Margaret Atvud: Savet mladima
Kakav savet bih mogla da dam mladima? Nije mi lako da odgovorim na to pitanje. Evo zašto.
Tik uoči Božića našla sam se u prodavnici sira, gde sam došla da kupim neki sir, kada je jedan vrlo mlad čovek od – oh, recimo između četrdeset i pedeset godina – ušao očigledno zbunjen. Žena ga je poslala da kupi nešto što se zove „šećer za puslice“, strogo mu naredivši da ne kupuje nikakvu drugu vrstu, a on nije znao šta je to i nije to mogao da nađe, i niko ni u jednoj od radnji koje je do tada obišao nije imao pojma o tome.
On to nije rekao meni. Ispričao je to prodavačici. Činilo se da ni ona ne može da reši tu zagonetku šećera za puslice. Naravno, to me se nimalo nije ticalo. Mogla sam – trebalo je da – jednostavno nastavim da se bavim svojom nabavkom sira. Umesto toga, odjednom sam rekla: „Nemojte da kupite šećer u prahu, to nije ono što vaša žena traži. Ono što ona želi verovatno je voćni šećer ili granulasti šećer, koji se nekad naziva šećerom u prahu ali zapravo nije u prahu, on je finije mleven od običnog belog šećera, mada ćete ga teško naći u ovo doba godine. Ali zapravo, puslice isto tako dobro mogu da se naprave sa običnim belim šećerom, samo ako ga ulupate veoma polako. Ja ga stalno koristim, a pomaže i ako dodate sasvim malčice vinskog praška za pecivo i možda pola kašičice belog sirćeta, i…“
Tog trenutka me je moja kćerka – koja je uspela da nađe sir koji smo tražile – zgrabila čeličnim stiskom i odvukla do kase, na kojoj se već pravio red. „Belo sirće, ali ne smeđe“, doviknula sam za kraj. Ali sam već bila zgrožena nad sobom. Zbog čega sam sipala sve te neželjene savete pred potpuno nepoznatim čovekom, ma koliko zbunjenim i bespomoćnim?
To je pitanje godina. U mozgu postoji hormon koji se aktivira kada vidite mlađu osobu zbunjenu zbog šećera za puslice, ili pitanja kako da otvori teglu, ili da očisti mrlje od cvekle sa stolnjaka, ili načina kako da ostavi lošeg momka kojeg pod hitno treba šutnuti jer bi svako s pola mozga video da je taj tip psihopata, ili pitanja koji je kandidat najbolji na lokalnim izborima, ili oko bilo čega drugog o čemu vi imate ogroman fond korisnog znanja koji bi mogao nestati sa planete ukoliko ga na licu mesta ne budete delili na sve strane, onima kojima je potrebno. Taj hormon jednostavno radi automatski – kao onaj hormon majke crvendaća koji je tera da nabija crve i mrve u razjapljene kljunove ptića koji tužno pište – i bujica korisnih saveta kulja vam iz usta poput rolne toaletnog papira koja se odmotava padajući niz stepenice. Taj proces se ne može zaustaviti. On se prosto dešava.
Tik uoči Božića našla sam se u prodavnici sira, gde sam došla da kupim neki sir, kada je jedan vrlo mlad čovek od – oh, recimo između četrdeset i pedeset godina – ušao očigledno zbunjen. Žena ga je poslala da kupi nešto što se zove „šećer za puslice“, strogo mu naredivši da ne kupuje nikakvu drugu vrstu, a on nije znao šta je to i nije to mogao da nađe, i niko ni u jednoj od radnji koje je do tada obišao nije imao pojma o tome.
