Borhes i naučna fantastika
Osvrnimo se na dela argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa i naročito na njihovu vezu sa žanrom naučne fantastike. Znamo da on nije bio pisac naučne fantastike na način na koju su to bili drugi autori koji su se posvetili tom žanru, pa ipak, pojedine njegove priče, koje najpre imaju fantastične elemente, imaju obrte koji bi se mogli svrstati u naučnu fantastiku. Zbog toga je važno da razmotrimo Borhesov opus u okviru ovog žanra.
Borhesovo mesto u oblasti naučne fantastike
Treba reći da postoji nekoliko različitih pristupa Borhesovom stvaralaštvu i njegovoj vezi sa naučnom fantastikom.
Jedan je osvrt na činjenicu da je Borhes rekao da mu se ovaj žanr dopada; naročito je obraćao pažnju na dela koje je napisao H. Dž. Vels, a ne treba zaboraviti ni druge autore kojima će se kasnije diviti: Reja Bredberija, Olafa Stejpldona…
Drugi pristup je obratiti pažnju na piščeva razmišljanja na temu kako treba razumeti naučnu fantastiku. Njega je naročito zanimalo da pronađe reč ili termin koji, osim što daje objašnjenje, takođe definiše čitav pomenuti žanr.
Treći način je pomenuo Karlos Abraham u svojoj knjizi „Borhes i naučna fantastika“ iz 2005. godine, komentarišući kako se Borhesove priče temelje na naučnoj fantastici: predstavljaju obradu narativih konstrukcija određenih priča H. F. Lavkrafta, kome se Borhes takođe divio i rado je čitao njegova dela.
Razmišljanja o Borhesu i naučnoj fantastici
Borhes je pokušavao da precizira koncept žanra a da ga ne nazove naučna fantastika – govorio je da je to tuđica. Zastupao je mišljenje da žanr treba nazvati „naučna fikcija“, iako je kasnije potvrdio da naučna fantastika predstavlja književnost koja „simulira nauku“. Borhes je prvi pokrenuo ovo pitanje i započeo debatu u književnim krugovima i među latinoameričkim učenjacima da bi trebalo razmisliti i osmisliti termin koji jasno određuje i karakteriše žanr naučne fantastike.
Treba reći da postoji nekoliko različitih pristupa Borhesovom stvaralaštvu i njegovoj vezi sa naučnom fantastikom.
Jedan je osvrt na činjenicu da je Borhes rekao da mu se ovaj žanr dopada; naročito je obraćao pažnju na dela koje je napisao H. Dž. Vels, a ne treba zaboraviti ni druge autore kojima će se kasnije diviti: Reja Bredberija, Olafa Stejpldona…
Drugi pristup je obratiti pažnju na piščeva razmišljanja na temu kako treba razumeti naučnu fantastiku. Njega je naročito zanimalo da pronađe reč ili termin koji, osim što daje objašnjenje, takođe definiše čitav pomenuti žanr.
Treći način je pomenuo Karlos Abraham u svojoj knjizi „Borhes i naučna fantastika“ iz 2005. godine, komentarišući kako se Borhesove priče temelje na naučnoj fantastici: predstavljaju obradu narativih konstrukcija određenih priča H. F. Lavkrafta, kome se Borhes takođe divio i rado je čitao njegova dela.
Razmišljanja o Borhesu i naučnoj fantastici
Borhes je pokušavao da precizira koncept žanra a da ga ne nazove naučna fantastika – govorio je da je to tuđica. Zastupao je mišljenje da žanr treba nazvati „naučna fikcija“, iako je kasnije potvrdio da naučna fantastika predstavlja književnost koja „simulira nauku“. Borhes je prvi pokrenuo ovo pitanje i započeo debatu u književnim krugovima i među latinoameričkim učenjacima da bi trebalo razmisliti i osmisliti termin koji jasno određuje i karakteriše žanr naučne fantastike.
Borhes kao ljubitelj Velsa
Kada smo već zašli u tematiku, treba reći i da je Horhe Luis Borhes bio verni čitalac i veliki obožavalac dela Herberta Džordža Velsa, oca savremene naučne fantastike.
U eseju El primer Wells (Prvi Vels), objavljenoj u okviru njegovog dela „Nova istraživanja“ iz 1952. godine, Borhes iskazuje svoj stav u vezi sa svojim omiljenim piscem i naučnom fantastikom, kao žanrom koji ga je uveo u svet književnosti i zaslužan je za njegovu ljubav prema knjigama.
