„Idi postavi stražara“ Harper Li – književni kuriozitet
Ono što je najvažnije da znate o romanu „Idi postavi stražara“ (naslov izveden iz Knjige proroka Isaije 21. glava 6. stih) jeste to da je njegova autorka Harper Li, rođena u Monrovilu u Alabami, 1926. godine, živela u istom gradiću do kraja života, do svoje 90. godine. Još više nego što to važi za roman „Ubiti pticu rugalicu“, ova knjiga, o kojoj se govorilo da je „izdavački događaj decenije“, pokazuje da je Li bila usredsređena na rasnu politiku američkog juga.
U svojim dvadesetim godinama, Li je pokušala da započne novi život među Jenkijima i preselila se u Njujork, gde je radila na aerodromu i počinjala da piše. Džin Luiz Finč iz romana „Idi postavi stražara“ koja se vraća kući u Mejkom u Alabami da poseti svog ostarelog oca, nije više „Skaut Finč, mala desperadoskinja, nenadmašni izazivač nevolja“, već neko ko mnogo više nalikuje svom tvorcu.
Spisateljicu je njen prvenac puno koštao. U jednom trenutku je rukopis bacila kroz prozor na sneg. Nastanak romana „Idi postavi stražara“ je nejasan ali je agent Harper Li podneo izdavačima 1957. godine „tekst koji će otvoriti oči mnogim severnjacima uključenim u borbu protiv rasne segregacije“.
U njemu je reč o devojci koja se, vrativši se kući, na jug SAD, oseća kao riba na suvom, suočena sa rasističkim stavovima svog oca Atikusa Finča, povezanog sa Kju Kluks Klanom, i stavovima Henrija Klintona, njenog dečka iz siromašne klase. Ispričan u trećem licu, roman prati bolno suočavanje Džin Luiz sa sopstvenim korenima. Najživopisniji delovi, veoma kratki, bave se njenim sećanjem na detinjstvo i preminulog brata Džema. Na 109. stranici čitalac saznaje da je Atikus jednom „postigao nešto što u okrugu Mejkom nije postignuto ni pre ni posle toga: oslobađajuću presudu za obojenog mladića optuženog za silovanje, mada je glavni svedok optužbe bila bela devojka“. Ovo je ipak prvenac; često pretenciozan, neujednačen i nezgrapan. Na kraju, Džek, stric Džin Luiz, u stilu neuverljivih zapleta E. M. Forstera, otkriva mračnu istinu o njegovoj opsednutosti njom. „Idi postavi stražara“ je delo pisca koji obećava, ali ništa više. Izgleda da je i Harper Li toga svesna, opisujući delo kao „prilično pristojan pokušaj“.
Ali onda se, neobjašnjivim obrtom sudbine, nešto desilo. Urednik Taj Hohof, prepoznavši pravu suštinu romana „Idi postavi stražara“, traži od Li da se usredsredi na detinjstvo glavne junakinje, otvorivši tako tajne odaje njene mašte. Harper Li je pronašla svoj izraz. Nastao je novi roman, pod imenom „Atikus Finč“, koji će ubrzo postati „Ubiti pticu rugalicu“.
Razlike između prve skice romana „Idi postavi stražara“ i „Ubiti pticu rugalicu“ je fascinantna. U prvom, Atikus Finč je isključivi, malograđanski, južnjački rasista. U drugom, on postaje Atikus koga svet poznaje i voli, svetački simbol pristojnosti i pravde. Ali razvoj njegove kćeri, Skaut, jeste ono što je istinski zapanjujuće. U „Idi postavi stražara“, pripovedanje u trećem licu je konvencionalno, ostavljajući čitaoca neuključenog. U „Ubiti pticu rugalicu“, vidimo šestogodišnju Skaut kako se seća svog detinjstva koje će je promeniti zauvek. Upalivši tu iskru, Li izvodi dosetku vrednu genija, zadržavajući gledište odrasle osobe dok u isto vreme daje devojčicinoj priči glas deteta.
Tu su i druga suptilna poboljšanja. U „Idi postavi stražara“, Li američki jug daje na sirov, pristrasan i često nezgrapan način. U romanu „Ubiti pticu rugalicu“, degenerisano belačko društvo slika sa simpatijama. Skaut je prevremeno sazrela muškarača. Dil, sa svojom snežno belom kosom je neobična pojava a Bu Redli, koji 20 godina nije napuštao dom je uvrnut ali dirljiv. Na drugoj strani ulice nalazi se Djubouz, navučena na morfijum. Bob Juel tuče svoju kći. Možda je jedini normalan porodični čovek Tom Robinson, mladi crnac lažno optužen za napad na belu devojku.
