Džordž Eliot – lepotica uma
„Ako je ove redove ispisao muškarac, verujem da je to jedini muškarac otkako je sveta i veka koji je u potpunosti ovladao ženskim umom“, napisao je Čarls Dikens kad je pročitao knjigu Džordž Eliot.
Da od početka ne bude nikakve zabune: Džordž Eliot, potpisani autor romana „Vodenica na Flosi“, zapravo je – žena.
Doduše, ime koje je kao već zrela osoba uzela bilo je nedvosmisleno muško. Istini za volju, Džordž nije nosila muška odela kao što je to često činila francuska književnica Žorž Sand, ali je po svoj prilici ostala duboko uverena da žena pisac bolje prolazi kod izdavača i čitalaca pod velom muškog imena.
Dakle, Džordž Eliot rođena je kao Meri En Evans, 22. novembra 1819. godine u Vorikširu, u Engleskoj. Bila je najmlađe dete Roberta Evansa, šumara, a potom upravnika imanja Vuton Hol. Kristijana Pirson, Merina majka, bila je Robertova druga žena. Meri En imala je stariju sestru Kristijanu, brata Isaka i polubraću Frančeska i Roberta.
U sedamnaestoj godini Meri En ostala je bez majke i postala glavna domaćica u očevoj kući. Sve obaveze prihvatala je bez pogovora. Bila je i veoma pobožna.
Prevodilac, novinar, pisac
Ocu Robertu ipak je bilo stalo da mu kćerke budu obrazovane. I Meri En i Kristijana pohađale su škole za devojke. Ubrzo je svima bilo jasno da je gospođica Evans veoma nadarena i da joj pisanje ide od ruke. Posebno je zanimala filozofija. Sa zadovoljstvom je čitala dela nemačkih i francuskih filozofa. Počela je da prevodi s nemačkog za listove Coventry Herald, Fraser’s Magazine i The Leader. Kad je Robert Evans umro 1849. godine, tridesetogodišnjoj kćerki ostavio je izvestan imetak i ona je odlučila da taj novac potroši na putovanja.
Po povratku u Englesku postala je pomoćnik urednika filozofskog časopisa Westminister Review. Tako je bilo sve do 1854. godine kad je donela odluku da se posveti pisanju. Napustila je novine.
Od 1858. gaodine, kad je napunila trideset devet godina, počela je da koristi ime Džordž Eliot. Pod ovim pseudonimom objavila je prvu knjigu „Scene iz svešteničkog života“. Njena tri rana romana „Adam Bid“ (1859), „Vodenica na Flosi“ (1860) i „Sajlas Marner“ (1861) temelje se na sećanjima na detinjstvo i devojaštvo u Koventriju. Knjige su postigle veliki uspeh. I kraljica Viktorija divila se delu Džordža Eliota…
Zanimljiva je priča koja se tiče njenog pseudonima. Naime, kad je objavljena njena prva knjiga, primerci su poslati na razne adrese pa su knjigu dobili i Tenison i Raskin, kao i mnogi drugi ugledni književnici i kritičari. Jedino je Dikens primetio da s knjigom „nešto nije u redu“: „Ako je ove redove ispisao muškarac, verujem da je to jedini muškarac otkako je sveta i veka koji je u potpunosti ovladao ženskim umom“, napisao je mudri Čarls Dikens.
Izvesno vreme Meri En je odbijala da prizna da je ona napisala dela Džordža Eliota. Čak su njeni najbliži prijatelji bili veoma iznenađeni kad su naposletku otkrili ko je zapravo pisac poznatih književnih dela. „Ovo iskustvo me je prosvetlilo“, napisala je Meri En u svom dnevniku ovim povodom. „Spoznala sam koliko se zapravo međusobno ne poznajemo.“
Da od početka ne bude nikakve zabune: Džordž Eliot, potpisani autor romana „Vodenica na Flosi“, zapravo je – žena.
Doduše, ime koje je kao već zrela osoba uzela bilo je nedvosmisleno muško. Istini za volju, Džordž nije nosila muška odela kao što je to često činila francuska književnica Žorž Sand, ali je po svoj prilici ostala duboko uverena da žena pisac bolje prolazi kod izdavača i čitalaca pod velom muškog imena.
Dakle, Džordž Eliot rođena je kao Meri En Evans, 22. novembra 1819. godine u Vorikširu, u Engleskoj. Bila je najmlađe dete Roberta Evansa, šumara, a potom upravnika imanja Vuton Hol. Kristijana Pirson, Merina majka, bila je Robertova druga žena. Meri En imala je stariju sestru Kristijanu, brata Isaka i polubraću Frančeska i Roberta.
U sedamnaestoj godini Meri En ostala je bez majke i postala glavna domaćica u očevoj kući. Sve obaveze prihvatala je bez pogovora. Bila je i veoma pobožna.