Prema Borhesovom mišljenju, Vels nije bio samo „istraživač sociologije“ – što je aluzija na neke od kritika upućene delima engleskog pisca – već je bio ozbiljan sledbenik Džonatana Svifta i Edgara Alana Poa, začetnikā velikog ogranka naučne fantastike sa većom dozom kritike i inteligencije. U tom kontekstu, dela Žila Verna su za Borhesa bila zanatski odrađena, dela za mlade i primer koji se bavio „verovatnim stvarima“, drugim rečima, niža klasa književnosti. S druge strane, Vels je prema mišljenju argentinskog pisca bio „pripovedač dostojan divljenja“, kao neko ko je uneo zrelost u žanr naučne fantastike početkom 20 veka. Zbog toga je Velsova književnost namenjena „ljudima svih dobi“, a njegove teme su prevazilazile „puke mogućnosti“. Za Borhesa, razlika između verovatnoće i mogućnosti je ključni detalj koji odlikuje savremenu naučnu fantastiku i ta odlika je ono što razlikuje Velsa od Verna.
Mogućnost – za razliku od verovatnoće – podrazumeva osnovne teme kojima se naučna fantastika i danas bavi: napredak nauke koji omogućava čoveku da postane nevidljiv, biljke koje postaju čudovišta usled izmena njihove prirode, tehnologija koja nam pokazuje druge delove univerzuma, putovanje kroz vreme, mutacije itd; sve ove teme su prisutne u Velsovim romanima.
Pa tako, dobra naučnofantastična književnost podrazumeva estetsko zadovoljstvo, veru kako bismo uronili u problematiku mogućeg sveta koji nam opisuje; ali ako ima previše objašnjenja, sa ovog stanovišta, književno delo će na kraju biti samo pseudonaučni argument koji bi onda bilo bolje zameniti čistom naukom.
Zbog ovoga Borhes, znajući za ovu Velsovu narativnu strategiju, ističe kako ovaj autor nije samo književnik, već da njegova dela imaju i ogromnu specifičnu težinu. Ovo se odnosi na njegov obiman opus koji obuhvata druge dimenzije koje prevazilaze granice običnih priča i romana; Vels je izučavao i istoriju, sociologiju, bavio se političkim predviđanjima, aktivizmom, itd.
Kada smo već zašli u tematiku, treba reći i da je Horhe Luis Borhes bio verni čitalac i veliki obožavalac dela Herberta Džordža Velsa, oca savremene naučne fantastike.
U eseju El primer Wells (Prvi Vels), objavljenoj u okviru njegovog dela „Nova istraživanja“ iz 1952. godine, Borhes iskazuje svoj stav u vezi sa svojim omiljenim piscem i naučnom fantastikom, kao žanrom koji ga je uveo u svet književnosti i zaslužan je za njegovu ljubav prema knjigama.
Prema Borhesovom mišljenju, Vels nije bio samo „istraživač sociologije“ – što je aluzija na neke od kritika upućene delima engleskog pisca – već je bio ozbiljan sledbenik Džonatana Svifta i Edgara Alana Poa, začetnikā velikog ogranka naučne fantastike sa većom dozom kritike i inteligencije. U tom kontekstu, dela Žila Verna su za Borhesa bila zanatski odrađena, dela za mlade i primer koji se bavio „verovatnim stvarima“, drugim rečima, niža klasa književnosti. S druge strane, Vels je prema mišljenju argentinskog pisca bio „pripovedač dostojan divljenja“, kao neko ko je uneo zrelost u žanr naučne fantastike početkom 20 veka. Zbog toga je Velsova književnost namenjena „ljudima svih dobi“, a njegove teme su prevazilazile „puke mogućnosti“. Za Borhesa, razlika između verovatnoće i mogućnosti je ključni detalj koji odlikuje savremenu naučnu fantastiku i ta odlika je ono što razlikuje Velsa od Verna.
Mogućnost – za razliku od verovatnoće – podrazumeva osnovne teme kojima se naučna fantastika i danas bavi: napredak nauke koji omogućava čoveku da postane nevidljiv, biljke koje postaju čudovišta usled izmena njihove prirode, tehnologija koja nam pokazuje druge delove univerzuma, putovanje kroz vreme, mutacije itd; sve ove teme su prisutne u Velsovim romanima.