Ponekad roman doživi sudbinu koju nijedan pisac ne može da predvidi. „Ubiti pticu rugalicu“ duguje nešto od svog uspeha okolnostima koje nemaju veze sa književnošću. Objavljen je 1960. godine, neposredno pre nego što je Džon Ficdžerald Kenedi ušao u Belu kuću, bio u istom duhu sa pokretom za građansko prava, prodao se u preko 30 miliona primeraka i inspirisao filmski klasik u kome je glumio Gregori Pek.
Ali Harper Li se nikada nije snalazila sa slavom, upoređujući je sa „nokautom“. Sredinom šezdesetih godina 20. veka, povukla se u Monrovil u Alabami, gde je našla utočište u porodici i prijateljima. Ali jedno pitanje se stalno postavlja: zašto je ona čudo od jedne knjige?
U svojim dvadesetim godinama, Li je pokušala da započne novi život među Jenkijima i preselila se u Njujork, gde je radila na aerodromu i počinjala da piše. Džin Luiz Finč iz romana „Idi postavi stražara“ koja se vraća kući u Mejkom u Alabami da poseti svog ostarelog oca, nije više „Skaut Finč, mala desperadoskinja, nenadmašni izazivač nevolja“, već neko ko mnogo više nalikuje svom tvorcu.
Spisateljicu je njen prvenac puno koštao. U jednom trenutku je rukopis bacila kroz prozor na sneg. Nastanak romana „Idi postavi stražara“ je nejasan ali je agent Harper Li podneo izdavačima 1957. godine „tekst koji će otvoriti oči mnogim severnjacima uključenim u borbu protiv rasne segregacije“.
U njemu je reč o devojci koja se, vrativši se kući, na jug SAD, oseća kao riba na suvom, suočena sa rasističkim stavovima svog oca Atikusa Finča, povezanog sa Kju Kluks Klanom, i stavovima Henrija Klintona, njenog dečka iz siromašne klase. Ispričan u trećem licu, roman prati bolno suočavanje Džin Luiz sa sopstvenim korenima. Najživopisniji delovi, veoma kratki, bave se njenim sećanjem na detinjstvo i preminulog brata Džema. Na 109. stranici čitalac saznaje da je Atikus jednom „postigao nešto što u okrugu Mejkom nije postignuto ni pre ni posle toga: oslobađajuću presudu za obojenog mladića optuženog za silovanje, mada je glavni svedok optužbe bila bela devojka“. Ovo je ipak prvenac; često pretenciozan, neujednačen i nezgrapan. Na kraju, Džek, stric Džin Luiz, u stilu neuverljivih zapleta E. M. Forstera, otkriva mračnu istinu o njegovoj opsednutosti njom. „Idi postavi stražara“ je delo pisca koji obećava, ali ništa više. Izgleda da je i Harper Li toga svesna, opisujući delo kao „prilično pristojan pokušaj“.
Ali onda se, neobjašnjivim obrtom sudbine, nešto desilo. Urednik Taj Hohof, prepoznavši pravu suštinu romana „Idi postavi stražara“, traži od Li da se usredsredi na detinjstvo glavne junakinje, otvorivši tako tajne odaje njene mašte. Harper Li je pronašla svoj izraz. Nastao je novi roman, pod imenom „Atikus Finč“, koji će ubrzo postati „Ubiti pticu rugalicu“.
Razlike između prve skice romana „Idi postavi stražara“ i „Ubiti pticu rugalicu“ je fascinantna. U prvom, Atikus Finč je isključivi, malograđanski, južnjački rasista. U drugom, on postaje Atikus koga svet poznaje i voli, svetački simbol pristojnosti i pravde. Ali razvoj njegove kćeri, Skaut, jeste ono što je istinski zapanjujuće. U „Idi postavi stražara“, pripovedanje u trećem licu je konvencionalno, ostavljajući čitaoca neuključenog. U „Ubiti pticu rugalicu“, vidimo šestogodišnju Skaut kako se seća svog detinjstva koje će je promeniti zauvek. Upalivši tu iskru, Li izvodi dosetku vrednu genija, zadržavajući gledište odrasle osobe dok u isto vreme daje devojčicinoj priči glas deteta.
Tu su i druga suptilna poboljšanja. U „Idi postavi stražara“, Li američki jug daje na sirov, pristrasan i često nezgrapan način. U romanu „Ubiti pticu rugalicu“, degenerisano belačko društvo slika sa simpatijama. Skaut je prevremeno sazrela muškarača. Dil, sa svojom snežno belom kosom je neobična pojava a Bu Redli, koji 20 godina nije napuštao dom je uvrnut ali dirljiv. Na drugoj strani ulice nalazi se Djubouz, navučena na morfijum. Bob Juel tuče svoju kći. Možda je jedini normalan porodični čovek Tom Robinson, mladi crnac lažno optužen za napad na belu devojku.