On to nije rekao meni. Ispričao je to prodavačici. Činilo se da ni ona ne može da reši tu zagonetku šećera za puslice. Naravno, to me se nimalo nije ticalo. Mogla sam – trebalo je da – jednostavno nastavim da se bavim svojom nabavkom sira. Umesto toga, odjednom sam rekla: „Nemojte da kupite šećer u prahu, to nije ono što vaša žena traži. Ono što ona želi verovatno je voćni šećer ili granulasti šećer, koji se nekad naziva šećerom u prahu ali zapravo nije u prahu, on je finije mleven od običnog belog šećera, mada ćete ga teško naći u ovo doba godine. Ali zapravo, puslice isto tako dobro mogu da se naprave sa običnim belim šećerom, samo ako ga ulupate veoma polako. Ja ga stalno koristim, a pomaže i ako dodate sasvim malčice vinskog praška za pecivo i možda pola kašičice belog sirćeta, i…“
Tog trenutka me je moja kćerka – koja je uspela da nađe sir koji smo tražile – zgrabila čeličnim stiskom i odvukla do kase, na kojoj se već pravio red. „Belo sirće, ali ne smeđe“, doviknula sam za kraj. Ali sam već bila zgrožena nad sobom. Zbog čega sam sipala sve te neželjene savete pred potpuno nepoznatim čovekom, ma koliko zbunjenim i bespomoćnim?
To je pitanje godina. U mozgu postoji hormon koji se aktivira kada vidite mlađu osobu zbunjenu zbog šećera za puslice, ili pitanja kako da otvori teglu, ili da očisti mrlje od cvekle sa stolnjaka, ili načina kako da ostavi lošeg momka kojeg pod hitno treba šutnuti jer bi svako s pola mozga video da je taj tip psihopata, ili pitanja koji je kandidat najbolji na lokalnim izborima, ili oko bilo čega drugog o čemu vi imate ogroman fond korisnog znanja koji bi mogao nestati sa planete ukoliko ga na licu mesta ne budete delili na sve strane, onima kojima je potrebno. Taj hormon jednostavno radi automatski – kao onaj hormon majke crvendaća koji je tera da nabija crve i mrve u razjapljene kljunove ptića koji tužno pište – i bujica korisnih saveta kulja vam iz usta poput rolne toaletnog papira koja se odmotava padajući niz stepenice. Taj proces se ne može zaustaviti. On se prosto dešava.
To se dešava već vekovima; ne, milenijumima. Još od kada smo razvili ono što se neodređeno naziva ljudskom kulturom, mladi su dobijali uputstva od starijih, sviđalo im se to ili ne. Gde se nalaze najbolje korenje i bobice? Kako da napraviš vrh za strelu? Gde ima mnogo ribe, koje i kada? Koje su gljive otrovne? Uputstva su mogla biti iznesena u prijatnom tonu („Odličan vrh! Sad probaj ovako!“) ili neprijatnom („Budalo! Ne guli se tako koža mamutu! To se radi ovako!“). Pošto svi još uvek imamo isti hardver kao i kromanjonci, ili nam bar tako kažu, menjale su se samo pojedinosti, a ne i sam proces. (Dignite ruke svi koji ste lepili ispisana uputstva na mašinu za pranje veša svojim tinejdžerima.) Čitave planine knjiga o samopomoći svedoče o činjenici da mladi – i ne samo mladi – rado traže savete o svakoj mogućoj temi, od toga kako da se oslobode bubuljica do toga kako da glatko ubede nekog tipa nesklonog vezivanju da se oženi, do lečenja grčeva kod beba, pravljenja savršenih galeta, pregovaranja o visini plate, do kupovine dobrog imanja za penziju i pripremanja stvarno lepe sahrane. Kuvar je jedan od najranijih vidova knjiga samopomoći. Ogromna knjiga gospođe Biton iz devetnaestog veka „Priručnik za vođenje domaćinstva“ (The Book of Household Management) proširuje tu tradiciju, uključujući ne samo recepte već i savete o svemu i svačemu, od toga kako da razlikujete pravo onesvešćivanje od odglumljenog, do ispravnog odabira boja za plavuše i brinete, do toga koje su teme razgovora bezbedne kad je reč o popodnevnim posetama. (Klonite se verskih kontroverzi. Vreme je uvek prihvatljiva tema.) Marta Stjuart, En Landers i gospođica Maners su praunuke gospođe Biton, kao i gospođa Rombauer Beker, autorka slavne knjige „Radost kuvanja“ (The Joy of Cooking), i svaka domaćica, unutrašnja dekoraterka i ekspertkinja za seks koju ste ikad gledali na televiziji. Pogledajte te emisije i čitajte knjige i autorke brzo, zaredom, i osetićete potrebu da u uši gurnete pamučne tampone kao odbranu od nečega što bi ličilo na beskonačnu bujicu mahanja prstom, zvocanja i džangrizanja, samo da niste svojom voljom otvorili vrata tim osobama.