Pa tako, dobra naučnofantastična književnost podrazumeva estetsko zadovoljstvo, veru kako bismo uronili u problematiku mogućeg sveta koji nam opisuje; ali ako ima previše objašnjenja, sa ovog stanovišta, književno delo će na kraju biti samo pseudonaučni argument koji bi onda bilo bolje zameniti čistom naukom.
Zbog ovoga Borhes, znajući za ovu Velsovu narativnu strategiju, ističe kako ovaj autor nije samo književnik, već da njegova dela imaju i ogromnu specifičnu težinu. Ovo se odnosi na njegov obiman opus koji obuhvata druge dimenzije koje prevazilaze granice običnih priča i romana; Vels je izučavao i istoriju, sociologiju, bavio se političkim predviđanjima, aktivizmom, itd.
Borhes inspirisan Velsom
Velsovi romani koji su inspirisali Borhesa da počne da piše jesu „Vremeplov“ (1895), „Ostrvo doktora Moroa“ (1896), The Plattner Story and Others („Priča o Platneru i druge“) (1897) i „Prvi ljudi na mesecu“ (1901) koji su u skladu sa njegovom definicijom „Prvog Velsa“. U tim romanima, smatrao je Borhes, ono fantastično je delovalo uverljivo. Uticaj ovih naslova je prisutan u nekim od Borhesovih kasnijih dela.
Borhes iz „Vremeplova“ uzima motiv neobičnog odnosa između Eloja i Morloka: to je jedno od poglavlja njegovog dela „Knjiga o izmišljenim bićima“ (prethodno objavljeno kao „Priručnik fantastične zoologije“ 1957. godine). Tu piše o putniku koji se iz sadašnjeg vremena našao u budućnosti među „krhkih i bespomoćnim aristokratama“ i skoro amorfnim bićima „protelerijatskom soju iz podzemlja“; ovi drugi će istrebiti sve ostale – zamislite te kompleksne društvene odnose u ovom izmišnjenom svetu koji naseljavaju zveri. Jedino što putnik uspeva da donese iz budućnosti je jedan jedini cvet.
Odlazak u budućnost kako bi se ubrao cvet koji će se posle zasaditi u sadašnjosti je zanimljiva i fantastična tema koja se može svrstati i u savremenu naučnu fantastiku. Ali Borhes napominje kako je Semjuel Tejlor Kolridž bio prvi koji se dotakao ove mogućnosti još u 18. veku. Ovo navodi u eseju „Kolridžov cvet“, objavljen u knjizi „Nova istraživanja“. Borhes citira engleskog pesnika: „Kada bi čovek u snu ušao u Raj i kada bi mu dali cvet kao dokaz da je bio tamo, i kada bi se probudio sa tim cvetom u ruci… Šta bi onda bilo?“
Kada Borhes piše o ovoj temi, zapravo iznosi mišljenje da ne bi trebalo pisati priče i svrstavati ih prema autorima, već napisati priču u kojoj se mogu prepoznati svi romani i sve priče koji čine deo jedne velike, opšte priče ili teksta, napisane u nekom vremenu, a svaki pisac bi doprineo jednim svojim snom, tj, svojom maštom. Ono što Borhesa interesuje i javlja se kao motiv u njegovim delima je činjenica da je Vels, kao i on, sledio književnu tradiciju nastalu vekovima ranije, a to je predviđanje budućnosti, kao što vidimo u pomenutom eseju. Dakle, neka priča ili roman su samo verzija te velike neispričane (ali najverovatnije već zapisane) priče. Tema cveta može biti nešto što se još uvek nije desilo, a što se književnost trudi da „ipak iskombinuje“.
Borhes je nastavio da „daje omaž“ Velsu i u drugim svojim delima. U pričama „Alef“ i „Zahir“ se mogu naći tragovi Velsovog uticaja, štaviše, Borhes u epilogu svoje zbirke „Alef“(1949) sam to priznaje i kaže da su obe priče inspirisane Velsovom pričom The Crystal Egg (1897), objavljene u listu Nju Rivju i smatra se da je deo dela „Rat svetova“.
Velsovi romani koji su inspirisali Borhesa da počne da piše jesu „Vremeplov“ (1895), „Ostrvo doktora Moroa“ (1896), The Plattner Story and Others („Priča o Platneru i druge“) (1897) i „Prvi ljudi na mesecu“ (1901) koji su u skladu sa njegovom definicijom „Prvog Velsa“. U tim romanima, smatrao je Borhes, ono fantastično je delovalo uverljivo. Uticaj ovih naslova je prisutan u nekim od Borhesovih kasnijih dela.
