Opra Vinfri o tome kako joj je „Boja purpura“ promenila život
Poznata kao „Kraljica medija“, Opra Vinfri je najuspešnija i najbogatija žena svetskog šou biznisa. Njen „The Oprah Winfrey Show“ smatra se jednom od najuticajnijih emisija američke televizije u kojoj je intervjuisala gotovo sve poznate ličnosti sveta, ali i skretala pažnju na važna društvena pitanja i probleme sa kojima se pojedinci i ugrožene grupe susreću. Njen književni klub je, takođe, jedan od najuticajnijih na svetu i pomogao je u afirmaciji mnogih danas veoma uspešnih pisaca. U ovom tekstu, Opra nam otkriva kako su jedna knjiga i film uticali na njen život. Reč je, naravno, o „Boji purpura“.
„Boja purpura“ je odigrala važnu ulogu u mom životu. Pročitala sam knjigu kada je objavljena. Bilo je to 1983. godine kada sam svake nedelje radila isto ono što radim i sada – uzela bih „Njujork Tajms“ i pročitala rubriku posvećenu knjigama. Dakle, čitala sam prikaze knjiga i naišla na recenziju „Boje purpura“ autorke Alis Volker. Na sebi sam imala pidžamu, samo sam preko nje obukla kaput i otišla u knjižaru. Kupila sam knjigu i pročitala je u jednom danu. Zatim sam sutradan ponovo otišla u knjižaru i kupila sve primerke koje su imali. Davala sam knjigu svakom koga sam poznavala. Postala sam opsednuta. Kada sam se preselila u Čikago, bukvalno sam hodala ulicom sa rancem punim knjiga i, tada naravno nisam imala književni klub, ali sam započinjala razgovor sa ljudima: „Jeste li pročitali ’Boju purpura’?“ Ukoliko nisu, rekla bih: „Evo, uzmite primerak.“ Bila sam doslovno opsednuta knjigom.
Zatim sam čula da će raditi film. Ljudi su govorili: „Neko će snimiti film o tome.“ A ja bih govorila: „Bože, moraš mi pomoći da budem deo tog filma.“ E sad, nikada pre toga nisam radila u filmskoj industriji. Nisam znala ništa o filmovima. Ali sam se molila da budem u ovom. Odlučila sam da pokušam da nekako dođem do toga. Dogodilo se to da je Kvinsi Džouns došao u Čikago jer je bio producent albuma „Thriller“, a protiv Majkla Džeksona je podneta krivična prijava zbog navodne krađe ideje za pesmu „Billie Jean“. Kvinsi je bio u hotelu i nakon tuširanja je uključio televizor. Bila sam u emisiji „AM Chicago“, on me je video i rekao: „Evo je Sofija.“
Naravno, ja za to nisam znala, ali je on pozvao agenta i imala sam audiciju za „Boju purpura“. Ali film nisu zvali „Boja purpura“ nego „Moon song“ („Mesečeva pesma“) jer se sve držalo u tajnosti. Tako je stigao poziv: „Da li biste došli na audiciju za film ’Mesečeva pesma’?“ A ja sam upitala: „Jeste li sigurni da to nije ’Boja purpura’?“ Nisam se molila za „Mesečevu pesmu“ već za „Boju purpura“. Znala sam knjigu napamet i kada sam došla na audiciju i pročitala odlomak, shvatila sam: „Ovo je ’Boja purpura’!“ Neverovatno je da sam to uspela da privučem u svoj život. Bilo je to pravo čudo. I tako sam imala audiciju, ali mi se niko nije javio posle nje. Prošlo je dva meseca što je bio veoma loš znak. Pozvala sam direktora kastinga Rubena Kenona i rekla mu: „Niste mi se javili.“ A on je uzvratio: „Ti nas ne zoveš! Mi zovemo tebe. Odakle ti ideja da me pozoveš? Shvataš li ti da mi dolaze prave glumice na audiciju za tu ulogu?“ Sada kada sam postala Opra Vinfri, on to naravno poriče. Ali jeste to rekao i povredio me je, počela sam da plačem, a on je izgovorio: „Znaš li ko je upravo otišao iz moje kancelarije? Alfri Vudard!“ Rekla sam: „U redu. Hvala Vam, gospodine“, i prekinula vezu. Plakala sam zato što sam znala da neću dobiti tu ulogu jer je Alfri Vudard bila prava glumica, a ja to nisam bila.
