Međutim, književne proročke moći Margaret Atvud zapravo leže u zastrašujuće preciznim detaljima koji opisuju način na koji će se nauka razvijati. Roman o korišćenju tehnologije manipulacije genima CRISPR, koji je tek nedavno razvijen, već je napisan. Antilopa i Kosac je distopijska priča o genetskom inženjeringu, objavljena 2003. godine, deset godina pre CRISPR revolucije. I dok je (na sreću) upotreba CRISPR-a za sada etička, pojavu svinjona i vukopasa ne možemo u potpunosti odbaciti u svetu u kome zakoni tržišta preferiraju pristup, „stvori pa kontroliši“.

U stvari, status CRISPR-ovih proizvoda kao „genetski modifikovanih organizama“ nije baš najprecizniji. Tradicionalni GMO proizvodi su transgenetski: geni se prebacuju iz jedne vrste u drugu da bi razvile (iz ljudske perspektive) poželjnije osobine, kao što su otpornost na herbicide ili smanjeni životni vek kod insekata. CRISPR i slične tehnologije manipulišu individualnim genima da bi umesto njih stvorili „nove“ gene. Ponekad to može da bude korisno. CRISPR je tehnologija koja nudi razvoj leka za ljudske bolesti koje nastaju kao posledica mutacija pojedinačnih gena. Ali šta se još može stvoriti koristeći CRISPR proces?

Regulacija promena koje će CRISPR doneti definitivno leži u miazmi. 2016. godine naučni časopis Nature objavio je da Američko ministarstvo poljoprivrede (USDA) ne kontorliše CRISPR modifikovane pečurke, jer USDA nije smatrao da gljive ispunjavaju kriterijume za GMO modifikaciju, i stoga nadzor nije bio potreban.

Roman Antilopa i Kosac je smešten u svet u kome je neograničeni entuzijazam za manipulaciju genima izazvao ekološku katastrofu. Čini se da su jedini preživeli Džimi (inače poznat kao Sneško) i grupa genetski modifikovanih humanoida koje je epimenij Krejk, skrojio da bi mogli da opstanu u novonastalom okruženju.

Genetska modifikacija hrane je već bila aktuelna u vreme kada je Atvudova napisala prvu knjigu u svojoj trilogiji o genetskoj katastrofi. Genetski modifikovano seme, prihvaćeno na severnoameričkom kontinentu dok je u Evropi uglavnom odbačeno, izazvalo je veliku pažnju u medijima i ispraćeno je žučnim debatama i protestima u kasnom XX veku. Međutim, konceptualna razlika koju CRISPR donosi, nalazi se u izvrsnoj preciznosti modifikacije gena, i posledičnoj inkorporaciji u germline (u višećelijskom organizmu, germlini su populacija ćelija koje se dovoljno razlikuju i odstupaju od uobičajenih procesa reprodukcije da postoji mogućnost da prenesu svoj, drugačiji, mutirani, genetski materijal na potomstvo). Ovo nam prinosi neprijatni distopijski svet koji je Atvudova stvorila jezivo blizu, pogotovu kada se uzme u obzir nedostatak kontrole. Za samo deset godina, dela Margaret Atvud su se transformisala iz fikcije u, ako ne u činjenicu, onda u održivu stvarnost. Koliko treba da prođe pre nego što stvorenje slično svinjonu (svinja sa ljudskim stem ćelijama, stvorena da reprodukuje unutrašnje organe po potrebi) pobegne iz neke laboratorije, jer komiteti i dalje debatuju šta je GMO, šta nije GMO?

Atvudova je doajen distopije. Primamljivo je razmišljati kako bi se njen informisan i bridak intelekt prihvatio teme veštačke inteligencije. Spekulativnih upozorenja o budućnosti nalik onoj iz filmova o Terminatoru, gde AI prevazilazi čovečanstvo i uništava ga, ima puno, dok izveštaji o sposobnosti računara da uče postaju mejnstrim. Međutim, niko osim Stivena Hokinga nas nije upozorio da čovečanstvo zaista treba da bude spremno za mogućnost da AI zaista prevaziće svoje tvorce. Bilo bi zanimljivo videti kako bi Atvudova iskoristila ovu temu da istraži budućnost.

Do sada je bila zastrašujuće precizna.

Izvor: lablit.com