Balardov osvrt na „Carstvo sunca“
Dž. G. Balard je čekao 40 godina da bi zapisao svoja sećanja na detinjstvo i iskustvo u japanskom ratnom logoru. U ovom članku se priseća kako je Holivud preoteo njegove uspomene iz detinjstva da stvori duboko potresan film.
„Uspomene imaju moć da dugo ostaju u nama ali kao i snovi, one cvetaju i napreduju u mraku, preživljavajući decenije u dubokim vodama našeg uma, kao olupine na dnu mora. Njihovo izvlačenje na svetlo dana može biti rizično. U samo nekoliko trenutaka dragocen trofej iz detinjstva ili uspomena na prvu romansu, mogu da se pretvore u prah.
Kada sam počeo da pišem „Carstvo sunca“ – roman o mom detinjstvu u Šangaju tokom Drugog svetskog rata i o životu u izbegličkom kampu u Lunghuu gde sam bio smešten sa roditeljima – znao sam se i moje uspom ene mogu tako zdrobiti. Po dolasku u Englesku nakon rata, u pokušaju da se nosim sa ondašnjim sivim i nesrećnim ljudima, pažljivo sam čuvao uspomene na Šangaj, grad koji mi je ubrzo izgledao dalek i glamurozan poput drevnog Rima. Njegova magija nikad nije izbledela, dok sam Kembridž zaboravio u roku od pet minuta nakon što sam napustio taj akademski zabavni park i nikad nisam poželeo da mu se vratim. Jedini ljudi koje sam odatle zapamtio su bili leševi iz sobe za seciranje.
Šangaj mog detinjstva izgledao je kao preteča gradova budućnosti, u njemu su dominirale reklame, masovna proizvodnja i distribucija novina, a bilo je mnogo i nepredvidivog nasilja. Ali kako sam mogao da podignem taj ‘Titanik’ uspomena? Iznete na svetlo dana, moje zlatne uspomene su lako mogle da postanu slomljeni fragmenti i šljaka. Osim toga, čak ni roman nešto ne može lako da prenese. Mogao sam da iznesem na svetlo moje promenljive odnose sa roditeljima, moj život trinaestogodišnjaka i zaluđenost ratom, kao i iznenadno urušavanje naših života s pojavom američkih letilica. Ali kako preneti uzgredan nadrealizam rata, duboku tišinu napuštenih sela i pirinčanih polja, neobičnu normalnost u prizoru leša japanskog vojnika na nekakvom putu, odbačenog kao neželjeni deo prtljaga?
„Uspomene imaju moć da dugo ostaju u nama ali kao i snovi, one cvetaju i napreduju u mraku, preživljavajući decenije u dubokim vodama našeg uma, kao olupine na dnu mora. Njihovo izvlačenje na svetlo dana može biti rizično. U samo nekoliko trenutaka dragocen trofej iz detinjstva ili uspomena na prvu romansu, mogu da se pretvore u prah.
Kada sam počeo da pišem „Carstvo sunca“ – roman o mom detinjstvu u Šangaju tokom Drugog svetskog rata i o životu u izbegličkom kampu u Lunghuu gde sam bio smešten sa roditeljima – znao sam se i moje uspom ene mogu tako zdrobiti. Po dolasku u Englesku nakon rata, u pokušaju da se nosim sa ondašnjim sivim i nesrećnim ljudima, pažljivo sam čuvao uspomene na Šangaj, grad koji mi je ubrzo izgledao dalek i glamurozan poput drevnog Rima. Njegova magija nikad nije izbledela, dok sam Kembridž zaboravio u roku od pet minuta nakon što sam napustio taj akademski zabavni park i nikad nisam poželeo da mu se vratim. Jedini ljudi koje sam odatle zapamtio su bili leševi iz sobe za seciranje.