„Boja purpura“ je odigrala važnu ulogu u mom životu. Pročitala sam knjigu kada je objavljena. Bilo je to 1983. godine kada sam svake nedelje radila isto ono što radim i sada – uzela bih „Njujork Tajms“ i pročitala rubriku posvećenu knjigama. Dakle, čitala sam prikaze knjiga i naišla na recenziju „Boje purpura“ autorke Alis Volker. Na sebi sam imala pidžamu, samo sam preko nje obukla kaput i otišla u knjižaru. Kupila sam knjigu i pročitala je u jednom danu. Zatim sam sutradan ponovo otišla u knjižaru i kupila sve primerke koje su imali. Davala sam knjigu svakom koga sam poznavala. Postala sam opsednuta. Kada sam se preselila u Čikago, bukvalno sam hodala ulicom sa rancem punim knjiga i, tada naravno nisam imala književni klub, ali sam započinjala razgovor sa ljudima: „Jeste li pročitali ’Boju purpura’?“ Ukoliko nisu, rekla bih: „Evo, uzmite primerak.“ Bila sam doslovno opsednuta knjigom.
Zatim sam čula da će raditi film. Ljudi su govorili: „Neko će snimiti film o tome.“ A ja bih govorila: „Bože, moraš mi pomoći da budem deo tog filma.“ E sad, nikada pre toga nisam radila u filmskoj industriji. Nisam znala ništa o filmovima. Ali sam se molila da budem u ovom. Odlučila sam da pokušam da nekako dođem do toga. Dogodilo se to da je Kvinsi Džouns došao u Čikago jer je bio producent albuma „Thriller“, a protiv Majkla Džeksona je podneta krivična prijava zbog navodne krađe ideje za pesmu „Billie Jean“. Kvinsi je bio u hotelu i nakon tuširanja je uključio televizor. Bila sam u emisiji „AM Chicago“, on me je video i rekao: „Evo je Sofija.“
Naravno, ja za to nisam znala, ali je on pozvao agenta i imala sam audiciju za „Boju purpura“. Ali film nisu zvali „Boja purpura“ nego „Moon song“ („Mesečeva pesma“) jer se sve držalo u tajnosti. Tako je stigao poziv: „Da li biste došli na audiciju za film ’Mesečeva pesma’?“ A ja sam upitala: „Jeste li sigurni da to nije ’Boja purpura’?“ Nisam se molila za „Mesečevu pesmu“ već za „Boju purpura“. Znala sam knjigu napamet i kada sam došla na audiciju i pročitala odlomak, shvatila sam: „Ovo je ’Boja purpura’!“ Neverovatno je da sam to uspela da privučem u svoj život. Bilo je to pravo čudo. I tako sam imala audiciju, ali mi se niko nije javio posle nje. Prošlo je dva meseca što je bio veoma loš znak. Pozvala sam direktora kastinga Rubena Kenona i rekla mu: „Niste mi se javili.“ A on je uzvratio: „Ti nas ne zoveš! Mi zovemo tebe. Odakle ti ideja da me pozoveš? Shvataš li ti da mi dolaze prave glumice na audiciju za tu ulogu?“ Sada kada sam postala Opra Vinfri, on to naravno poriče. Ali jeste to rekao i povredio me je, počela sam da plačem, a on je izgovorio: „Znaš li ko je upravo otišao iz moje kancelarije? Alfri Vudard!“ Rekla sam: „U redu. Hvala Vam, gospodine“, i prekinula vezu. Plakala sam zato što sam znala da neću dobiti tu ulogu jer je Alfri Vudard bila prava glumica, a ja to nisam bila.
