Brojevi protiv impresionizma
Tokom famozne orvelovske 1984. godine jugoslovenska alternativna i novovalna grupa Haustor objavila je svoj drugi po redu studijski album pod naslovom „Treći svijet“. Na albumu je bilo osam pesama, a ona naslovna se nalazila na poslednjem mestu. U toj pesmi lirski subjekt peva: „Oko tebe diše treći svijet/ izbriši tragove“.
Fraza „treći svet“ u različitim kontekstima i različitim epohama imala je različita značenja. Kad je Ivo Andrić početkom četrdesetih godina dvadesetog veka pisao svoju „Travničku hroniku“; pa kad je u usta doktora Kolonje, književnog lika s početka devetnaestog veka stavio sledeće famozne rečenice („To su ljudi sa granice, duhovne i fizičke, sa crne i krvave linije koja je usled nekog teškog i apsurdnog nesporazuma potegnuta između ljudi, božjih stvorenja, između kojih ne treba i ne sme da bude granice. To je ona ivica između mora i kopna, osuđena na večiti pokret i nemir. To je treći svet u koji se sleglo sve prokletstvo usled podeljenosti zemlje na dva sveta.“), to nije moglo da ima direktne veze sa onim što će fraza „treći svet“ početi da znači u toku Hladnog rata. Za vreme Hladnog rata, naime, za „prvi svet“ su smatrane Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Francuska, SR Nemačka, skandinavske i druge zapadnoevropske zemlje, uz Kanadu, Australiju i Japan; drugim rečima, onaj deo planete koji se danas često opisuje eufemizmom „međunarodna zajednica“. Drugi svet su u tom periodu bili primarno SSSR, Narodna Republika Kina i njihovi istočnoevropski saveznici. Treći svet pak bile su uglavnom donedavne kolonije iz Afrike i Južne Amerike, kao i neke iz jugoistočne Azije, zemlje u razvoju, zemlje koje su u to vreme bile okupljene oko Pokreta nesvrstanih.
Socijalistička Jugoslavija bila je jedna od zemalja-osnivačica Pokreta nesvrstanih. Josip Broz Tito je skupa sa Naserom (iz Egipta) i Nehruom (iz Indije) bio ključni lider Pokreta. Otud je u Jugoslaviji postojala velika simpatija prema „trećem svetu“. Ipak, niko ozbiljan u Jugoslaviji nije svoju vlastitu zemlju smatrao delom „trećeg sveta“.
Nakon što se Jugoslavija raspala, u Srbiji se pojavila vrlo uticajna medijska i javna kasta sklona proglašavanju Srbije „trećim svetom“. U pojedinim kolumnama i komentarima, u pojedinim stranačkim saopštenjima, ali naročito u istupima „influensera“ na društvenim mrežama, izjednačavanje Srbije sa „trećim svetom“ je skoro svakodnevno. Prizivaju se poređenja s Afrikom, sa Bangladešom, sa najvećom mogućom sirotinjom. Svaki pokušaj polemike sa takvim impresionizmima završava klevetama i vređanjem.
Sa impresijama vredi polemisati samo egzaktnim podacima. Postavlja se, međutim, pitanje kojim egzaktnim podacima obarati tezu u Srbiji kao zemlji „trećeg sveta“. Prosječna plata, bruto nacionalni dohodak, godišnji rast, sve je to, naročito iz čisto ekonomske perspektive, indikativno, ali nije dovoljno ubedljivo.
Prošle godine je u anglosaksonskom svetu jedna od najkomentarisanijih knjiga bila knjiga „Brojevi ne lažu“ češko-kanadskog matematičara, naučnika i analitičara Vaclava Smila. Knjigu je u prevodu na srpski nedavno objavila Laguna (prevod Jelene Kosovac). Bil Gejts je, primera radi, za Smila rekao: „Moj omiljeni autor. Bez imalo dvoumljenja preporučujem ovu knjigu svima koji vole da saznaju nešto novo“. Stiven Pinker pak veli: „Ljudski um upija zaslepljujuće, fotogenične slike i priče koje mu serviraju mediji, ali da bismo razumeli svet, moramo da pratimo podatke, a ne udarne vesti. Ovo je ubedljiv, fascinantan i, što je najvažnije, realan prikaz sveta i pravca u kome se kreće“.
Smil pokušava da nam pojasni moderni svet preko brojeva, odnosno preko neupitnih egzaktnih informacija. U tu svrhu izbegava sve statistike koje nisu maksimalno pouzdane. U jednom trenutku, međutim, različite statistike sugerišu različite stvari. Tada Smil pokušava da na jednom jedinom statističkom podatku bazira nivo razvoja pojedine zemlje.
Podatak koji je izabrao je procenat smrtnosti novorođene dece do prvog rođendana. Taj podatak je važan zato što je uzorak veliki, a preživljavanje dece do prvog rođendana, odnosno u periodu kad su najnemoćnija, zavisi od dostupnosti medicinske nege, od posvećenosti roditelja, od higijene, dostupnosti hrane i vode, do, naposletku, efikasnih socijalnih institucija kad se deca rode u vrlo siromašnim, zavisničkim i sličnim porodicama.
Kad već govorimo o brojevima i egzaktnosti, da ne bi ispalo da prepričavamo, ide doslovan citat: „Ako isključimo minijaturne države – od Andore i Angvile do Monaka i San Marina – u grupu manjih država u kojima je stopa mortaliteta beba niža od pet umrlih na ukupno hiljadu rođenih spada otprilike trideset pet zemalja, od Japana (dve umrle na hiljadu rođenih) do Srbije s petoro umrlih, pa otud zemlje u kojima je stopa mortaliteta još niža pokazuju zašto ova mera ne može da se koristi za pojednostavljeno rangiranje bez uzimanja u obzir obuhvatnijeg demografskog stanja i uslova u zemlji“.