Prevodilac, novinar, pisac
Ocu Robertu ipak je bilo stalo da mu kćerke budu obrazovane. I Meri En i Kristijana pohađale su škole za devojke. Ubrzo je svima bilo jasno da je gospođica Evans veoma nadarena i da joj pisanje ide od ruke. Posebno je zanimala filozofija. Sa zadovoljstvom je čitala dela nemačkih i francuskih filozofa. Počela je da prevodi s nemačkog za listove Coventry Herald, Fraser’s Magazine i The Leader. Kad je Robert Evans umro 1849. godine, tridesetogodišnjoj kćerki ostavio je izvestan imetak i ona je odlučila da taj novac potroši na putovanja.
Po povratku u Englesku postala je pomoćnik urednika filozofskog časopisa Westminister Review. Tako je bilo sve do 1854. godine kad je donela odluku da se posveti pisanju. Napustila je novine.
Od 1858. gaodine, kad je napunila trideset devet godina, počela je da koristi ime Džordž Eliot. Pod ovim pseudonimom objavila je prvu knjigu „Scene iz svešteničkog života“. Njena tri rana romana „Adam Bid“ (1859), „Vodenica na Flosi“ (1860) i „Sajlas Marner“ (1861) temelje se na sećanjima na detinjstvo i devojaštvo u Koventriju. Knjige su postigle veliki uspeh. I kraljica Viktorija divila se delu Džordža Eliota…
Zanimljiva je priča koja se tiče njenog pseudonima. Naime, kad je objavljena njena prva knjiga, primerci su poslati na razne adrese pa su knjigu dobili i Tenison i Raskin, kao i mnogi drugi ugledni književnici i kritičari. Jedino je Dikens primetio da s knjigom „nešto nije u redu“: „Ako je ove redove ispisao muškarac, verujem da je to jedini muškarac otkako je sveta i veka koji je u potpunosti ovladao ženskim umom“, napisao je mudri Čarls Dikens.
Izvesno vreme Meri En je odbijala da prizna da je ona napisala dela Džordža Eliota. Čak su njeni najbliži prijatelji bili veoma iznenađeni kad su naposletku otkrili ko je zapravo pisac poznatih književnih dela. „Ovo iskustvo me je prosvetlilo“, napisala je Meri En u svom dnevniku ovim povodom. „Spoznala sam koliko se zapravo međusobno ne poznajemo.“
Veličanstveno ružna
Džordž Eliot nije bila lepa. Imala je prilično krupnu glavu za svoj vitki stas, plave oči i vrlo dugačak nos. Pisac Henri Džejms opisao je kao „veličanstveno ružnu ženu dubokog glasa“. Desna ruka bila joj je upadljivo duža od leve.
Uvek je nosila crnu haljinu i bila veoma nespretna, nevična ženskim poslovima. Muž je od milošte zvao Poli, a ona je sebe nazivala Klematis, po puzavici koja se u jeziku cveća naziva „lepoticom uma“. Tako je i potpisivala svoja mladalačka pisma.
U društvu su je veoma cenili, mada su se neki i zgražavali zbog njenog otvorenog zalaganja za slobodnu ljubav. Družila se s Francom Listom, Robertom Brauningom, Henrijem Džejmsom, Ivanom Turgenjevim i drugim poznatim umetnicima svog vremena.
Roman „Vodenica na Flosi“ iz 1860. godine verovatno je najpoznatije delo Džordž Eliot. U liku glavne junakinje Megi Taliver mnogi su kasnije prepoznali ličnost spisateljice. Dve godine kasnije napisala je istorijski roman „Romola“. Kasnija dela (posebno „Midlmarč – slika provincijskog života“) nisu više plod sećanja na mladalačke dane, već izražavaju pogled na svet i književnost. Preselivši se u London, Džordž Eliot uskoro postaje član vodećih intelektualnih krugova.
Što se ličnog života tiče, izabrala je teži put od uobičajenog: živela je kao nevenčana žena pisca i zoologa Džordža Henrija Luisa. Često je isticala da bez njegove podrške ne bi objavila nijedan roman. Zato je kao pseudonim uzela muževljevo ime. Par nije mogao zvanično da se venča jer je Džordž Luis bio oženjen i imao četiri sina sa suprugom Agnes. Ali, kad ga je ona napustila i rodila dvoje dece njihovom prijatelju Torntonu Hantu, Džordž je smatrao brak razvrgnutim.
Džordž Eliot bila je jedna od prvih žena koje su javno govorile i pisale o kontracepciji. Sama nije želela da ima dece, a s tom odlukom složio se i njen nevenčani muž.