Sa priručnicima i knjigama i emisijama samopomoći, možete slušati ove savete ako i kada to želite, ali rođaci ili prijatelji i poznanici ili majke ne mogu se tako lako otvoriti i zatvoriti i vratiti na policu. Vekovima su nam romani i drame predstavljali tipičan lik: stariju ženu ili muškarca – postoje obe verzije – brbljive nasrtljivce koji se mešaju u sve i svašta, zasipajući mlađe ljude neželjenim savetima o tome kako treba da žive, uz oštre kritike u slučajevima kada se ti saveti ne poštuju. Gospođa Rejčel Lind iz knjige „Eni iz Zelenih zabata“ (Anne of Green Gables) primer je takvog lika. Ponekad takve osobe imaju dobro srce – gospođa Lind ima – mada su, isto tako često, on ili ona zlokobno opsednuti kontrolom, poput Kraljice Noći iz Mocartove „Čarobne frule“. Međutim, dobri ili loši, ti nametljivci su retko kada zaista simpatični. Zašto? Zato što više volimo da drugi ljudi – bilo da imaju najbolje namere ili ne – gledaju svoja posla, a ne da se bave našim. Čak i dobronamerni saveti mogu biti isto što i nametanje svog mišljenja – kada ste vi onaj kojem se oni upućuju.
Autor: Margaret Atvud
(Odlomak z knjige eseja i spisa „Goruća pitanja“, koja nas uskoro očekuje u izdanju Lagune i prevodu Aleksandre Čabraje)
Foto: Luis Mora
Sa priručnicima i knjigama i emisijama samopomoći, možete slušati ove savete ako i kada to želite, ali rođaci ili prijatelji i poznanici ili majke ne mogu se tako lako otvoriti i zatvoriti i vratiti na policu. Vekovima su nam romani i drame predstavljali tipičan lik: stariju ženu ili muškarca – postoje obe verzije – brbljive nasrtljivce koji se mešaju u sve i svašta, zasipajući mlađe ljude neželjenim savetima o tome kako treba da žive, uz oštre kritike u slučajevima kada se ti saveti ne poštuju. Gospođa Rejčel Lind iz knjige „Eni iz Zelenih zabata“ (Anne of Green Gables) primer je takvog lika. Ponekad takve osobe imaju dobro srce – gospođa Lind ima – mada su, isto tako često, on ili ona zlokobno opsednuti kontrolom, poput Kraljice Noći iz Mocartove „Čarobne frule“. Međutim, dobri ili loši, ti nametljivci su retko kada zaista simpatični. Zašto? Zato što više volimo da drugi ljudi – bilo da imaju najbolje namere ili ne – gledaju svoja posla, a ne da se bave našim. Čak i dobronamerni saveti mogu biti isto što i nametanje svog mišljenja – kada ste vi onaj kojem se oni upućuju.
Autor: Margaret Atvud
(Odlomak z knjige eseja i spisa „Goruća pitanja“, koja nas uskoro očekuje u izdanju Lagune i prevodu Aleksandre Čabraje)
Foto: Luis Mora