Shvatila sam da je to zato što sam debela i da mi je debljina konačno došla glave. Otišla sam na program mršavljenja kako bih pokušala da otklonim problem sa kilažom. Bila sam gost u emisiji „The Tonight Show“ i Džoan Rivers mi je rekla: „Debela si. Moraš da skineš kilograme“. Složila sam se, a ona je pitala: „Zašto toliko jedeš?“ Rekla sam: „Volim čips, Džoan“. Ne šalim se. Sve je to istina. Kladila sam se sa Džoan Rivers da ću smršati sedam kilograma i vratiti se u emisiju. Bio je to prvi put da sam gostovala u „The Tonight Show“. Nakon opklade, uradila sam ono što svako radi kada se kladi da će smršati, a to je da imaš poslednji obrok. Imala sam poslednje obroke nekoliko nedelja. Pokušavala sam nekako da to prekinem. Onda sam se uključila u program za mršavljenje, i ne da nisam izgubila tih sedam kilograma, nego sam dobila novih deset. Otišla sam na kuru kako bih popričala sa samom sobom i sa Bogom, bukvalno. „Bože, ne mogu da verujem da si me doveo ovako blizu. Već godinu dana se molim za to. Ali ako već neću dobiti tu ulogu, molim te, pomozi mi da me prođe jer sam postala opsednuta. Idem ljudima na živce. Pomozi mi da me prođe.“
I tako sam trčala po traci i slušala pesmu „I Surrender All“ („Predajem se“). Počela sam da je pevam kako bi mi pomogla da se predam. Pevala sam, molila se i plakala da me prođe. Ali ne samo da me prođe, već da dođem do tačke da mogu otići da pogledam film, a da mi ne pozli kada vidim Alfri Vudard u toj ulozi. Želela sam sve to da pustim i nastavim sa svojim životom. Činjenica da je lik za koga sam išla na audiciju nosio ime Arpo smatrala sam znakom koji mi je poslao Isus. Bilo je to moje ime na papiru, napisano od nazad. A ja sam se molila da me sve to prođe. Onog trenutka kada sam došla do: „Biću dobro. Mogu da pogledam film. Mogu da vidim Alfri Vudard u toj ulozi. Sve je u redu. Preživeću. Nastaviću sa svojim životom“, dotrčala je žena: „Imate poziv. Čovek koji zove kaže da je Stiven Spilberg.“ Došla sam do telefona i Stiven Spilberg je rekao: „Čujem da si na kuri, na farmi debelih.“ Rekla sam: „Ne, gospodine, to je zdravstveni centar.“ Spilberg je na to uzvratio: „Želim da te vidim sutra u mojoj kancelariji u Amblinu.“ Nisam ni znala o čemu govori, a on je dodao: „Ako si izgubila i kilogram, mogla bi da izgubiš i ulogu.“ Spakovala sam se za sedam minuta i usput stala u poslastičarnicu „Diary Queen“. Kupila sam sebi tri kugle sladoleda za slučaj da sam možda izgubila koji kilogram i otišla pravo na audiciju.
Dakle, „Boja purpura“ mi je zaista promenila život. Promenila je sve u mom životu jer sam u trenucima molitve u potpunosti razumela princip predaje. Princip predaje je to da nakon što ste dali sve od sebe i uradili najbolje što ste mogli, prepustite sve onome što zovete ili ne zovete Bog. Nije važno, jer Boga ne zanima ime. Jednostavno sve prepustite onome što je veće od vas samih i šta god da treba da se desi, desiće se. Do sada sam taj princip koristila bukvalno milion puta. Prepustite se milosti. Kada me vidite u ovom filmu, znajte da nikada srećnija u životu nisam bila. To je razlog zašto sam kasnije uspela da postanem vlasnica svoje emisije. U to vreme imala sam samo dve nedelje odmora. Snimala sam 220 emisija godišnje i imala samo dve nedelje za odmor. A trebalo mi je dva meseca da snimim „Boju purpura“ i moji nadređeni su govorili: „Vraćaj se ovamo jer je ’AM Chicago’ važan. To je ono što si potpisala.“ A ja sam molila da mi daju samo još dve nedelje.