Šangaj mog detinjstva izgledao je kao preteča gradova budućnosti, u njemu su dominirale reklame, masovna proizvodnja i distribucija novina, a bilo je mnogo i nepredvidivog nasilja. Ali kako sam mogao da podignem taj ‘Titanik’ uspomena? Iznete na svetlo dana, moje zlatne uspomene su lako mogle da postanu slomljeni fragmenti i šljaka. Osim toga, čak ni roman nešto ne može lako da prenese. Mogao sam da iznesem na svetlo moje promenljive odnose sa roditeljima, moj život trinaestogodišnjaka i zaluđenost ratom, kao i iznenadno urušavanje naših života s pojavom američkih letilica. Ali kako preneti uzgredan nadrealizam rata, duboku tišinu napuštenih sela i pirinčanih polja, neobičnu normalnost u prizoru leša japanskog vojnika na nekakvom putu, odbačenog kao neželjeni deo prtljaga?
Čekao sam 40 godina. Dvadeset godina mi je trebalo da zaboravim sve i još dvadeset da se svega prisetim, i uvek je postojala mogućnost da moje uspomene na rat prikrivaju dublje slojeve nesreće sa kojom ne bih voleo da se suočim. Na kraju je moje troje dece odraslo i dok sam pisao ovu knjigu znao sam da ih nikad neću zamišljati kako dele ratne uspomene sa mlađom verzijom mene.
Zapravo, bilo mi je komplikovano da uopšte započnem roman dok mi nije palo na pamet da izbacim roditelje iz ove priče. Živeli smo u maloj sobi skoro tri godine, jeli kuvani pirinač i slatke krompire za istim malim stolom, spavali nadohvat ruke, što je za mene bilo stimulativno iskustvo u poređenju sa prethodnom formalnošću našeg predratnog doma, gde su moji roditelji bili jako zauzeti svojim burnim iseljeničkim društvenim životom dok su mene za to vreme odgajale kineske sluge koje nikad nisu gledale u mene i nikad mi se nisu obraćale.
Međutim, bilo mi je potrebno da iz ove priče udaljim roditelje, baš kao što sam ih udaljio iz moj života u kampu Lunghua, iako smo delili istu sobu. Nisu imali nikakvu kontrolu nad svojim sinom tinejdžerom, nisu mogli da me hrane ni obuku čak ni da koriste one male poluge obećanja i naklonosti kojima roditelji pregovaraju kućni mir sa svojom decom. Moje pravo postojanje se dešavalo u kampu, gde sam ulagujući se američkim trgovačkim pomoracima dobijao izgužvane primerke časopisa „Popular Mechanics“ i „Reader’s Digest“, gde sam iščekivao sledeću kutiju sa hranom i sledeće bombardovanje aviona B-29. Moj um se širio i naprezao da pojmi sve ratne mogućnosti, što sam morao da uradim na svoj način. Jednom kada sam u romanu uspeo da odvojim Džima od njegovih roditelja, roman je počeo munjevitom brzinom da se odmotava preda mnom kao tepih za svečanosti.
Zapravo, bilo mi je komplikovano da uopšte započnem roman dok mi nije palo na pamet da izbacim roditelje iz ove priče. Živeli smo u maloj sobi skoro tri godine, jeli kuvani pirinač i slatke krompire za istim malim stolom, spavali nadohvat ruke, što je za mene bilo stimulativno iskustvo u poređenju sa prethodnom formalnošću našeg predratnog doma, gde su moji roditelji bili jako zauzeti svojim burnim iseljeničkim društvenim životom dok su mene za to vreme odgajale kineske sluge koje nikad nisu gledale u mene i nikad mi se nisu obraćale.
Međutim, bilo mi je potrebno da iz ove priče udaljim roditelje, baš kao što sam ih udaljio iz moj života u kampu Lunghua, iako smo delili istu sobu. Nisu imali nikakvu kontrolu nad svojim sinom tinejdžerom, nisu mogli da me hrane ni obuku čak ni da koriste one male poluge obećanja i naklonosti kojima roditelji pregovaraju kućni mir sa svojom decom. Moje pravo postojanje se dešavalo u kampu, gde sam ulagujući se američkim trgovačkim pomoracima dobijao izgužvane primerke časopisa „Popular Mechanics“ i „Reader’s Digest“, gde sam iščekivao sledeću kutiju sa hranom i sledeće bombardovanje aviona B-29. Moj um se širio i naprezao da pojmi sve ratne mogućnosti, što sam morao da uradim na svoj način. Jednom kada sam u romanu uspeo da odvojim Džima od njegovih roditelja, roman je počeo munjevitom brzinom da se odmotava preda mnom kao tepih za svečanosti.