Brojevi ne lažu, kaže Vaclav Smil, a ti brojevi nam kažu da Srbija spada među prvih trideset-četrdeset zemalja na svetu kad je reč o razvoju i kvalitetu života. Dakle, ne samo da se ne radi o „trećem svetu“ nego je reč o potpunoj suprotnosti. Baš kao što kaže Smil, to je grupacija zemalja u kojoj je Japan pri vrhu, a Srbija pri dnu. Srbija pripada tom svetu, koliko god to smetalo onima koji bi pre bili prvi na selu, nego poslednji u gradu.
Autor: Muharem Bazdulj
Izvor: Medija centar Beograd
Socijalistička Jugoslavija bila je jedna od zemalja-osnivačica Pokreta nesvrstanih. Josip Broz Tito je skupa sa Naserom (iz Egipta) i Nehruom (iz Indije) bio ključni lider Pokreta. Otud je u Jugoslaviji postojala velika simpatija prema „trećem svetu“. Ipak, niko ozbiljan u Jugoslaviji nije svoju vlastitu zemlju smatrao delom „trećeg sveta“.
Nakon što se Jugoslavija raspala, u Srbiji se pojavila vrlo uticajna medijska i javna kasta sklona proglašavanju Srbije „trećim svetom“. U pojedinim kolumnama i komentarima, u pojedinim stranačkim saopštenjima, ali naročito u istupima „influensera“ na društvenim mrežama, izjednačavanje Srbije sa „trećim svetom“ je skoro svakodnevno. Prizivaju se poređenja s Afrikom, sa Bangladešom, sa najvećom mogućom sirotinjom. Svaki pokušaj polemike sa takvim impresionizmima završava klevetama i vređanjem.
Sa impresijama vredi polemisati samo egzaktnim podacima. Postavlja se, međutim, pitanje kojim egzaktnim podacima obarati tezu u Srbiji kao zemlji „trećeg sveta“. Prosječna plata, bruto nacionalni dohodak, godišnji rast, sve je to, naročito iz čisto ekonomske perspektive, indikativno, ali nije dovoljno ubedljivo.
Prošle godine je u anglosaksonskom svetu jedna od najkomentarisanijih knjiga bila knjiga „Brojevi ne lažu“ češko-kanadskog matematičara, naučnika i analitičara Vaclava Smila. Knjigu je u prevodu na srpski nedavno objavila Laguna (prevod Jelene Kosovac). Bil Gejts je, primera radi, za Smila rekao: „Moj omiljeni autor. Bez imalo dvoumljenja preporučujem ovu knjigu svima koji vole da saznaju nešto novo“. Stiven Pinker pak veli: „Ljudski um upija zaslepljujuće, fotogenične slike i priče koje mu serviraju mediji, ali da bismo razumeli svet, moramo da pratimo podatke, a ne udarne vesti. Ovo je ubedljiv, fascinantan i, što je najvažnije, realan prikaz sveta i pravca u kome se kreće“.
Smil pokušava da nam pojasni moderni svet preko brojeva, odnosno preko neupitnih egzaktnih informacija. U tu svrhu izbegava sve statistike koje nisu maksimalno pouzdane. U jednom trenutku, međutim, različite statistike sugerišu različite stvari. Tada Smil pokušava da na jednom jedinom statističkom podatku bazira nivo razvoja pojedine zemlje.
Podatak koji je izabrao je procenat smrtnosti novorođene dece do prvog rođendana. Taj podatak je važan zato što je uzorak veliki, a preživljavanje dece do prvog rođendana, odnosno u periodu kad su najnemoćnija, zavisi od dostupnosti medicinske nege, od posvećenosti roditelja, od higijene, dostupnosti hrane i vode, do, naposletku, efikasnih socijalnih institucija kad se deca rode u vrlo siromašnim, zavisničkim i sličnim porodicama.
Kad već govorimo o brojevima i egzaktnosti, da ne bi ispalo da prepričavamo, ide doslovan citat: „Ako isključimo minijaturne države – od Andore i Angvile do Monaka i San Marina – u grupu manjih država u kojima je stopa mortaliteta beba niža od pet umrlih na ukupno hiljadu rođenih spada otprilike trideset pet zemalja, od Japana (dve umrle na hiljadu rođenih) do Srbije s petoro umrlih, pa otud zemlje u kojima je stopa mortaliteta još niža pokazuju zašto ova mera ne može da se koristi za pojednostavljeno rangiranje bez uzimanja u obzir obuhvatnijeg demografskog stanja i uslova u zemlji“.
Brojevi ne lažu, kaže Vaclav Smil, a ti brojevi nam kažu da Srbija spada među prvih trideset-četrdeset zemalja na svetu kad je reč o razvoju i kvalitetu života. Dakle, ne samo da se ne radi o „trećem svetu“ nego je reč o potpunoj suprotnosti. Baš kao što kaže Smil, to je grupacija zemalja u kojoj je Japan pri vrhu, a Srbija pri dnu. Srbija pripada tom svetu, koliko god to smetalo onima koji bi pre bili prvi na selu, nego poslednji u gradu.
Autor: Muharem Bazdulj
Izvor: Medija centar Beograd