Tako da sam se odrekla svih odmora iz ugovora kako bih mogla da snimim taj film. Rekla sam: „U redu, neću uzimati odmor narednih pet godina, samo mi dozvolite da završim ovaj film.“ A kada je „AM Chicago“ postao uspešan za manje od šest meseci i ljudi su počeli da ga zovu „The Oprah Show“, moj tadašnji advokat mi je rekao: „Ne želiš da više ikada budeš u poziciji da nešto ne možeš da uradiš jer ti neko ne dozvoljava. Kada budemo ponovo pregovarali oko emisije, trebalo bi da tražiš da budeš vlasnica.“ I to se desilo zahvaljujući „Boji purpura“. A nikada nisam imala čas glume. Nisam čak ni znala šta je gluma.
Izvor: collider.com
Prevod: Dragan Matković
I tako sam trčala po traci i slušala pesmu „I Surrender All“ („Predajem se“). Počela sam da je pevam kako bi mi pomogla da se predam. Pevala sam, molila se i plakala da me prođe. Ali ne samo da me prođe, već da dođem do tačke da mogu otići da pogledam film, a da mi ne pozli kada vidim Alfri Vudard u toj ulozi. Želela sam sve to da pustim i nastavim sa svojim životom. Činjenica da je lik za koga sam išla na audiciju nosio ime Arpo smatrala sam znakom koji mi je poslao Isus. Bilo je to moje ime na papiru, napisano od nazad. A ja sam se molila da me sve to prođe. Onog trenutka kada sam došla do: „Biću dobro. Mogu da pogledam film. Mogu da vidim Alfri Vudard u toj ulozi. Sve je u redu. Preživeću. Nastaviću sa svojim životom“, dotrčala je žena: „Imate poziv. Čovek koji zove kaže da je Stiven Spilberg.“ Došla sam do telefona i Stiven Spilberg je rekao: „Čujem da si na kuri, na farmi debelih.“ Rekla sam: „Ne, gospodine, to je zdravstveni centar.“ Spilberg je na to uzvratio: „Želim da te vidim sutra u mojoj kancelariji u Amblinu.“ Nisam ni znala o čemu govori, a on je dodao: „Ako si izgubila i kilogram, mogla bi da izgubiš i ulogu.“ Spakovala sam se za sedam minuta i usput stala u poslastičarnicu „Diary Queen“. Kupila sam sebi tri kugle sladoleda za slučaj da sam možda izgubila koji kilogram i otišla pravo na audiciju.
Dakle, „Boja purpura“ mi je zaista promenila život. Promenila je sve u mom životu jer sam u trenucima molitve u potpunosti razumela princip predaje. Princip predaje je to da nakon što ste dali sve od sebe i uradili najbolje što ste mogli, prepustite sve onome što zovete ili ne zovete Bog. Nije važno, jer Boga ne zanima ime. Jednostavno sve prepustite onome što je veće od vas samih i šta god da treba da se desi, desiće se. Do sada sam taj princip koristila bukvalno milion puta. Prepustite se milosti. Kada me vidite u ovom filmu, znajte da nikada srećnija u životu nisam bila. To je razlog zašto sam kasnije uspela da postanem vlasnica svoje emisije. U to vreme imala sam samo dve nedelje odmora. Snimala sam 220 emisija godišnje i imala samo dve nedelje za odmor. A trebalo mi je dva meseca da snimim „Boju purpura“ i moji nadređeni su govorili: „Vraćaj se ovamo jer je ’AM Chicago’ važan. To je ono što si potpisala.“ A ja sam molila da mi daju samo još dve nedelje.
Tako da sam se odrekla svih odmora iz ugovora kako bih mogla da snimim taj film. Rekla sam: „U redu, neću uzimati odmor narednih pet godina, samo mi dozvolite da završim ovaj film.“ A kada je „AM Chicago“ postao uspešan za manje od šest meseci i ljudi su počeli da ga zovu „The Oprah Show“, moj tadašnji advokat mi je rekao: „Ne želiš da više ikada budeš u poziciji da nešto ne možeš da uradiš jer ti neko ne dozvoljava. Kada budemo ponovo pregovarali oko emisije, trebalo bi da tražiš da budeš vlasnica.“ I to se desilo zahvaljujući „Boji purpura“. A nikada nisam imala čas glume. Nisam čak ni znala šta je gluma.
Izvor: collider.com
Prevod: Dragan Matković
