stručnih radova, kritičar je tokom karijere napisao i jedan roman. Knjiga nosi naslov „Let na Lucifer“ [eng. The Flight to Lucifer] i predstavlja nastavak naučnofantastičnog romana „Putovanje na Arktur“ Dejvida Lindzija iz 1920. godine. Blum danas ne može da smisli knjigu koju je napisao. Smatra da ona ne poseduje ni jedan jedini kvalitet, da je neopisivo loša i duboko se kaje što se upošte usudio da je napiše. Njegov stav je pomalo začuđujući budući da je knjiga dobro prihvaćena od strane kritike i da mu je donela status u svetu književnosti kakav je do tada imao samo u stručnim krugovima. Uprkos svemu, Blum ostaje pri svom stavu i bio bi najsrećniji kada bi roman bio povučen iz prodaje.
Oktavija Batler nije bila ljubitelj „Zvezdanih staza“
Oktavija Batler bila je jedan od najuspešnijih autora naučne fantastike. Bila je prvi pisac tog žanra kome je dodeljena Mekarturova stipendija (poznata kao stipendija „Genije“) i višestruki dobitnik prestižnih nagrada Hugo i Nebula. Bila je crnkinja u svetu u kome su dominirali beli muškarci. Pisala je surove, kompleksne priče pune beznađa, koje su u velikoj meri bile odraz stvarnog života. Postoji ipak knjiga koja je predstavljala izuzetak.
„Preživeli“ (1978) je njena treća knjiga i jedino od njenih dela koje se više ne može naći u knjižarama. Sa štampanjem knjige se prestalo samo četiri godine nakon objavljivanja, najvećim delom zbog autorkinog nezadovoljstva onim što je napisala. Glavni razlog bilo je to što je, po njenom mišljenu, knjiga bila puna klišea i pratila uobičajenu šemu po kojoj predstavnici ljudske rase odlaze na drugu planetu, eksploatišu njeno stanovništvo i upuštaju se u seksualne odnose sa njima. Knjigu je nazivala svojom „epizodom Zvezdanih staza“, očigledno ukazujući da nema najbolje mišljenje o seriji.
Dž. K. Rouling ne ostavlja svoje knjige na miru
„Hari Poter“ je najpopularniji dečji serijal svih vremena. Skoro svaki milenijalac pročitao je ove knjige (ili bar video filmove), a čak i mnogi pripadnici starijih generacija provode sate raspravljajući o omiljenim aspektima sveta čarobnjaka. Džoana Rouling, međutim, nikako nije u stanju da pusti priču da živi svojim životom i neprestano daje izjave za javnost u kojima objašnjava ili u potpunosti menja različite aspekte univerzuma koji je stvorila. Najkontroverznija izjava koju je do sada dala nema nikakve veze sa Dambldorovom seksualnošću.
Autorka je jednom prilikom izjavila da je zabrljala kada je u reč o jednoj od glavnih tačaka zapleta: Ron i Hermiona, naime, nije trebalo da završe zajedno. Ona se više puta vraćala na originalni tekst, revidirala ga, menjala poneki detalj tu i tamo, ali ovo je do sada najveća „greška“ koju je priznala. Obožavaoci su zapanjeni jer obožavaju taj par i ne slažu se stavom Roulingove da je trebalo da se Hari i Hermiona zaljube jedno u drugo.
I Palahnjuk odlazi u bioskop
Popularni američki pisac Čak Palahnjuk je autor kultnog romana „Borilački klub“. Možda se bolje sećate filmske verzije u režiji Dejvida Finčera? Ne krivite sebe zato što je film ostavio bolji utisak od knjige – i Palahnjuk je bio istog mišljenja.
Javno je izjavio da je filmska verzija bolja od knjige i da mu se posebno dopao kraj filma. Za razliku od mračnog tona u knjizi, završetak filma je romantičan i zrači ironičnim optimizmom.
Dž. K. Rouling ne ostavlja svoje knjige na miru
„Hari Poter“ je najpopularniji dečji serijal svih vremena. Skoro svaki milenijalac pročitao je ove knjige (ili bar video filmove), a čak i mnogi pripadnici starijih generacija provode sate raspravljajući o omiljenim aspektima sveta čarobnjaka. Džoana Rouling, međutim, nikako nije u stanju da pusti priču da živi svojim životom i neprestano daje izjave za javnost u kojima objašnjava ili u potpunosti menja različite aspekte univerzuma koji je stvorila. Najkontroverznija izjava koju je do sada dala nema nikakve veze sa Dambldorovom seksualnošću.
Autorka je jednom prilikom izjavila da je zabrljala kada je u reč o jednoj od glavnih tačaka zapleta: Ron i Hermiona, naime, nije trebalo da završe zajedno. Ona se više puta vraćala na originalni tekst, revidirala ga, menjala poneki detalj tu i tamo, ali ovo je do sada najveća „greška“ koju je priznala. Obožavaoci su zapanjeni jer obožavaju taj par i ne slažu se stavom Roulingove da je trebalo da se Hari i Hermiona zaljube jedno u drugo.
I Palahnjuk odlazi u bioskop
Popularni američki pisac Čak Palahnjuk je autor kultnog romana „Borilački klub“. Možda se bolje sećate filmske verzije u režiji Dejvida Finčera? Ne krivite sebe zato što je film ostavio bolji utisak od knjige – i Palahnjuk je bio istog mišljenja.
Javno je izjavio da je filmska verzija bolja od knjige i da mu se posebno dopao kraj filma. Za razliku od mračnog tona u knjizi, završetak filma je romantičan i zrači ironičnim optimizmom.
Palahnjuk je u jednom intervjuu izjavio da je Finčer bez ikakvih poteškoća razvio radnju i uspeo da uvidi aspekte koji su njemu lično promakli. On kao izuzetno efektivnu izdvaja repliku Tajlera Dardena: „Otac gradi franšizu sa drugim porodicama“. Ovaj komadić metadijaloga u filmu je zapravo predstavljao komentar činjenice da je Palahnjukova knjiga postala brend koji se lako može pretvoriti u franšizu.
Autor: E. M. Keris
Izvor: 10bestenliste.com
Prevod: Jelena Tanasković
Autor: E. M. Keris
Izvor: 10bestenliste.com
Prevod: Jelena Tanasković