Meri En Evans umela je lepo da svira klavir. Trudila se da održi dobru fizičku kondiciju zbog čega je redovno igrala tenis i badminton. Iznad svega obožavala je frenologiju. Smatrala je sebe dovoljno veštom da po obliku lobanje zaključi kakva je neko (bio) osoba.
Kasni brak
Kad je Luis umro, književnica se udala za američkog bankara Džona Valtera Krosa. Džon je bio dvadeset godina mlađi i već izvesno vreme njen finansijski savetnik. Čini se da je mladi suprug bio još trapaviji od svoje žene: prve bračne noći, u romantičnoj Veneciji, on je s terase pao u kanal! Srećom, preživeo je. Ali, zli jezici ispleli su priče o tome kako je Džon pokušao da izvrši samoubistvo kad je shvatio da se oženio – babom! Bilo kako bilo, po povratku u London, gospodin i gospođa Kros nastanili su se u kući u Čelsiju. Nažalost, sreća ovog neobičnog bračnog para nije dugo trajala. Jedne hladne jesenje večeri Meri En i Džon otišli su na koncert. Ona se prehladila i dobila upalu grla. Ubrzo je upala prešla na bubrege od kojih je i ranije bolovala.
Umrla je 22. decembra 1880. godine s Biblijom u rukama.
Izvor: tamoiovde.wordpress.com
Džordž Eliot nije bila lepa. Imala je prilično krupnu glavu za svoj vitki stas, plave oči i vrlo dugačak nos. Pisac Henri Džejms opisao je kao „veličanstveno ružnu ženu dubokog glasa“. Desna ruka bila joj je upadljivo duža od leve.
Uvek je nosila crnu haljinu i bila veoma nespretna, nevična ženskim poslovima. Muž je od milošte zvao Poli, a ona je sebe nazivala Klematis, po puzavici koja se u jeziku cveća naziva „lepoticom uma“. Tako je i potpisivala svoja mladalačka pisma.
U društvu su je veoma cenili, mada su se neki i zgražavali zbog njenog otvorenog zalaganja za slobodnu ljubav. Družila se s Francom Listom, Robertom Brauningom, Henrijem Džejmsom, Ivanom Turgenjevim i drugim poznatim umetnicima svog vremena.
Roman „Vodenica na Flosi“ iz 1860. godine verovatno je najpoznatije delo Džordž Eliot. U liku glavne junakinje Megi Taliver mnogi su kasnije prepoznali ličnost spisateljice. Dve godine kasnije napisala je istorijski roman „Romola“. Kasnija dela (posebno „Midlmarč – slika provincijskog života“) nisu više plod sećanja na mladalačke dane, već izražavaju pogled na svet i književnost. Preselivši se u London, Džordž Eliot uskoro postaje član vodećih intelektualnih krugova.
Što se ličnog života tiče, izabrala je teži put od uobičajenog: živela je kao nevenčana žena pisca i zoologa Džordža Henrija Luisa. Često je isticala da bez njegove podrške ne bi objavila nijedan roman. Zato je kao pseudonim uzela muževljevo ime. Par nije mogao zvanično da se venča jer je Džordž Luis bio oženjen i imao četiri sina sa suprugom Agnes. Ali, kad ga je ona napustila i rodila dvoje dece njihovom prijatelju Torntonu Hantu, Džordž je smatrao brak razvrgnutim.
Džordž Eliot bila je jedna od prvih žena koje su javno govorile i pisale o kontracepciji. Sama nije želela da ima dece, a s tom odlukom složio se i njen nevenčani muž.
Meri En Evans umela je lepo da svira klavir. Trudila se da održi dobru fizičku kondiciju zbog čega je redovno igrala tenis i badminton. Iznad svega obožavala je frenologiju. Smatrala je sebe dovoljno veštom da po obliku lobanje zaključi kakva je neko (bio) osoba.
Kasni brak
Kad je Luis umro, književnica se udala za američkog bankara Džona Valtera Krosa. Džon je bio dvadeset godina mlađi i već izvesno vreme njen finansijski savetnik. Čini se da je mladi suprug bio još trapaviji od svoje žene: prve bračne noći, u romantičnoj Veneciji, on je s terase pao u kanal! Srećom, preživeo je. Ali, zli jezici ispleli su priče o tome kako je Džon pokušao da izvrši samoubistvo kad je shvatio da se oženio – babom! Bilo kako bilo, po povratku u London, gospodin i gospođa Kros nastanili su se u kući u Čelsiju. Nažalost, sreća ovog neobičnog bračnog para nije dugo trajala. Jedne hladne jesenje večeri Meri En i Džon otišli su na koncert. Ona se prehladila i dobila upalu grla. Ubrzo je upala prešla na bubrege od kojih je i ranije bolovala.
Umrla je 22. decembra 1880. godine s Biblijom u rukama.
Izvor: tamoiovde.wordpress.com
Autor: Džordž Eliot
