Ova dva stiha iz Svetog pisma predstavljaju primer Hristovih poziva na bratsku ljubav, a u primerku Novog zaveta koji je koristio Fjodor Dostojevski oba su podvučena. Ana Berman, stručnjak za ruske romane 19. veka, smatra da sama ova činjenica potvrđuje postojanje „sistema veza“ u samoj srži romana „Braća Karamazovi“ – bratskih veza.

Kada se u obzir uzme ime romana, čini se očiglednim da bi trebalo pretpostaviti da se poslednji roman koji je Dostojevski napisao tiče odnosa među braćom. Međutim, kako ističe Bermanova, „Braća Karamazovi“ „uglavnom su analizirani kao studija sloma odnosa između oca i sina“ dok se, pri tome, uglavnom zanemaruje isceliteljska moć veza između braće. U suprotnosti sa postojećim kritikama ovog dela, Berman navodi da bratstvo predstavlja ne samo alternativu hijerarhijskoj, patrijarhalnoj ljubavi nego i „obnavlja veru... nudeći model toga kako se ljudi mogu međusobno voleti bezuslovno“, na način na koji to Hrist zapoveda.

Najpoznatiji deo romana, koji se obično naziva „Veliki inkvizitor“, možda je upravo primer toga. U predgovoru ovog poglavlja Ivan – intelektualac među Karamazovima – inscenira „pobunu“ tokom koje se odriče sveta Boga. Više od bilo čega drugog Ivana pogađa postojanje bola i patnje. On „tvrdi da je toliko zgrožen nehumanim odnosom čoveka prema čoveku … da dovodi u pitanje ljubav Boga koji je uredio svet u kome postoje takvi užasi.“ Razgovarajući sa svojim mlađim bratom Aljošom, Ivan počinje da recituje poemu o Hristovom povratku na zemlju tokom Španske inkvizicije, otkrivajući sopstvene ideje o slobodi i patnji.

U ovoj poemi Inkvizitor optužuje Hrista za opterećivanje čoveka teretom slobodne volje. Po mišljenju Bermanove, Inkvizitorovo rešenje za ovaj problem je model „nege i blagonaklone despotije... poput ljubavi koju totalitarni otac oseća prema slabom, bespomoćnom, detinjastom čovečanstvu“. Sam Dostojevski ovakvo životno rešenje naziva dečjom igrom u kojoj se ljudi moraju držati verskog autoriteta kao pilići uz kokošku. Kada Inkvizitor završi govor, Hrist, koji sve vreme ćuti, poljubi ga u usta.

Bermanova tvrdi da ovaj poljubac predstavlja „ljubav brata prema bratu,“ tumačenje koje potvrđuje i sam Aljošin gest – kada Ivan privede kraju sopstveni misaoni eksperiment, i njega njegov stariji brat ljubi u usta. Ubrzo zatim, Ivan odgovara: „Hajde, idi sada svom Pateru Seraphicusu“, misleći na duhovnog vođu svog brata, Zosimu. Drugim rečima, poljubac Ivanu omogućava da prihvati Aljošu i njegovu veru, baš kao što i Hrista oslobađa – dozvoljeno mu je da živi, umesto da umre, pogubljenjem na koje ga je osudio Inkvizitor.

Dostojevski, kako zaključuje Berman, „vrednuje vezu među braćom upravo zbog njene sposobnosti da izgradi odnose međusobne zavisnosti“. I Hrist i Aljoša na odbijanje reaguju namernim činom bezuslovne ljubavi, koji ih zbližava sa navodnim rivalima. Za Bermanovu Inkvizitorova ljubav prema čovečanstvu uklonila je sa njegovih ramena breme slobodne volje, dok je Hristova ljubav predstavljala izazov – model dobrote koji ljudi moraju prihvatiti slobodnom voljom, uprkos patnji koju možda obuhvata. Ukoliko izaberemo Hrista umesto Inkvizitora, onda se moramo suočiti sa izazovom aktivnog opredeljenja za ljubav jednih prema drugima. Taj je izazov možda zahtevan, ali nas istovremeno može i zbližiti.

Autor: Ena Alvarado
Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Milan RadovanovićBottom of Form