Borhes iz „Vremeplova“ uzima motiv neobičnog odnosa između Eloja i Morloka: to je jedno od poglavlja njegovog dela „Knjiga o izmišljenim bićima“ (prethodno objavljeno kao „Priručnik fantastične zoologije“ 1957. godine). Tu piše o putniku koji se iz sadašnjeg vremena našao u budućnosti među „krhkih i bespomoćnim aristokratama“ i skoro amorfnim bićima „protelerijatskom soju iz podzemlja“; ovi drugi će istrebiti sve ostale – zamislite te kompleksne društvene odnose u ovom izmišnjenom svetu koji naseljavaju zveri. Jedino što putnik uspeva da donese iz budućnosti je jedan jedini cvet.
Odlazak u budućnost kako bi se ubrao cvet koji će se posle zasaditi u sadašnjosti je zanimljiva i fantastična tema koja se može svrstati i u savremenu naučnu fantastiku. Ali Borhes napominje kako je Semjuel Tejlor Kolridž bio prvi koji se dotakao ove mogućnosti još u 18. veku. Ovo navodi u eseju „Kolridžov cvet“, objavljen u knjizi „Nova istraživanja“. Borhes citira engleskog pesnika: „Kada bi čovek u snu ušao u Raj i kada bi mu dali cvet kao dokaz da je bio tamo, i kada bi se probudio sa tim cvetom u ruci… Šta bi onda bilo?“
Kada Borhes piše o ovoj temi, zapravo iznosi mišljenje da ne bi trebalo pisati priče i svrstavati ih prema autorima, već napisati priču u kojoj se mogu prepoznati svi romani i sve priče koji čine deo jedne velike, opšte priče ili teksta, napisane u nekom vremenu, a svaki pisac bi doprineo jednim svojim snom, tj, svojom maštom. Ono što Borhesa interesuje i javlja se kao motiv u njegovim delima je činjenica da je Vels, kao i on, sledio književnu tradiciju nastalu vekovima ranije, a to je predviđanje budućnosti, kao što vidimo u pomenutom eseju. Dakle, neka priča ili roman su samo verzija te velike neispričane (ali najverovatnije već zapisane) priče. Tema cveta može biti nešto što se još uvek nije desilo, a što se književnost trudi da „ipak iskombinuje“.
Borhes je nastavio da „daje omaž“ Velsu i u drugim svojim delima. U pričama „Alef“ i „Zahir“ se mogu naći tragovi Velsovog uticaja, štaviše, Borhes u epilogu svoje zbirke „Alef“(1949) sam to priznaje i kaže da su obe priče inspirisane Velsovom pričom The Crystal Egg (1897), objavljene u listu Nju Rivju i smatra se da je deo dela „Rat svetova“.
S druge strane, Borhes je na zadnjoj korici prvog izdanja „Knjige od peska“(1975) napisao: „U ovim vežbama slepog čoveka želeo sam da budem veran Velsovom primeru: da spojim jednostavan, gotovo usmeni stil sa nemogućom radnjom“. Pomenuta zbirka sadrži priče koje podsećaju i na dela Franca Kafke, H. F. Lavkrafta i drugih. U kontekstu naučne fantastike, naročito se izdvajaju priče „There are more things“ i naročito „Utopija umornog čoveka“. Možda nam ovaj drugi naslov ne znači ništa ukoliko se ne poveže sa Velsovom knjigim „Savremena utopija“(1905) Borhes u svojoj priči stvara utopiju u kojoj vlast ne postoji, siromaštvo je iskorenjeno i životom više ne upravlja kapitalistički sistem; štaviše, radnja ove priče nas navodi da verujemo kako putovanje u svemir nije ništa drugačije od putovanja od našeg imanja do susednog. U Velsovom romanu, model sveta u blagostanju prati i na neki način se nadovezuje na klasične modele utopije: engleski pisac se fokusirao na utopijski socijalizam, a Borhes na anarhizam. Pomislimo kako su se, na izvestan način, oba pogleda na svet ukrstila u jednom trenutku.
Autor: Ivan Rodrigo Medinasabal
Izvor: amazingstories.com
Prevod: Sonja Laštro
Autor: Ivan Rodrigo Medinasabal
Izvor: amazingstories.com
Prevod: Sonja Laštro
Autor: Horhe Luis Borhes