Čak i tada, morao sam da izostavim mnoge detalje koji su pripadali sećanjima ali ne i romanu. Kamp Lunghua sa 2000 izbeglica bio je prljavi niz straćara, sirotinjska četvrt u kojoj su dečaci mojih godina podivljali. Krijumčarili su se šrafcigeri, krali noževi, bilo je tu i herojskih rasprava sa umornim sveštenicima o postojanju boga, kofa sa ljudskim izlučevinama koje je trebalo odneti iz septičkih cisterni do povrtnjaka i nađubriti redove krastavaca i paradajza da bi nas prehranili i održali u životu kada Japanci to više ne budu mogli. U jednoj od bombardovanih zgrada sam pronašao slomljeni kineski bajonet, naoštrio mu vrh i koristio da razvalim cigle kuhinjskog skladišta za ugalj, zatim sam napunio vreću dragocenim ugljem koji je bar nakratko trebalo da rastera hladnoću iz naših nezagrevanih betonskih zgrada. Moj otac nije ništa rekao dok je ložio našu malu peć i naglas uvežbavao svoja predavanja o nauci i ideji boga. Pobegao sam i gnjavio japanske stražare koji nisu bili na dužnosti sve dok mi nisu dali da obučem njihov kendo oklop a zatim se smejao kada su me gurkali okolo i lupali po glavi drvenim mačevima.
Kada je roman objavljen 1984, karavan mojih uspomena izronio je iz dubina. Toliko je uspomena bilo zasnovano na činjenicama da sam poverovao da je i ono što je izgledalo kao sanjarenje zapravo neporeciva istina. Moje uspomene na Šangaj ostale su netaknute, čak su preživele i moju posetu Šangaju gde su naša nekadašnja kuća u Amherst aveniji kao i naša soba u Lunghau kampu (koji je sada pretvoren u školu) ostale nepromenjene.
A 1987, iznenada, kao kada bi se džambo džet srušio u prigradski park, holivudske filmske kompanije pojavile su se iz vedra neba. Iz sebe su izbljuvale armiju glumaca, šminkera, scenografa, kostimografa, kinematografa i režisera Stivena Spilberga, a svako od njih je imao jasnu ideju o tome kako bi ratno vreme u Šangaju trebalo da izgleda. Nakon 40 godina, moje uspomene su se preoblikovale u roman a samo tri godine kasnije počele su da mutiraju.
Kada je roman objavljen 1984, karavan mojih uspomena izronio je iz dubina. Toliko je uspomena bilo zasnovano na činjenicama da sam poverovao da je i ono što je izgledalo kao sanjarenje zapravo neporeciva istina. Moje uspomene na Šangaj ostale su netaknute, čak su preživele i moju posetu Šangaju gde su naša nekadašnja kuća u Amherst aveniji kao i naša soba u Lunghau kampu (koji je sada pretvoren u školu) ostale nepromenjene.
A 1987, iznenada, kao kada bi se džambo džet srušio u prigradski park, holivudske filmske kompanije pojavile su se iz vedra neba. Iz sebe su izbljuvale armiju glumaca, šminkera, scenografa, kostimografa, kinematografa i režisera Stivena Spilberga, a svako od njih je imao jasnu ideju o tome kako bi ratno vreme u Šangaju trebalo da izgleda. Nakon 40 godina, moje uspomene su se preoblikovale u roman a samo tri godine kasnije počele su da mutiraju.
Nejasne figure sada su imale imena i ličnosti, osmehe i poglede koje sam već viđao u mnogim drugim filmovima: Džon Malkovič, Najdžel Hauvers, Miranda Ričardson… Sa njima je bio i sjajan dečak glumac, Kristijan Bejli, koji je neverovatno ličio na mlađu verziju mene. Prišao mi je jednog dana na snimanju i rekao: „Zdravo, gospodine Balard. Ja sam vi.“ Pratio ga je mladi privlačni par, Emili Ričards i Rupert Frejzer, koji su dodali: „A mi smo vaši mama i tata.“
Slučajnosti su gradile čudne mostove. Zahvaljujući filmskom studiju u Šepertonu, mnogi od mojih komšija su radili kao pomoćni glumci i statisti i javljali su mi se: „Gospodine Balard, idemo svi zajedno u Lunghau.“ Da li me je nešto u mojoj podsvesti navelo da se naselim u Šeperton 1960. znajući da ću napisati roman o Šangaju i da će deo romana biti sniman baš u Šepertonu?
Spilberg, inteligentan i pronicljiv čovek, velikodušno mi je dodelio malu ulogu gosta u uvodnoj sceni sa velikom elegantnom proslavom. Filmski studio je unajmio tri kuće u četvrti Saningdejjl da predstavljaju naš dom u Šangaju. Kada sam stigao na lokaciju otkrio sam da je armada autobusa, kombija i kočija ispunila celo polje a scena je ličila na evakuaciju Londona. To me je podsetilo na dan kada smo bili spremni da krenemo u kamp Lunghua sa naše tačke okupljanja u američkom klubu blizu Grejt Vestern puta. Pred očima je još uvek živa slika gomile Britanaca, žena koje sede u krznenim bundama, sa koferima pored bazena, kao da čekaju da se voda razdvoji i pokaže im put ka sigurnosti.
Kuća u kojoj se snimala scena proslave ličila je na našu kuću u Šangaju, što nije bila slučajnost. Britanske arhitekte iz tridesetih godina su gradile isti model kuća, a prošlost i sadašnjost su se u ovoj preklapale. Filmski studio je ispunio kuću rekvizitima prikladnim za to doba – bile su tu zavese, dekoracije, lampe, primerci časopisa, beli telefoni i radio uređaji veličine omanjeg stola. Na kolskom prilazu pred kućom uniformisani šoferi Kinezi stajali su pored originalnih bjuika i pakarda iz tog vremena. Dvanaestogodišnji dečak je protrčao između doteranih gostiju, noseći model aviona u jednoj ruci, trčeći preko travnjaka ka svom snu.
Iznenađujuće, filmska premijera u Holivudu, sve je svela na racionalno. Predivna noć za svakog pisca, kao i podsetnik na ograničenost pisane reči. Dok sam sedeo u društvu treznih Britanaca, okružen poznatima, od Doli Parton do Šona Konerija, mislio sam da će se Spilbergov film utopiti u moru krzna i dijamantske prašine. Ali kada su se zavese podigle, publika je zanemela. Čevi Čejs, koji je sedeo pored mene, uzdisao je tužno: „Oh,oh..“, poskakujući na svom sedištu kao da je spreman u svakom trenu da pohita u odbranu mladog Bejlija.
Bio sam duboko dirnut filmom, ali kao i svaki pisac, nisam mogao da se otmem utisku da su moje uspomene bile zamenjene tuđim. Kao kad je britanski pilot Daglas Bader rekao dok su mu predstavljali glumce za film „Reach for the Sky“: „Pa oni su samo glumci“.
Drugačija vrsta glumaca igra u našim uspomenama, igraju svoje uloge na pozornici u našim glavama kad god razmišljamo o detinjstvu, prvom danu škole, udvaranju ili braku. Što duže živim, a sada je već šezdeset godina od kako sam oklevajući izašao iz Lunghua, to se češće pojavljuju nove uspomene i dolaze na svoj red na pozornici. Spilbergov film deluje sve istinitije kako godine prolaze, Kristijan Bejli i Džon Malkovič na svetlosti ove unutrašnje pozornice, drže se za ruke sa mojim pravim roditeljima i mladim dečakom koji sam bio, sa japanskim vojnicima i američkim pilotima, dok onaj bezbrižni dečak zauvek trči preko mirnog travnjaka u susret ratu. Ali na kraju, to je ipak samo film.“
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dušica Novaković
Slučajnosti su gradile čudne mostove. Zahvaljujući filmskom studiju u Šepertonu, mnogi od mojih komšija su radili kao pomoćni glumci i statisti i javljali su mi se: „Gospodine Balard, idemo svi zajedno u Lunghau.“ Da li me je nešto u mojoj podsvesti navelo da se naselim u Šeperton 1960. znajući da ću napisati roman o Šangaju i da će deo romana biti sniman baš u Šepertonu?
Spilberg, inteligentan i pronicljiv čovek, velikodušno mi je dodelio malu ulogu gosta u uvodnoj sceni sa velikom elegantnom proslavom. Filmski studio je unajmio tri kuće u četvrti Saningdejjl da predstavljaju naš dom u Šangaju. Kada sam stigao na lokaciju otkrio sam da je armada autobusa, kombija i kočija ispunila celo polje a scena je ličila na evakuaciju Londona. To me je podsetilo na dan kada smo bili spremni da krenemo u kamp Lunghua sa naše tačke okupljanja u američkom klubu blizu Grejt Vestern puta. Pred očima je još uvek živa slika gomile Britanaca, žena koje sede u krznenim bundama, sa koferima pored bazena, kao da čekaju da se voda razdvoji i pokaže im put ka sigurnosti.
Kuća u kojoj se snimala scena proslave ličila je na našu kuću u Šangaju, što nije bila slučajnost. Britanske arhitekte iz tridesetih godina su gradile isti model kuća, a prošlost i sadašnjost su se u ovoj preklapale. Filmski studio je ispunio kuću rekvizitima prikladnim za to doba – bile su tu zavese, dekoracije, lampe, primerci časopisa, beli telefoni i radio uređaji veličine omanjeg stola. Na kolskom prilazu pred kućom uniformisani šoferi Kinezi stajali su pored originalnih bjuika i pakarda iz tog vremena. Dvanaestogodišnji dečak je protrčao između doteranih gostiju, noseći model aviona u jednoj ruci, trčeći preko travnjaka ka svom snu.
Iznenađujuće, filmska premijera u Holivudu, sve je svela na racionalno. Predivna noć za svakog pisca, kao i podsetnik na ograničenost pisane reči. Dok sam sedeo u društvu treznih Britanaca, okružen poznatima, od Doli Parton do Šona Konerija, mislio sam da će se Spilbergov film utopiti u moru krzna i dijamantske prašine. Ali kada su se zavese podigle, publika je zanemela. Čevi Čejs, koji je sedeo pored mene, uzdisao je tužno: „Oh,oh..“, poskakujući na svom sedištu kao da je spreman u svakom trenu da pohita u odbranu mladog Bejlija.
Bio sam duboko dirnut filmom, ali kao i svaki pisac, nisam mogao da se otmem utisku da su moje uspomene bile zamenjene tuđim. Kao kad je britanski pilot Daglas Bader rekao dok su mu predstavljali glumce za film „Reach for the Sky“: „Pa oni su samo glumci“.
Drugačija vrsta glumaca igra u našim uspomenama, igraju svoje uloge na pozornici u našim glavama kad god razmišljamo o detinjstvu, prvom danu škole, udvaranju ili braku. Što duže živim, a sada je već šezdeset godina od kako sam oklevajući izašao iz Lunghua, to se češće pojavljuju nove uspomene i dolaze na svoj red na pozornici. Spilbergov film deluje sve istinitije kako godine prolaze, Kristijan Bejli i Džon Malkovič na svetlosti ove unutrašnje pozornice, drže se za ruke sa mojim pravim roditeljima i mladim dečakom koji sam bio, sa japanskim vojnicima i američkim pilotima, dok onaj bezbrižni dečak zauvek trči preko mirnog travnjaka u susret ratu. Ali na kraju, to je ipak samo film.“
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dušica Novaković