Ponekad roman doživi sudbinu koju nijedan pisac ne može da predvidi. „Ubiti pticu rugalicu“ duguje nešto od svog uspeha okolnostima koje nemaju veze sa književnošću. Objavljen je 1960. godine, neposredno pre nego što je Džon Ficdžerald Kenedi ušao u Belu kuću, bio u istom duhu sa pokretom za građansko prava, prodao se u preko 30 miliona primeraka i inspirisao filmski klasik u kome je glumio Gregori Pek.
Ali Harper Li se nikada nije snalazila sa slavom, upoređujući je sa „nokautom“. Sredinom šezdesetih godina 20. veka, povukla se u Monrovil u Alabami, gde je našla utočište u porodici i prijateljima. Ali jedno pitanje se stalno postavlja: zašto je ona čudo od jedne knjige?
Uspeh romana „Ubiti pticu rugalicu“ ju je svakako izmučio. Kružile su glasine da je on zapravo delo njenog prijatelja iz detinjstva, Trumana Kapotea. Kasnije se mučila sa rukopisom nazvanim „The Long Goodbye“, od koga nije bilo ništa. Barem je na svom vrhuncu imala samosvest neophodnu svakom piscu. „Rekla sam ono što sam imala da kažem“, priznala je prijatelju, „i to više neću ponavljati“. Javnosti nije odala ništa. Na radoznalost odanih čitalaca uzvraćala je dostojanstvenim ćutanjem.
Životi pisaca su tajna koju je najbolje ostaviti njima. U krhkom staračkom dobu, autorkinu samoću su često uznemiravali advokati, agenti i izdavači. Kada joj je starija, zaštitnički nastrojena sestra preminula, ostala je sama i ranjiva. Postojanje romana „Idi postavi stražara“, dugo vremena zakopano među njenim papirima, bilo je tajno blago koje je Li čuvala za sebe, i tako je možda trebalo da ostane. Bilo kakve nedoumice o razboritosti njegovog izdavanja su potisnute zaglušujućom muzikom registarskih kasa u knjižarama.
Jednom, kada se prašina bude slegla, „Idi postavi stražara“ će videti onakvim kakvim je: književnim kuriozitetom i fascinantnim pokazateljem tajanstvenih puteva kreativne imaginacije. „Idi postavi stražara“ je takođe i podsetnik na izvor spisateljičine kreativnosti: traumatičnu istoriju američkog juga.
Još otkako je Tomas Džeferson uporedio tvrdoglavu američku rasu sa „vatrogasnim zvonom u noći“, položaj crnaca u Sjedinjenim Državama je nadahnuo bogatu zaostavštinu koja uključuje romane „Čiča Tomina koliba“, „Nevidljivi čovek“ Ralfa Elisona, Kingov govor „Imao sam san“ i Obamino zapanjujuće obraćanje ožalošćenima u Čarlstonu. „Ubiti pticu rugalicu“ je knjiga svog vremena a takva je, kako se ispostavlja, i „Idi postavi stražara“.
Li nikada neće moći da pobegne od tog nasledstva. Nekada je težila tome da postane „Džej Ostin južne Alabame“.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović
Životi pisaca su tajna koju je najbolje ostaviti njima. U krhkom staračkom dobu, autorkinu samoću su često uznemiravali advokati, agenti i izdavači. Kada joj je starija, zaštitnički nastrojena sestra preminula, ostala je sama i ranjiva. Postojanje romana „Idi postavi stražara“, dugo vremena zakopano među njenim papirima, bilo je tajno blago koje je Li čuvala za sebe, i tako je možda trebalo da ostane. Bilo kakve nedoumice o razboritosti njegovog izdavanja su potisnute zaglušujućom muzikom registarskih kasa u knjižarama.
Jednom, kada se prašina bude slegla, „Idi postavi stražara“ će videti onakvim kakvim je: književnim kuriozitetom i fascinantnim pokazateljem tajanstvenih puteva kreativne imaginacije. „Idi postavi stražara“ je takođe i podsetnik na izvor spisateljičine kreativnosti: traumatičnu istoriju američkog juga.
Još otkako je Tomas Džeferson uporedio tvrdoglavu američku rasu sa „vatrogasnim zvonom u noći“, položaj crnaca u Sjedinjenim Državama je nadahnuo bogatu zaostavštinu koja uključuje romane „Čiča Tomina koliba“, „Nevidljivi čovek“ Ralfa Elisona, Kingov govor „Imao sam san“ i Obamino zapanjujuće obraćanje ožalošćenima u Čarlstonu. „Ubiti pticu rugalicu“ je knjiga svog vremena a takva je, kako se ispostavlja, i „Idi postavi stražara“.
Li nikada neće moći da pobegne od tog nasledstva. Nekada je težila tome da postane „Džej Ostin južne Alabame“.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović
